Dok je deo javnosti u Srbiji zagledan u Evropski parlament sa nadom da će ova institucija nastaviti da se bori za demokratske standarde u Srbiji, počinju pripreme za evropske izbore. Od 1979. godine građani Evropske unije direktno biraju svoje predstavnike u Evropskom parlamentu. Tadašnja ideja bila je da se izborima osnaži demokratski kapacitet i odgovornost zajednice evropskih naroda, a poslednja izmena osnivačkih ugovora u Lisabonu 2009. godine dala je veću ulogu Parlamentu u donošenju politika.
Oko 400 miliona birača širom država članica imaće priliku da između 6. i 9. juna utiče na pravac vođenja evropske politike. Evropski parlament glasa za novu briselsku administraciju i ima važnu ulogu u pitanjima važnim za funkcionisanje EU, poput odobravanja budžeta.
Mada se ovi izbori nazivaju evropskim, građani zapravo glasaju za svoje predstavnike unutar država članica. Iako vlasti u Srbiji ubeđuju ovih dana naše građane kako je teže postati odbornik beogradske skupštine nego evroparlamentarac, istina je daleko od toga. Svakoj zemlji članici EU određen je broj poslaničkih mesta od ukupno 720 proporcionalno broju stanovnika. Tako, na primer, Malta ima svega šest poslaničkih mesta, dok najveća država Nemačka bira 96 poslanika.
Na izborima učestvuje sedam evropskih političkih grupacija koje čine ideološki srodne nacionalne partije. Na izbornim listićima građani će moći da biraju od krajnje desnih, preko centrističkih, do krajnje levih političkih opcija.
RAZLOZI ZA BRIGU
Sve do sada objavljene prognoze rezultata saglasne su u jednom – Evropski parlament će kao nikada do sada skrenuti udesno. Iako se u evropskoj javnosti svakih pet godina uoči izbora po automatizmu stvori opšta panika zbog porasta rejtinga populističkih i desničarskih opcija, ovog puta razloga za brigu ima više jer bi prvi put upravo ove struje mogle da dobiju dovoljan broj mandata da promene ravnotežu unutar EU i utiču na neke od prioriteta politike Evropske unije.
Decenijama su evropskom politikom dominirale centrističke i liberalne opcije koje su uspevale da drže podalje radikalne partije da dobiju šansu za preoblikovanje kursa. To je za posledicu imalo sve dublju integraciju i prenošenje nadležnosti sa nacionalnog nivoa na nivo Evropske unije, čemu su se neretko protivile mnoge nacionalne vlade. Upravo će te opcije nakon junskih izbora oslabiti.
Prema studiji Evropskog saveta za spoljne poslove (ECFR), najjača Evropska narodna partija (EPP) mogla bi da izgubi nakon izbora pet mandata, Socijalisti i demokrate (S&D) deset, dok bi liberali mogli da imaju 15 mesta manje i padnu na četvrtu grupaciju po veličini u Evropskom parlamentu. Ništa bolje ne stoje ni evropski Zeleni – protagonisti skupe politike zaštitne životne sredine, koji bi mogli da dobiju 61 u odnosu na sadašnjih 71 mandata.
Njihove pozicije popuniće populisti i ekstremna desnica čija se pobeda predviđa u čak devet zemalja EU, dok će drugo ili treće mesto osvojiti u još devet država članica. Neke od projekcija pokazuju da će krajnja desnica (Identitet i demokratija – ID), čiji su članovi Alternativa za Nemačku (AfD) i francuski Nacionalni front, osvojiti čak 98 poslaničkih mesta i tako postati treća po jačini politička grupacija u Evropskom parlamentu.
Sve ovo znači da će tvrda desnica biti u poziciji da ometa ili čak menja neke od politika koje su ključne ne samo za funkcionisanje EU, već i za misiju koju Unija ima na globalnom planu. Najranjivije oblasti u tom kontekstu su vladavina prava, klimatske politike, migracije i azil, ali i međunarodna trgovina.
Iako će, prema aktuelnim projekcijama, koaliciona većina moći da se sastavi od mejnstrim umerenih političkih opcija, dobri rezultati desničarskih i populističkih partija omogućiće da ove opcije zatraže resore u izvršnom telu, poput Evropske komisije koja će biti imenovana nakon izbora. Ne treba zaboraviti da je u drugom izvršnom i ključnom telu EU – Savetu, gde sede predstavnici vlada država članica, ekstremna desnica predstavljena vladama u Mađarskoj, Italiji, Holandiji ili Švedskoj.
RAZLOG ZAVODLJIVOSTI DESNICE
Nezadovoljstvo građana unutar EU zbog brojnih kriza sa kojima su se suočavale sve briselske administracije, od svetske ekonomske krize do danas, olakšavaju desnici da mobiliše svoje birače. Jedna od takvih tema koje lako okupljaju jesu neprekidni talasi legalne i ilegalne migracije u Evropu. To ne samo da mobiliše birače desnice, već i menja narativ nekih mejnstrim i progresivnih političara od kojih se mogu čuti pozivi za oštre rezove u migracionoj politici. Tako ne iznenađuje skorašnja izjava novog poljskog premijera Donalda Tuska, koji je rekao kako je “brutalna istina da opstanak zapadne civilizacije zavisi od prekidanja nekontrolisane migracije”.
Zavodljivo je i to što je ekstremna desnica svojom retorikom neprijateljski nastrojena prema Evropskoj uniji predstavljajući je kao globalistički projekat koji ugrožava nacionalni identitet. Pošto nakon Bregzita građani shvataju koliko napuštanje EU nije dobra ideja, populističke partije fokusiraju se sada na neophodnost izmena u funkcionisanju Evropske unije i vraćanje nadležnosti nacionalnim državama.
Činjenica da su evropski izbori organizovani još uvek unutar granica država članica pruža veće šanse za bolji rezultat desničarskim i populističkim partijama zbog toga što im otvara prostor da kao opozicija kampanju vode na kritikama aktuelnih vlada. Tako ni teme izbornih kampanja u državama članicama često ne budu evropske već nacionalne. Primeri iz prošlosti ipak pokazuju i da će građanima država članica biti lagodnije kada za desničare glasaju na evropskim nego na nacionalnim izborima. To pokazuje primer iz Francuske gde je Nacionalni front prvi na evropskim izborima, dok je san njihove liderke Marin Le Pen da postane predsednica Francuske uvek ostajao nedosanjan.
Slabija zainteresovanost i manja izlaznost na evropskim izborima takođe više idu na ruku populistima koji imaju disciplinovanije biračko telo u odnosu na centrističke partije.
ČEMU DA SE NADA SRBIJA
Kakvi god da budu rezultati predstojećih izbora za Evropski parlament, to neće značajno uticati na politiku ove institucije prema dešavanjima u Srbiji. Ovdašnje vlasti uspele su tokom prethodne decenije da okrenu protiv sebe instituciju koja je najzainteresovanija za proširenje EU.
Da je tako, pokazuje činjenica da su poslanici sa gotovo svih strana ideološkog spektra u Evropskom parlamentu podržali rezoluciju koja govori da sa srpskom demokratijom nešto debelo nije u redu i pozvali na sprovođenje međunarodne istrage decembarskih izbora u Srbiji. Podrška je stigla i od evropskih narodnjaka (EPP), koji su tokom prethodne decenije imali dosta razumevanja za svoju sestrinsku partiju (SNS) i urušavanje demokratije u Srbiji.
Čak 461 poslanik Evropskog parlamenta glasao je za tekst rezolucije u kojoj se navodi da su parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji održani 17. decembra odstupili od međunarodnih standarda i opredeljenja Srbije za slobodne i poštene izbore zbog uporne i sistematske zloupotrebe institucija i medija. Sve to je, prema rezoluciji, dovelo do toga da vladajuće stranke u Srbiji imaju nepravednu i neopravdanu prednost zbog čega se ne može reći da su izbori održani u pravednim uslovima.
Još se u rezoluciji kaže i da bi trebalo preispitati fondove koje Evropska unija pruža Vladi Srbije u okviru Instrumenata za pretpristupnu pomoć (IPA III). Mada su se državni zvaničnici i provladini tabloidi drznuli sa pitanjem kako je moguće da neko traži suspenziju para za obrazovanje i zdravstvo, važno je razumeti da taj novac Srbija dobija jer je obećala da će sprovesti reforme na putu ka EU. Logika parlamentaraca da pozovu na preispitivanje fondova može se tumačiti i ovako: ukoliko neko krade glasove svojih građana, hajde da vidimo šta onda radi sa našim novcem.
Nakon decembarskih izbora utisak je da je crvena linija pređena i da Evropski parlament, kako god on u budućnosti izgledao, neće moći da bude zagovornik daljeg napretka Srbije na putu ka EU. Da parlamentarci u takvom stavu nisu usamljeni, govori i činjenica da je u poslednje četiri godina Srbija uspela da otvori samo jedan pregovarački klaster, a novi formalni napredak nije ni na vidiku.