Jednostavan plan: Kako je Vučić osvojio NIN

Članovi redakcije NIN-a onomad su saznali iz medija da je kompanija „Ringier Srbija“ vlasništvo nad nedeljnikom sa dugom tradicijom i snažnom reputacijom – „iz čista mira“, bez cvonjka, prebacila svojoj dugogodišnjoj direktorki Jeleni Drakulić Petrović. Javnost se zapitala šta se tu stvarno dešava, kakvi su planovi i kako će se priča završiti.

Mnogi su osećali da neće dobro, jer ko se tako bezveze odriče vlasništva nad nečim što definitivno ima ozbiljnu vrednost. Pogotovo ako je u pitanju kompanija koja toliko drži do profita, kojoj je novac i ideologija i religija. Oni koji su znali za bliskost Drakulićeve sa porodicom Vučić – bili su još više ustrašeni.

Sudbina neposlušnih

NIN je svojom uređivačkom politikom štrčao u odnosu na druga izdanja „Ringiera“, koji je već toliko puta u Srbiji – i za ove, i za prethodne vlasti – pokazao da mu do nekakvog javnog interesa u sferi javnog inormisanja i nije baš preterano stalo. A biznis se u Srbiji ne može napraviti bez vlasti.

Ne samo što ćeš, ako si neposlušan, ostati bez državnih reklama, nego ti se ni privatni oglašivači i agencije neće javljati na telefon. Zna se to dobro. Setite se samo kako je „Kurir“ ostao bez reklama kada se igrao kritičkih novina.

Pogledajte koliko ima reklama u novinama koje prozivaju Vučić i kompanija. Kontrolišući ogroman procenat oglašavanja, tačnije svih novaca koji odlaze u medije, i budžetskih i ostalih, vlast postaje glavni i odgovorni urednik bezmalo svih javnih glasila u zemlji. Mora se reći da su ovaj sistem u početnoj formi smislile prednaprednjačke vlasti, a da su vučićevci to samo sproveli do kraja, bahato i bezobalno, kako to samo oni znaju.

Kad se vlast iznenadi

NIN je smatran slabo uticajnim. Kompaniji je predstavljao ukras za domaću i međunarodnu javnost. Nije puno koštao, a nije ni mnogo štete pravio. Ipak je bio namenjen uskoj publici, onima koji i nisu baš Vučićevi potencijalni glasači i koji su vlasni da čitaju kompleksnije sadržaje.

A onda se stvar počela menjati, nedeljnik je ostvarivao veliki uticaj, ne toliko tiražom, koliko otkrivanjem brojnih afera koje su pronalazile put do široke publike.

Ne bi se čudilo da je list smetao, bar u nekoj meri, i zbog čuvene NIN-ove nagrade za roman godine, koja odlazi u ruke i onima koji ne pripadaju naprednjačkom kulturnom krugu, a nisu ni dovoljno velike patriote.

Ko je lupio šakom o sto?

I onda je neko, znamo ko, možda obojica, lupio šakom od sto. I rekao: dosta više zajebancije, rešite taj problem ako hoćete da i dalje budemo dobri. Plan je onda razrađen, zapravo jednostavan. Kompanija donosi odluku da nedeljnik “pripitomi” i stavi ga na polzu režima.

Procenjeno je da bi autokratsko upodobljavanje uglednog nedeljnika, koje će svakako imati značajnog odjeka, nanelo štetu kompaniji, i u međunarodnim okvirima. Ona potom prebacuje vlasništvo na proverenog egzekutora. Ova posao, kao i druge poslove ranije, obavlja efikasno i surovo, bez sumnje u stalnoj komunikaciji sa porodicom Vučić.

Elem, Vučićev dolazak u redakciju i intervju s kraja prošle godine bila je slavodobitna demonstracija osvajanja, to jest okupacije “tuđe teritorije”. Samo što mu niko nije mahao zastavicama i nikome nije delio čokoladice. Biće toga u budućnosti, međutim.