Salon i društvenost, žene od/za pera; priređivač, prevodilac i autor uvodnog teksta Predrag Krstić; Akademska knjiga, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2023.
Figura intelektualca i u naše vreme podrazumeva dva naizgled jasno odvojiva značenja: posvećenost i uspeh u struci, i autonomiju istraživačkog rada i smelo zastupanje rezultata tog rada, često uprkos (ne)raspoloženju javnog mnenja, aktuelnoj politici ili establišmentu. Iako se ta dva značenja ponekad vide kao neraskidivo sjedinjena, i danas se mogu detektovati znalci svoje struke koji iz ovih ili onih razloga izbegavaju društvenu kritiku: ponekad zato što jedino tako mogu da obezbede sredstva ili uslove za nastavak istraživanja, ili zato što su im na taj način obezbeđene unosne sinekure i druge privilegije.
Kritički odnos intelektualaca prema svom vremenu proističe iz prosvetiteljskog suočavanja ljudi od pera sa starim režimom, odnosno potrebe da ne samo učene rasprave, nego i otvorena kritika aristokratskog morala izađu iz uskog kruga posvećenika i da na taj način bude uspostavljena “nova javnost, koja prekoračuje staleške granice”. Knjiga Salon i društvenost, koju je priredio Predrag Krstić, predstavlja svojevrstan nastavak ranije objavljenog dela Ljudi od pera i filozofi istog autora i priređivača. Pored Krstićevog priloga, knjiga sadrži i njegove prevode tekstova Dine Gudman i Antoana Liltija, u kojima je predstavljena promena sedamnaestovekovnog karaktera republike ljudi od pera, odnosno proces u kome zajednica učenih, koja je postala – filozofska zajednica, nadrasta krug posvećenika stvarajući samim tim i novu formu javnosti. U središtu ove promene je salon, prostor “nespecifičan ni za jednu klasu”, u kome se slobodno diskutuje o svim temama, a učešće u raspravi nije uslovljeno ni aristokratskim poreklom, niti prethodnom afirmisanošću učesnika. U središtu salona je – žena, domaćica, čija uloga nije da bude hostesa već moderator konverzacije. Dina Gudman, u drugom prilogu Krstićeve knjige, naglašava razliku između salona i tipično aristokratskih okupljanja. Umesto dokoličarskih dvorskih druženja, u osamnaestovekovnim pariskim salonima vlada “radna atmosfera”, odnosno okupljanje podrazumeva predstavljanje nekog novog teksta, raspravu o određenoj temi, čitanje pesama ili delova knjiga posetilaca salona. Takođe, insistira se na redovnosti i precizno utvrđenom terminu ovih okupljanja. U salonima se, između ostalog, otvoreno kritikuju monarhija, religijski nazori, dopuštaju se izrazi buntovnosti, odnosno saloni postaju društveni prostor u kome se “vrednuju ideje i podstiče razgovor o njima”. Svrha ovih okupljanja, s druge strane, ne treba da donese korist samo neposrednim učesnicima, nego znatno širem društvu, pa se zbog toga podstiče epistolarna razmena sa sličnim udruženjima iz drugih zemalja. Iz pomenutih pisama nastaju bilteni, a potom i časopisi, a epistolarna forma postaje oblik književnog izraza, od romana do učenih rasprava. Predrag Krstić dopunjuje ovu sliku opisujući strukturu sličnih društava u drugim evropskim zemljama, odnosno sličnosti i razlike u poređenju sa salonoma u osamnaestovekovnom Parizu.
Antoan Lilti, u trećem tekstu Krstićeve knjige, iznosi donekle umereniju ocenu uloge pariskih salona, ali i domaćica, salonnières. Najpre, Lilti pokazuje kako je u salonima zadržan pokroviteljski odnos, odnosno da, uprkos otvorenosti za raspravu, ipak opstaju društvene uloge domaćina i posetilaca, to jest pokrovitelja i štićenika. Te relacije, smatra Lilti, nadrastaju klijentilizam, “služenje perom”, i mecenat koji podrazumeva simboličku razmenu, odnosno pisanje hvalospevnih posveta ili izraza zahvalnosti mecenama na početku dela. Ekonomija pokroviteljstva, međutim, ispod plašta druželjubivosti i “ravnopravnosti”, smatra Lilti, zahteva mondenost, ponašanje prilično visokom društvu, koje na nov način osigurava staleške odnose i povlašćeni položaj aristokratije. Upravo to je na meti Rusoove kritike pariskog društva: mondenska uglađenost nema samo društveno-politički, nego i stilistički smisao, to jest odnosi pokrovitelja i štićenika oblikuju jezik u kome forma i izraz često ne dopuštaju prezentovanje originalnog sadržaja. Intelektulaci, smatra Ruso, treba da budu autonomni, da ostvare odnos sa javnošću, koji neće biti posredovan uglađenošću i manirima stilskog izražavanja. Takođe, smatra Lilti, uloga žena je određena relacijama društvene moći, jer njihov angažman doprinosi “dobrom glasu”, redefinisanju aristokratske vrline.
Pa ipak, Antoan Lilti, u dobro dokumentovanom i razložnom tekstu, ne obraća posebnu pažnju na važan detalj koji je u središtu interpretacije Dine Gudman. Prvobitna i primarna svrha salona, prema Gudmanovoj, bila je u funkciji zadovoljenja potrebe za obrazovanjem njihovih domaćica, koje je u feudalno doba bilo preovlađujuća privilegija muškaraca. A to već samo po sebi predstavlja značajan iskorak u odnosu na relacije moći starog režima, pa su saloni predstavljali “mesta na kojima je muški ego harmonizovan delovanjem ženske samosvesti”. Prosvetiteljstvo je, dakle, polako ulazilo u pore aristokratskog društva, koje je dugo nastojalo da ga asimuluje i u nešto izmenjenoj formi zadrži postojeću strukturu društvenih odnosa.
Relacija između filozofa i starog režima u salonima osamnaestog veka, pokazuje Krstićeva knjiga, nije bila stroga i nepromenljiva, jer su neki ljudi od pera i dalje uvažavali autoritet pokrovitelja i prihvatali da ostanu “salonski inteletualci”. Napetost između razumevanja inteligencije kao profesije i poziva, prisutna u osvit prosvetiteljstva, aktuelna je i u naše vreme, u kome su mnogi intelektualci odustali od kritike i prihvatili dosuđene društvene funkcije. Takođe, u javnom diskursu još uvek se susrećemo sa supstancijalnim razlikovanjem žena i muškaraca ili barem hipostaziranjem njihovih uloga u društvu. Krstićeva knjiga, ukazujući između ostalog i na zaleđe pomenutih problema, predstavlja značajno štivo za promišljanje zapleta moderne, za njenu kritiku i dekonstrukciju.
„Nevidljivi svet“ je izložba fotografija u Narodnom muzeju namenjena svima, a posebno slabovidima. „Kao slepi umetnik i pevač, i te kako razumem koliko je važno da kultura i umetnost budu dostupni svima, bez obzira na ograničenja“, poručio je Nemanja Crnatović
Svaki pokušaj kroćenja umetnosti je autogol za onoga ko to radi, ali postavljanje Bokana u Narodno pozorište je deo strategije vlasti da svakodnevno plasira neki senzacionalizam ili provokaciju – rekla je rediteljka Tatjana Mandić Rigonat za serijal „Kvaka 23“
Vlast Aleksandrovca preti ukidanjem „Bucinih dana“, jedinog pozorišnog festivala u okrugu, zato što su glumci svake večeri iznosili barjak Studenata Župe. Sve dok ga neko nije ukrao
Nebrojene su negativne reakcije povodom izbora Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Udruženje pozorišnih kritičara traži od Vlade Srbije odgovor na pitanje čime se Bokan nametnuo za to mesto, a SRCE kaže da je vlasti bitniji ćaćilend od kulture
Slovo nije samo znak koji deca treba da nauče, već njima bliska priča, kao što je pokazao Duško Radović – kaže glumac Ivan Jevtović, deo tima koji priprema mjuzikl po legendarnoj seriji „Na slovo na slovo“
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
