Piketiranje Srbije

Srbija se ovih dana nalazi pred još jednim izbornim procesom. Do 17. decembra imaćemo priliku da čujemo i vidimo ponudu lidera, slogana, lepih želja, političkih programa, ideja i burnih rasprava. EU i SAD sve intenzivnije vrše pritisak da se pregovori o Kosovu završe nekakvim dogovorom ili priznanjem, a sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku sve su intenzivniji. Možemo pretpostaviti da će sve to dovesti do pojačane retorike i još većih sukoba u zemlji koja je i do sada bila izuzetno podeljena.

Predsednik Vučić se valjda zato svakodnevno pojavljuje na televiziji, gde nam u višesatnim obraćanjima prikazuje sebe kao jedinu opciju. To uvek izgleda kao monolog, retko prekinut novinarskim pitanjem ili komentarom, jer sagovornici uglavnom ćute. Svako pitanje može biti shvaćeno kao skepsa, relativizacija ili daleko bilo kritika, pa neće pomoći ograde ili izvinjenja tipa “neki kažu” ili “ima drugačijih mišljenja” jer će onda Vučić vama reći šta misli o takvima, opet uz ogradu na kraju tirade uvreda “mislim ne vi lično, nego ti drugi”. Zato je Predsednik na televiziji nalik na predavanje na daljinu, gde govornik pokazuje neke papire, crta po tabli, analognoj ili digitalnoj, bombarduje gledaoce brojkama, procentima i ekonomskim izrazima koje on razume, dok “oni drugi” lupaju i nemaju pojma. Na kraju predavanja naravno nema pitanja, a kada ima, na konferencijama za novinare, svaki odgovor počinje i završava sa Đilasovih 619 miliona evra ili medijima koji ruše Vučića, odnosno državu Srbiju.

Prošle nedelje u Beogradu je bio čuveni francuski ekonomista Toma Piketi kao gost Beogradskog sajma knjiga jer njegova dela, gotovo u celosti, objavljuje Akademska knjiga. Zato je, osim druženja sa čitaocima na Sajmu, održao predavanje u Kulturnom centru Beograda u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Piketi je u Beogradu bio sa suprugom, ekonomistkinjom Žilijom Kaže, saradnicom u njegovim istraživanjima. Piketijevo predavanje nosilo je naziv po delu “Kratka istorija jednakosti”, a Kaže je imala izuzetno zanimljivo predavanje na temu finansiranja medija, odnosno njihovog izdvajanja od uticaja velikog kapitala.

Ukratko rečeno, stekao sam utisak da je naša javnost veoma selektivno i ograničeno bila informisana o značaju ovog gostovanja. Neverovatno je kako svaki režim gotovo intuitivno prepoznaje svaku, makar i simboličnu kritiku, pa se pojavljivanje Tome Piketija u medijima, odnosno simbolično pojavljivanje, nikako ne može smatrati slučajnim. Piketi je u jednočasovnom predavanju kroz grafikone i statističke podatke dokazao kako je društvena jednakost, odnosno nejednakost ne samo ekonomski, već i socijalni i politički problem. Njegovo najpoznatije delo “Kapital u 21. veku” detaljno opisuje i prikazuje istoriju nejednakosti u Evropi i svetu u poslednjih 250 godina. Knjiga je prodata u preko 2,5 miliona primeraka širom sveta i postala je uz dokumentarni film, koji ste ovih dana mogli da vidite na TV Insajderu, baza za mnoge društvene pokrete koji se bave rešavanjem problema nejednakosti.

Piketi govori razumljivim jezikom, što nije samo stvar stila, već deo njegove teze da što širem krugu građana treba približiti ekonomske teme. Naime, politika u sprezi sa kapitalom, ukratko, povlašćeni deo društva, svesno manipuliše informacijama o ekonomskim pitanjima, zamagljujući suštinu, odnosno činjenicu da bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Ovaj trend je vidljiv u svim istraživanjima – od 1980. kada je liberalni model tržišta postao dominantan. U istoriji čovečanstva, najpravedniji period u Evropi i SAD bio je posle Drugog svetskog rata, od 1950. do 1980. Nakon užasa rata, osećala se potreba da se civilizacija obnovi, osećala se solidarnost, to je generacija bebi-bumera, vreme socijalne države, kao i vreme ulaganja u obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i infrastrukturu. Socijalne razlike bile su najmanje u istoriji, sve do Tačerove i Regana, kada su porezi za bogate smanjeni.

Piketija možemo smatrati socijalistom jer predlaže niz mera poput progresivnog oporezivanja bogatih, uvođenja UBI (univerzalnog bazičnog prihoda za svakog punoletnog građanina i građanku), participacije u upravljanju, ali i zajedničkog razvoja bogatih i siromašnih, jer nejednakost u raspodeli bogatstva je globalni fenomen. U poslednjim radovima, on dokazuje kako se rasizam i nacionalizam koriste za održavanje i povećavanje društvene i ekonomske nejednakosti. Sam autor o svom delu govori kritički, ne daje gotova rešenja već ona predstavljaju polaznu osnovu za političku organizaciju i implementaciju.

Koliko politika može da promeni stvari pokazao je na primeru Švedske, koja je na kraju 19. veka bila gotovo feudalna država, gde su pravo glasa imali samo muškarci, a broj glasova je zavisio od visine poreza koji plaćate. Bogata elita je praktično imala potpunu političku vlast i vlasništvo nad društvenim bogatstvom. U samo pedesetak godina, ova zemlja je sa socijaldemokratskom političkom platformom i porezima stigla do primera za ono što zovemo socijalnom državom sa najmanjim razlikama. Dakle, nejednakost je moguće smanjiti, i to u relativno kratkom istorijskom periodu. Piketi govori i o drugim oblicima nejednakosti, kao što je ona između muškaraca i žena, ili u karbonskom otisku, jer paradoksalno, sirotinja zagađuje najmanje, a najviše trpi posledice zagađenja.

Na kraju predavanja, publika je imala mnogo pitanja, na koja je Piketi odgovarao opet u jednom konstruktivnom tonu na koji nažalost ovde nismo navikli. Aplauz koji je dobio čini mi se ne govori samo o poštovanju za naučni rad, već i za priliku da sa jednim svetski priznatim naučnikom razgovarate na ovakav način. Piketijev dolazak i susret sa ljudima u Srbiji je pokazao kolika je naša potreba da o važnim društvenim temama vodimo kulturnu, argumentovanu debatu u kojoj imamo zajednički cilj, a to je dobrobit društva u celini, a ne samo dela društva, političke ili ekonomske elite.

Takođe, utisak slušalaca potvrdio je i sam Piketi, a to je optimizam koji se pojavljuje već u imenu predavanja, gde se umesto nejednakosti apostrofira jednakost. Gotovo da se može reći da se napredak ljudske civilizacije može meriti stepenom jednakosti, od robovlasništva do danas.

Bez obzira da li se slažete ili ne sa idejama autora, on je tokom boravka u Srbiji pokazao odsustvo svake potrebe da “soli pamet” Balkancima. Naprotiv, govorio je o svojim iskustvima kada je devedesetih putovao Jugoslavijom, jer je bio zainteresovan za koncept samoupravljanja. Predstavio nam je i sajt wid.world gde lako možete pronaći statističke podatke o raspodeli društvenog bogatstva širom sveta, između ostalih i u Srbiji. Ovo je pregledan i jednostavan način da proverite njegove teze, a za sebe je samoironično rekao da sada piše tanje knjige, da bi lakše mogao da dopre do što šireg kruga svojih čitalaca.

Pitanja koja nismo stigli da mu postavimo, a koja su lebdela u sali te večeri u Beogradu, donekle su dobila odgovore u njegovim poslednjim tekstovima. Naime, velike razlike i nejednakost u raspodeli društvenog bogatstva često su u istoriji dovodile do ratova, građanskih, ali i svetskih. On kaže da upravo primer Francuske, ali i pomenute Švedske, pokazuje da nije dovoljno imati revoluciju ili poreze i zauvek steći oreol pravedne države. Baš naprotiv, danas u Francuskoj imate “žute prsluke” ili u Švedskoj potpuni kolaps bezbednosti.

Takođe, u dokumentarnom filmu “Kapital u 21. veku” prikazan je i psihološki aspekt nejednakosti u društvima širom sveta. Da bi se opravdala nejednakost, negde se koristi koncept aristokratije, negde je to vera koja favorizuje određeni pol, negde je to rasizam, šovinizam ili ultradesnica kojom se suzbijaju levičarski pokreti poput Sirize ili Podemosa.

Ukratko, bogati se nikada neće lako odreći privilegija, osim kada društvu preti globalna opasnost. U nekoliko eksperimenata socijalni psiholozi su pokušali da objasne neke od mehanizama kojima se putem politike i medija ljudi ubeđuju da su tokom tranzicije postali bogati ne zbog privilegija već zbog sopstvene pameti i sposobnosti. Postoji čitav niz mehanizama kojima se ljudi ubeđuju da je nejednakost logična i zaslužena. Naravno, tu su i načini da se ljudima odvlači pažnja od te jednostavne i logične činjenice, a tu na scenu stupaju dimne zavese o unutrašnjem i spoljnom neprijatelju.

Valjda je zato, baš uoči ovih izbora, boravak Tome Piketija u Srbiji bio istorijski.