Pre godinu-dve objavio sam jedan tekst pod istim ovim naslovom, s tom razlikom što u tom prethodnom tekstu nisu figurisale poslednje dve reči. Tekst je bio inspirisan mojom zebnjom u vezi sa neodmerenom i mnogostruko opasnom koncentracijom političke moći u vladajućem vrhu ove zemlje. Taj upravljački centar postajao je na naše oči nekakav sultanat, vraćajući nas u političkom smislu par vekova u daleku prošlost i čineći nas sličnim autoritarnim upravljačkim ustrojstvima u odnosu na koja, inače, zvanična politika deklarativno kao da želi maksimalno da se udalji. Reč je bila o drastičnom raskoraku između proklamovanih ciljeva društvenog razvoja i onoga što se događalo na terenu a bilo upadljivo suprotstavljeno tim ciljevima. Trend sultanizacije ne samo da nije prekinut nego se ubrzano nastavio, i doveo do situacije u kojoj se na mnogim tačkama relevantne javnosti uverljivo ističe da o svim bitnim stvarima u ovoj zemlji, ali i o velikom broju nebitnih, odlučuje jedan čovek. Među ovim manje bitnim stvarima primećene su i višekratno isticane snabdevenost trgovinske mreže kiselim krastavčićima i maloprodajna cena parizera.
O JEDNOJ PRIVIDNOJ BIZARNOSTI: Pre ostalog u ovom će tekstu biti istaknuta jedna neobična bizarnost, a to je jedna karakteristična i bezbroj puta ponovljena jezička greška u nezdravo brojnim javnim nastupima Predsednika Republike (PR). Sa izuzetkom par slučajeva, koji se doimaju kao jezička iskliznuća, PR reč Metohija iz poznatog naziva naše južne pokrajine pogrešno se i, može se reći, nezgrapno i rogobatno naglašava. U njegovom izgovoru reč Metohija ima kratkouzlazni naglasak na prvom slogu umesto da taj naglasak bude lociran ispravno, tj. na drugi slog u toj reči. Ta jezička greška utoliko je ozbiljnija što metohija nije samo deo naslova južne pokrajine nego je i deo našeg opšteg jezičkog fonda, što samo pojačava obavezu ispravnog književnog naglašavanja.
Ovo bi moglo da deluje kao staračko zakeranja (pre nepunih mesec dana, 30. septembra, zabeležio sam svoj 85. rođendan) kad iza toga ne bi stajao jedan krajnje znakovit odnos između PR-a i njegove – ovde mi najbolje odgovara jedna francuska reč koja sa istim značenjem figuriše i u engleskom – entourage. Reč je o njegovom odnosu prema krugu bližih saradnika, što bi značilo da entourage može da se prevede rečima koterija, kamarila, ili donekle slikovito dvorska svita. Povodom navedenog istrajno pogrešnog naglašavanja čovek ne može da se ne upita je li moguće da u kamarili PR-a nema nijedne osobe koja zna kako se ispravno naglašava ta reč.
Prva mogućnost je da neki iz njegovog okruženja znaju kako se ta reč naglašava, ali u svom oportunizmu ne usuđuju se da PR-u na to skrenu pažnju jer bi ta ispravka mogla da se protumači i kao kritika upućena padišahu. Ta mogućnost je dovoljno zabrinjavajuća jer sugeriše postojanje nekakvog kulta ličnosti i otkriva autoritarnost vladavine koju je ta ličnost razvila. Alternativa toj mogućnosti još je gora: ako u množini ličnosti iz tog okruženja nijedna osoba ne zna kako se naglašava reč metohija, onda to otkriva nekakvu apsurdno ekstremnu antiselektivnost kadrovske politike najvišeg vrha vlasti. Poznato je da autoritarno situirani vladaoci zaziru od natprosečno inteligentnih i obaveštenih osoba, kao i od jakih ličnosti, ali nismo bili skloni da verujemo da je ova antiselektivnost uzela tako drastične razmere.
KROKI MEHANIZMA KOJI GENERIŠE AUTORITARNE TENDENCIJE: Na preostaloj polovini ovog članka nema prostora za potpunije (makar i) nabrajanje pojedinosti koje, makar i orijentaciono i sumarno, ukazuju na autoritarnost ovdašnje vladavine. Neka bude tek napomenuto da za izgradnju autentičnog demokratskog sistema u našem društvu nisu osigurani širi socijalni preduslovi. Komanda nad državom – sa svim njenim javnim preduzećima, resursima, medijima, sredstvima za legitimizovanu primenu sile, obaveštajno-informativnim agencijama itd., uz odsustvo vladavine prava i institucionalnih ustrojstava koja bi onemogućila neodmereno širenje političke moći i vlasti u segmentima u kojima to nije primereno – ima za posledicu to da stranka koja se dočepa vlasti biva toliko nadmoćna da dovoljno brzo marginalizuje svoje političke takmace i politički sistem pomeri u pravcu jednopartijske vladavine. Ovaj problem je na samoj granici nesavladivosti, a njegov upadljiv deo je odsustvo podele vlasti, odnosno srastanje vlasti u jedan neprobojan monolit.
Tako nam je prostor političkih interakcija opustošen: autoritarna vlast sasvim predvidivo počinje da malaksava sa sve vidnijom nesposobnošću da zadovolji svoju opasno rastuću klijentelu, dok desetkovana i do izmrvljenosti usitnjena opozicija nema dovoljno resursa, moći i organizacione vitalnosti da u dogledno vreme izvojuje elektoralnu pobedu i, posebno, da organizuje dovoljno delotvornu vlast. Srbija je na putu da na oba kraja političkog spektra, vladajućem i opozicionom, ostane bez neophodnih političkih snaga sposobnih da organizuju efikasnu državu. Trebeći opoziciju, a postepeno se i sama gušeći u kvrgama naraslog i otežalog klijentelizma, aktuelna vlast je ovo društvo lišila sposobnosti da organizuje delotvornu državu, bez koje jedva da je i zamislivo nekakvo zadovoljavajuće regulisanje društvenog života.
NEODMERENA KONCENTRACIJA MOĆI I REZULTUJUĆA AUTORITARNOST: Sa brzo trošenim i gotovo iscrpenim prostorom raspoloživim za oblikovanje jednog novinskog članka, ostalo je da se za brojne nepomenute i prostorno nesavladive zamerke koje bi trebalo uputiti ovoj vlasti – npr. desetogodišnje flagrantno kršenje člana 115 Ustava Srbije – pronađe i iskoristi jedna sredokraća. Taj prečac sastoji se u pozivanju na nezavisne i u obaveštenoj javnosti nedvosmisleno afirmisane medije koji se godinama već nalaze na pravoj stvari polarizacionog kontrasta što deli istinu od laži. Ne tvrdeći da je sve što donose nezavisni mediji sušta istina, ističem postojanje nekoliko takvih medija koji me nikada nisu razočarali. Npr. na N1 kontinuirano donose žestoke kritike našeg PR-a, a meni sve to izgleda savršeno istinito i kao takvo ga registrujem i prihvatam. Moji kritičari bi mogli reći da sam prosto indoktriniran nekolicinom kvalitetnih medija među koje spada i ova televizija. Ako bi neko hteo da napravi registar stavova koji su artikulacija mog nezadovoljstva politikom našeg upravljačkog vrha, mogao bi samo da pogleda seriju socijalno orijentisanih emisija u bilo kojem proteklom periodu. Šta god se tamo spočitne vlasti – bez oklevanja potpisujem i ja. Priznajem da sam se dao temeljno ubediti tom “tajkunskom” televizijom. Našlo bi se tu još pomena vrednih medija koji me uspešno “propagandno obrađuju”, ali prostor ne dozvoljava saopštavanje kompletnog registra, a selektivnost želim da izbegnem, sa izuzetkom medija koji je trenutno pod osobito jakim pritiskom vlasti.
KA KOMPLETIRANJU KRITIKE AUTORITARNOSTI – PAR ZAKLJUČNIH NAPOMENA: Da ne bi ovaj tekst bio zaključen ovom usputnom napomenom, neka pri njegovom kraju budu date napomene o jednoj tipičnoj crti ponašanja našeg PR-a koju posebno ne odobravam. To je način reagovanja na pitanja sposobnih i visprenih novinara iz medija koji mu nisu po volji. Valja priznati, pitanja su skoro uvek vrlo nezgodna, zadiru u rane koje su kod našeg PR-a neprebolne. Na, reklo bi se, gotovo svako od tih provokativnijih pitanja PR odgovara na sadržajno bespredmetan način koji na samo pitanje ne nudi nikakav dogovor. Umesto da odgovori, PR se na pitaoca sruči teškim grdnjama, pravim invektivama, ističući ili tobožnju lažnu pristrasnost medija iz koga pitalac dolazi ili loš kvalitet samog medija uz njegovu tobožnju trajnu okrenutost sadržajima koji će državi Srbiji naneti što veću štetu. Druga varijanta u kojoj se obrušava na onog što postavlja pitanja jeste naglašavanje kako dotični radi u “tajkunskom” mediju, uz podrazumevani manjak patriotizma i posvećenosti opštenarodnom interesu. U obe varijante implikacija je da je PR istovetan sa državom i da je nerodoljubivo nervirati i jediti ga takvim nezgodnim pitanjima.
U takvoj komunikaciji PR sasvim razvezuje jezik i ulazi u duge filipike o tome koliko su ovi “tajkuni” ukrali, koliko imaju na svojim računima, za koliko su na druge načine oštetili društvo i kako imaju hrabrosti da se uopšte pomaljaju u javnosti. PR je pravnik i morao bi znati da je: Quisque praesumitur bonus donec probetur contrarium. Ako već pouzdano zna za takva nedela ovih “tajkuna”, zašto ne udesi da se protiv njih pokrene sudski postupak ili ga čak sam pokrene? Neće li on, kad već ne preduzima te mere, delovati pa i ispasti kao njihov saučesnik? Ako već govorimo o tajkunima, meni pada na pamet bogohulna misao da bi najveći tajkun u ovoj zemlji mogao eventualno da bude on sam. Ko može nekim varošima po Srbiji da poklanja sportske stadione, ko može da pokrene inicijativu za gradnju gigantskog stadiona u Sremu za koji su stručni ljudi izračunali da bi zajedno sa pripadajućom infrastrukturom mogao da košta oko milijardu evra? Sledi i važna napomena – šta god radili i kakve god poduhvate preduzimali, Đilas i Šolak iza tih akcija stoje sa sopstvenim novcem; naš PR svoje grandiozne planove zasniva na novcu poreskih obveznika, tj. svih nas.
Teško je ne biti pomalo dosadan kad se krene u analizu uloge našeg PR-a u društvenom životu ove zemlje. Biće da je to zato što je on u svojoj hiperaktivnosti umešan u bezmalo sve što se događa u ovoj zemlji. Šta god čovek uzme da analizira, nailazi na njega. I ova stvar ima svojih dobrih strana: u traganju za uzrocima mnogih važnih a složenih procesa i pojava izvesno je da najveći broj povezujućih niti ide prema vrhu vlasti, a tu je i to je On.¶