Štrajk glađu opozicione prvakinje: Reč je pala, nema više nazad

Odluka da se stupi u štrajk glađu je, u Vučićevoj Srbiji, krajnje opasna: Vučića i njegov režim, shvatili smo to odavno, nije briga ni za koga. Ukoliko bi ovo dvoje političara ozbiljno narušilo svoje zdravlje – bio bi taj besramni čovek vrlo srećan.

Kada je onomad, u vreme Prve srpske Republike, Tomislav Nikolić stupio u besmisleni štrajk glađu i neuzimanjem vode, to jeste bila farsa, ali, setimo se, dok je ležao u skupštini posetio ga je, kao opozicionog prvaka, predsednik Republike Boris Tadić. Bio je to čin utvrđivanja Republike. Njemu nasuprot Vučić je život posvetio rušenju Republike i zatiranju boljih političkih običaja, te bilo kakav ljudski gest od njega ne treba očekivati. (Taj se ni senima mrtve dece nije poklonio. Taj nije imao dovoljno vaspitanja i hrabrosti da zaćuti pred skrhanim ocem radnika koji je odleteo u vazduh u fabrici oružja u Lučanima, nego mu je držao lekcije. Zašto bi sada brinuo o dvoje ljudi koji mu, kako god to izgledalo uzaludno, ugrožavaju vlast?) Zbog toga su opozicioni prvaci primorani na drastičan politički čin. U borbi za slobodu oni ulažu sopstveni život. Ne figurativno. Doslovno.

Reč je pala, a reč obavezuje. Za Tepić više nema nazad. Sada više nije važno u kojoj meri je ovakva odluka bila impulsivna (verovatno jeste, ona je krik protiv nepravde, zločina i besmisla), a koliko promišljena (Gandi je promišljeno stupao u štrajkove glađu, ali prvaci opozicione srpske scene vremena za pripremu nisu imali, te je odluka da prestaju da uzimaju hranu utoliko opasnija po njihovo zdravlje). Režim će se, uz neukusne pošalice i uz sazlušenje tablioida, barem u početku, praviti mrtav, ali ako ovo dvoje ljudi bude istrajalo u ovoj odluci, makar do trenutka dok im zdravlje ne bude ugroženo, te ako glas o štrajku stigne i do duboke Srbije, a naročito ako se za slučaj zainteresuju mediji moćnih zemalja – režim će biti prinuđen da reaguje.

Mogući ishodi

Jedan od mogućih ishoda, u tom slučaju, ishod koji režim ne bi previše koštao, jeste dogovor s Nestorovićem da se ne dogovore o formiranju vlasti u Beogradu, te da takav razvoj događaja posluži kao izgovor za nove izbore. Jasno je, naime, da je Nestorović Vučićev projekat, da je nasmejani doktor pod potpunom Vučićevom kontrolom.

No, stvar nije tako prosta. Jasno je svima da bi jedan ustupak režima vodio odmah i drugom: normalizovanju izbornih uslova, čega se Vučić, po razbojničkoj prirodi svoje vladavine, i te kako čuva. Utoliko ustupak, bez ozbiljnog spoljašnjeg pritiska, ne bi trebalo očekivati.

Štrajk glađu opozicione prvakinje može da proizvede još neke političke posledice. Recimo homogenizovanju Srbije protiv nasilja (videli smo u kojoj meri su se, doslovno, svi opozicioni prvaci angažovali) u trenutku kada bi se očekivalo da dođe do još jednog cepanja na opozicionoj sceni (Valjalo je, u tom kontekstu, čuti i sasvim razborit Ponošev govor u „Utisku nedelje“.)

Isto tako, ne mala rezignacija opozicionog glasačkog tela – rezignacija koja proističe iz ne previše opravdanog optimizma pre izbora – mogla bi da se pretvori u odlučnost da se istraje, jer, ipak, ako je neko spreman sopstveno zdravlje i sopstveni život da založi za ideju, to, onda, ipak nešto govori o osobi koja nas predstavlja.

Najzad, savet Mariniki Tepić koji je potpisnik ovoga teksta čuo od osuđenog ratnog zločinca (još dok nije postao ratni zločinac) i iskusnog robijaša Vojislava Šešelja koji se okušao u štrajku glađu: „Pijte, ljudi, puno vode da vam bubrezi ne bi stradali“.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com