Postoje makar dva elementa koja su nužna svakome ko se, u ovom trenutku, suprotstavlja diktaturi Aleksandra Vučića: distanca u odnosu na svakodnevnu taktičku borbu, a naročito u odnosu na zid ćutanja vlasti, o koji se odbijaju zahtevi opozicije i artikulisana ideja koja nadilazi zahtev dana.
Odmak od onoga u čemu i sami učestvujemo omogućava nam ne samo da vidimo širu sliku, već pokazuje i (mukotrpan) put osvajanja slobode. S jedne strane Vučić i ekipa glume bezbrižnost i kaškaju se u prostakluku (uobičajeni repertoar, dakle), s druge strane neki su ljudi, predvođeni Marinikom Tepić, založili sopstvene živote za slobodu.
S jedne strane Vučić – onaj Vučić, da podsetimo, koji se ne boji nikoga i ničeg – gomila policiju, šalje policajce u civilu i članove partijske milicije da provociraju žandarmeriju, a onda hapsi neke klince i optužuje ih za rušenje ustavnog poretka (kao da ga on nije već srušio), s druge strane broj građana na protestima se osipa.
S jedne strane 70 odsto Srbije nema pojma šta se događa u Srbiji, s druge opozicija neprestano udara o tvrdo ćutanje i nečinjenje režima koji je, 17. decembra, uhvaćen spuštenih gaća.
S jedne strane režim je, naizgled, oboružan beskrajnim strpljenjem i ponaša se kao da se ništa nije dogodilo (kao da nisu uhvaćeni u krađi) i kao da se ništa ne događa (kao da gotovo milion ljudi u ovoj zemlji, u čije ime opozicija govori i deluje, ne postoji), s druge, opozicione strane, sve pršti od nestrpljenja i izneverenih nada.
Nestrpljenje, međutim, i rezignacija nisu saveznici onih koji se opiru diktaturi. Diktature populističkog tipa ne padaju ni brzo ni lako, te je, čini nam se, važno uočiti nekoliko motiva koji se vide s distance. Najvažniji je taj što, do danas, Vučiću nije stigla nijedna čestitka za izbornu pobedu s relevantne adrese. S Orbanove jeste. Ali, ako je nekome promaklo, s relevantne nije. A relevantne su one adrese zahvaljujući kojima se Vučić na vlasti održava 11 godina: Evropska unija i Amerika.
Ukoliko se protivniku režima, dakle, u ovom trenutku situacija čini nepomerivom, ukoliko mu se čini da Marinika Tepić rizikuje svoje zdravlje ni zbog čega, ukoliko mu se čini da ova zemlja koju je Vučić iznutra porušio poput Gaze, ne može da se makne ispod ruševina, to je samo zbog toga što nema strpljenja i što nije u stanju da se odmakne od onoga što mu je pred očima: od nacerenog prostakluka režima i spektakularnih policijskih kordona u službi diktatora. Odmaknut od vulgarnosti, međutim, protivnik režima će videti male korake unutar zemlje i izvan nje, korake kakvi se, do sada, nisu pravili. I još po nešto.
Na primer, u demokratskom poretku 900 hiljada glasova jedne strane vredi koliko i 900 hiljada glasova druge strane. To su pravila igre. U autoritarnim režimima, međutim, srazmere su drugačije: onih 900 hiljada glasova koji stoje iza Srbije protiv nasilja vredi više od 900 hiljada glasova ljudi koji su dali glas Vučiću, ali ne zato što oni prve više vrede, već zato što je reč o slobodnim ljudima. Ako upadnu u rezignaciju i prestanu da pružaju otpor, tek tada će Vučićeva nacerena ekipa moći da proslavi pobedu. No, ako se to ne dogodi, ova diktatura, svemu uprkos, po prirodi stvari ne može više dugo da traje.
Novcem protiv ideje republike
Naravno da je cilj opozicije rušenje nakaradnog sistema, ali nije rušenje cilj po sebi, već korak ka ostvarenju političke ideje koja vodi političko delovanje. Taj nivo apstrakcije veoma je dobrodošao u atmosferi u kojoj diktator, njegova svita i njegova prostačka propaganda ne samo da ne artikuliši ni jednu jedinu političku ideju, već aktivno rade protiv ubijanja svake ideje o ideji. Odlika populističke diktature i jeste govor koji je „razumljiv“ slabije obrazovanim i neobrazovim ljudima, dakle govor lišen apstrakcije (ideje).
I deljenje „besplatnog“ novca je govor koji razume svako. Otud i ona vesela grupa braće Roma koji su potrpani u autobuse i dovučeni na imitiranje grupnog divljenja velikom vođi u Areni i koji su direktno u kameru luksembrurške i američke i izdajničke televizije N1 prostodušno „otkrili“ kako je Vučić mnogo dobar čovek koji će im dati po dve ’iljade (ili koliko već) kad glasaju za njega.
Ideja, dakle, koja nije pitka poput „besplatnog novca“ i koju demokratska opozicija treba da artikuliše stara je, nikad neistrošena ideja republike. Kada kažemo da je Vučić srušio ustavni poredak, to znači da je srušio, zloupotrebio i uzurpirao republikanske – ne, naprosto, demokratske – institucije. Srbija formalno jeste republika, dakle politička forma koja se zasniva na podeli vlasti i na slobodnom javnom prostoru. Sadržinski, Srbija je monarhija – vladavina jednog – ili diktatura (takođe vladavina jednog) u kojoj je vrhunski delatni princip volja voljenog vođe. U tom i takvom režimu u kojem su, dakle, u rukama jedne osobe ujedinjeni zakonodavna, izvršna i sudska vlast, ne postoji nikakva pravna sigurnost za građane, ne postoji slobodan javni prostor u kojem se mogu artikulisati političke ideje, znači nema slobode. Zbog toga se, verujemo, stalno iznova mora isticati strateški cilj otpora diktaturi – ponovno uspostavljanje republike. Na taj način se ne samo ideja drži živom, već se i građani uče, kao što smo i pokušali da pokažemo, strpljenju nužnom za rušenje diktature.