Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Poslednja noć ljubavi upečatljivo figurira i kao uspeo žanrovski rad i kao film koji bi lako mogao da prija i isključivijim pobornicima evropskih filmova lako upadljivog umetničkog profila
U prikazivačkom smislu, priča o filmu Poslednja noć ljubavi, jednom od pet prošlosedmičnih noviteta na repertoaru bioskopa u Srbiji, počela je specijalnom, a time i laskavom projekcijom u jednom od netakmičarskih, ali svakako zvaničnih programa Berlinskog filmskog festivala prošle zime. Imajući u vidu neretko pa bigotsku ostrašćenost po pitanju radikalnijih arthaus ostvarenja koja su u poslednjih deset i kusur godina u žiži tamošnjih filmskih selektora, pomalo čudi počast odata jednom italijanskom punokrvnom i bespogovorno žanrovski profilisanom filmu u toj grupici posebno odabranih i istaknutih. Biće da je to plod ubedljivog lobiranja, a možda i prirodna posledica činjenice da iza ovog naslova stoji moćna kuća (Juniverzal), a možda je pravo/krajnje objašnjenje i ono najjednostavnije – reč je naprosto o odličnom filmu koji pogađa pravo u mnogobrojne mete koje je sebi zadao Andrea di Stefano, reditelj i scenarista pomenutog podviga (inače mahom glumac).
I zbilja čudi što je među berlinskim selektorima i glavešinama bilo onih koji su imali dovoljno razumevanja za ono što Di Stefanov film tako sugestivno nudi; naime, ovaj film je u jednoj, i za njega i za nas iznimno važnoj dimenziji pravi unikat – u njemu su srećno i u pravom omeru spojene već pominjana žanrovska čistota sa jedne i nesporna zanatska i ambiciozna egzekucija sa druge strane. U tom pogledu, tu stižemo na trag onoga što je, nažalost, kao tema i zanimljiva implikacija tek blago načeto u dokumentarnom ostvarenju Dario Argento Panico, nedavno prikazanom i u Beogradu, gde je definitivno znatno više pažnje trebalo da bude posvećeno jednom istinskom specifikumu iz domena tamošnjeg ogranka istorije filma – naime, Arđento i njegovi saborci, epigoni i sateliti stupili su na scenu kao svojevrsna negacija onoga što je duboko u svojoj srži značio, nudio i predstavljao italijanski filmski neorealizam (u svim svojim pojavnim podoblicima i varijacijama). Tako smo nasuprot katkad i stilskoj razmetljivosti dobijali mahnito brzo a neretko i vidno aljkavo zanatsko izvođenje, dok su u fokus dospele priče posve drugačijeg tona i profila od onih kakve pamtimo iz neorealističkog talasa.
Andrea di Stefano u ovom svom trećem rediteljskom radu miri te dve (naravno, samo naoko) oprečne tradicije i struje – dok teško da se može osporiti njegova rešenost da Poslednju noć ljubavi (izvorno – L’Ultima Notte di Amore) ukoreni u žanrovskom doživljaju narativnog filma, ovaj sada već definitivno potvrđeni autor ulaže vidan napor da ovo svoje delo izdigne iznad puke žanrovske upotrebljivosti i konsekventnosti, tim pre što se kreće unutar međa žanra čiji su tvrdokorni poštovaoci i konzumenti počesto spremni da zažmure na dosta toga primetno upitnog ne bi li svoje filmofilmske duše “nahranili” njima najdražim i najpotrebnijim tipom sadržaja. Po toj osnovi, ovaj film trasom brzih asocijacija dovodi na pamet (dabome uslovne) analogije sa silinom recentnijih filmova koji stižu iz Španije i u kojima bezmalo uvek najvažnije role tumači prekaljeni i upravo u toj feli kriminalističkih drama savremenog ili savremenijeg kova ikonični Luis Tosar, s tim da u produkcionom i autorskom smislu Di Stefano stiže i par koraka dalje u odnosu na taj “tosarovski” prosek.
Osnovna potka u aspektu zapleta je kristalno jasna i ovde se kreće od poznate i često rabljene žanrovske trope – policajac na samom pragu penzije/kraja profesionalne karijere, neukaljanog radnog dosijea, upada u nevolju koja će u kratkom vremenskom periodu problematizovati sve u šta je do tog trenutka verovao i u šta se do tada kleo. Konkretnije, to izgleda manje-više ovako: policijski inspektor Amore, predan slovu zakona, nenametljivosti i čvrstim životnim i moralnim nazorima, samo deset dana pred odlazak u penziju (nakon 35 godina rada u službi i pohvalne biografske i radne stavke da tokom tog zbilja dugog perioda nikada nikoga nije upucao, a nije da nije bilo okolnosti kada je i to lako moglo da se dogodi) pristaje na, reklo bi se, lukrativan poslovni angažman – da tokom poslednjeg radnog dana, a u senci oproštajne zabave tim povodom, za potrebe kineskog poslovnog čoveka kome je spasao život osigura prevoz važne saradnice. Naravno, dosta toga će (posve očekivano) krenuti po lošem, tragedija je neizbežna, ulozi su veliki. Ovde treba spomenuti da Di Stefano ne beži od ionako neumitnog, te u aspektu žanrovske čistote on svoju Poslednju noć ljubavi u idejnom smislu naslanja na među poklonicima žanrovskog filmskog izraza iz prošlog veka i decenija i dalje voljene poliziotteschi filmove iz sedamdesetih i sa početka osamdesetih godina, a to je gotovo stoprocentno bila precizna odrednica za nasilne i veristički ustrojene filmove iz života policajaca koji se bave “krvavijim” sferama kriminala. Međutim, nasuprot brzopoteznosti i žovijalnosti kakvu znamo iz tog dela filmskog italonasleđa, Andrea di Stefano ovde nudi serioznost upravo filmova nepobitnog arthaus profila, čime se temeljno trasira put da Poslednja noć ljubavi upečatljivo figurira i kao uspeo žanrovski rad i kao film koji bi lako mogao da prija i isključivijim pobornicima evropskih filmova lako upadljivog umetničkog profila, a, zašto da ne, i da ih uznese. U tom pogledu, još jedna ilustrativna analogija mogao bi da bude zapravo nikada dovoljno i pravično vrednovan film Majkla Čimina – Godina zmaja (Year of the Dragon), sa kojim se Poslednja noć ljubavi rimuje upravo i po toj autorskoj ambiciji u samom izvođenju, a u žanrovskom kontekstu, ambiciji koja, na sreću, nipošto nije sama sebi svrha niti krajnja meta. A tu se ne iscrpljuju argumenti u korist teze da je Di Stefano (što je u daleko manjoj meri bilo uočljivo u njegove dve prethodne režije – ostvarenjima Eskobar: Izgubljeni raj i Doušnik) temeljno svestan nasleđa iz koga se i dalje može crpeti nadahnuće, a koje je temelj pričama kojima on ovde očigledno teži – naime, Poslednju noć ljubavi svakako krasi i vrhunski muzički skor evocirajući zvučne “pejsaže” i zahvate koje barem oni verziraniji pamte iz doprinosa kakve su nam italijanski Goblini i Klaudio Simoneti ostavili u amanet u slučaju filmova upravo već spominjanog Darija Arđenta. To svakako predstavlja značajnu i znakovitu kopču između italijanskog policijskog fima od pre pola veka i onoga u čemu 124 minuta možemo da uživamo u ovom fimu Andree di Stefana, bez daljnjeg imena koje vredi pomno pratiti u godinama pred nama.
I to nije sve – Poslednja noć ljubavi nam daruje i susret sa likovima do kojih je gledaocima stalo, jer njihova sagrešenja, kao i trzaji da se proaktivistički utekne pred neizbežnim, lako su razaznatljiva lozinka sa izvorištem u životima savremenog čoveka ovde ili onde; dabome, to kanda teško da bi bilo moguće bez glumačke sigurnosti i osobenosti Pjerfrančeska Favinija (znanog i iz Belokijevog Izdajnika), koji ponovo briljira na temu nevoljkog i trpilačkog mačizma uz primetnu egzistencijalnu nelagodu, i Linde Karidi u roli Amoreove pogibeljne mlade supruge, koju je ova glumica čini se lako dovela do tačke nepobitne dopadljivosti kao uvek pouzdane staze koja vodi u samo srce gledalačke empatije.
Poslednja noć ljubavi, uz sve već pojašnjeno, pleni i na planu implicitno datog u idejnoj dimenziji – tako imamo tihu, a u biti burnu identitetsku dramu čoveka koji je neopreznom odlukom sam silovito zaljuljao temelje sopstvenog moralnog bića i bitka, kao i osvrt na neveselu svakodnevicu većine i tamošnjih civila koji u kovitlacu očito metastaziranog poznog kapitalizma imaju da, pored svega ostalog, jednako ili više ili manje opterećujućeg, žongliraju i za nužnošću dodatnog rada, te podsećanje na neo-noir datost – laku kvarljivost ljudske duše, čak i u slučajevima onih koji ne ostavljaju takav utisak… Sve to Poslednju noć ljubavi čini, uz sasvim drugačija Lantimosova Jadna stvorenja, najkvalitetnijim novim naslovom u kino-ponudi Srbijice u ovom frtalju ove zime.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve