Frankfurt bez Majne

Beogradsko dramsko pozorište već duže vreme (tj. od kada je upravnik Jug Radivojević) repertoar gradi tako što poziva ugledne i poznate reditelje iz regiona i Evrope da režiraju predstave i preko festivala RUTA se povezuje sa pozorištima iz našeg regiona. Predstava Budućnost je fuzija ova dva razvojna pravca BDP-a. To je projekat koji je nastao u saradnji sa Mestnim gledališčem Ljubljana (deo glumaca je iz Ljubljane, a deo je naš), a predstavu režira poznati slovenački reditelj mlađe-srednje generacije Žiga Divjak. Beogradska publika je ranije imala prilike da vidi dve njegove predstave na gostovanjima. Gejm (koprodukcija SMG Ljubljana i Maska) je nastala na osnovu dokumentarnih materijala i istinitih svedočenja o strašnoj sudbini migranata koji su se zatekli na balkanskoj ruti u pokušaju da se domognu Zapadne Evrope. Kriza (Nova Pošta, Slovensko mladinsko gledališče, Bitef (BG) i Domino (ZG)) kroz performativne prakse (teatar pokreta) i upotrebu teorijske literature kritikuje savremeni kapitalizam koji “melje” pojedinca i čitavo društvo. Za obe predstave zajednički je eksplicitni društveni angažman u vezi sa aktuelnom (i akutnom) svetskom (i lokalnom) temom (problem ilegalnih migranata, savremena kriza kapitalizma) i upotreba minimalističkih pozorišnih sredstava. U obema predstavama ideje se eksplicitno iznose korišćenjem svedenih pozorišnih sredstava, a cilj je “probuditi” publiku putem angažovanog pozorišta. Na tom tragu nastala je i predstava Budućnost koja govori o svetskim, ekološkim problemima.

U svojim izjavama reditelj kaže da je pošao od SF bestselera Ministarstvo za budućnost, u kome se pisac Kim Stenli Robinson bavi klimatskim promenama i ekološkom budućnošću sveta i knjige posvećene vrstama ptica koje izumiru – Načini letenja Toma van Dorena (Thom van Dooren). Dešavanja na sceni prati titl čiji je sadržaj inspirisan navedenim knjigama, a govori o sudbini vrsta ptica koje izumiru: lajsanski albatros (živi u vodama Tihog okeana), mali pingvin (živi na obali Australije) i havajska vrana. Tekst pomalo liči na ono što govori glumac Dejvid Atenboro u svojim čuvenim emisijama o životu na planeti Zemlji, s tim što nema sugestivnog glasa, već sami čitate titl. Na sreću, titla nema previše tako da se ne nalazite u onoj glupoj situaciji da birate da li želite da čitate titl ili pratite dešavanja na sceni. To je dobro jer tekst na taj način ne remeti praćenje predstave, ali ako tekstu koga nema mnogo (ali ima dovoljno!) posvetite pažnju, on daje posebno značenje dešavanjima na sceni. Scena predstavlja peščanu plažu na kojoj se okupljaju turisti sa odgovarajućom rekvizitom (koferi na točkiće, peškiri, ligeštuli…). Glumci koji igraju turiste (Bernarda Oman, Gregor Gruden, Lara Volf, Iztok Drabik Jug, Gregor Zorc, Lotos Šparovec, Milena Vasić, Jana Bjelica, Marija Pikić, Milan Zarić, Stefan Starčević i Milan Kolak) naizgled se ponašaju kao ljudi na plaži, ali i kao ptice. Odnosno, čitajući titl i posmatrajući dešavanje na sceni, stiče se jak dojam o bliskosti dveju tako različitih vrsta kao što su ljudi i albatrosi. Na primer, kada se na titlu prikazuje tekst koji govori o tome kako albatrosi žive u jatima i pažljivo traže srodnu dušu, na sceni se među turistima izvrnutim na plaži dešava muvman u kome i ljudi (poput albatrosa) traže sebi blisku osobu, premeštaju se, gomilaju… Radnja na sceni ponekad prati tekst, a ponekad je u kontrapunktu u odnosu na tekst tako da se razna tumačenja susreta teksta i radnje sama nameću. Radoznali i aktivni gledalac može zaista uživati u ovoj igri učitavanja značenja. Vrhunac dešavanja na sceni je divlja žurka u kojoj neki od humanoidnih stanovnika plaže nose kostime životinja, dok se mi, čitajući titl, iskreno pribojavamo za sudbinu sveta. Nakon toga, dok slušamo priču o vrani koja tuguje nad ubijenim drugom, pojavi se naoružani čovek, pa zatim i kurir iz jedne od popularnih kurirskih službi koja raznosi hranu i ostale potrepštine. Nama bude nekako tužno i čak se razljutimo zbog gomilanja plastike i stradanja male havajske vrane, australijskog pingvina i lajsanskog albatrosa. Žiga Divjak i njegovi glumci su zaista uspeli da u nama izazovu saosećanje za patnje nesrećnih životinja.

Sve skupa, ovakva predstava Žige Divjaka neodoljivo podseća na predstave o ekologiji kakve smo ovih godina gledali na festivalu Bitef. Možda bi trebalo da budemo ponosni na BDP što je napravilo bitefovsku predstavu, ali baš i nismo jer nam sreću, makar delimično, kvari kontekst. Predstava Budućnost nastala je u okviru redovnog repertoara jednog našeg pozorišta i u redu je postaviti pitanje za koga je ona pravljena. Moglo bi se odgovoriti da je to festivalska predstava, da će predstava biti izvođena u Ljubljani, možda će biti pozvana i na neki viđeniji festival u Evropi. Šta fali da i mi imamo festivalsku produkciju? Takvima se radujemo kad dođu na Bitef iz Evrope i beloga sveta, zar ne?! Ipak, ne bih da neko pomisli kako ne vidim dalje od svog plota, ali ne mogu se oteti utisku da bi ovakva predstava bila sasvim na svom mestu da je nastala u, na primer, Frankfurtu – gradu sa moćnom hemijskom industrijom, u kome žive bogati industrijalci koje je lokalna vlast naterala da ozbiljne pare izdvajaju za razne ekološke takse zahvaljujući kojima njihovi građani uživaju u brojnim negovanim parkovima, električnim prevoznim sredstvima i gde se sav otpad reciklira ili šalje daleko, daleko od grada. Takvi građani imaju pravo (i obavezu!) da od svog pozorišta zahtevaju da bogatim vlasnicima hemijske industrije oštro ukažu na sudbinu male havajske vrane. Nije u redu srediti sve kod svoje kuće a zagađivati Tihi okean! A mi?



Kad se leti zapali deponija, a stotine automobila puštaju izduvne gasove, da li znamo koliko je tada ugrožen prosečan Beograđanin koji se zadesio na uglu Cvijićeve i Bulevara despota Stefana? Šta je sa vrapcima i vranama? Srpska vrana ne zvuči tako poetski kao mala havajska vrana, ali pitam se da li vrana koji živi u Bulevaru kralja Aleksandra može da pati kao havajska vrana kada izgubi bližnjeg? Ne znamo, a bilo bi dobro da saznamo jer angažovano pozorište nije ono koje nas dirne, već ono koje ume da pozove na odgovornost. Znamo i da Žiga Divjak ume da pravi takve predstave.