Ja imam rezervnu domovinu. Savezna vlada Austrije mi je na osnovu paragrafa deset, stav četiri Zakona o državljanstvu dodelila državljanstvo „u interesu države Austrije“. Takvo državljanstvo, mimo policije, dodeljuje Vlada i ne uslovljava ga odricanjem od prethodnog državljanstva. Austrija tako u svoje krilo prima umetnike, sportiste i, naročito, uspešne, tj. bogate, poslovne ljude. Ja, dakle, legalno posedujem i srpski i austrijski pasoš.
Preko dvadeset godina sam živeo u Beču. Po proceni grupe The Economist Beč je već deset godina uzastopno grad sa najboljim kvalitetom života na svetu. Pored svega ostalog, naročita pažnja se posvećuje starijima. Tu nismo nikakve „bake i deke“, već seniori. Ja u Austrji imam neku vrstu književne penzije, još uvek objavljujem knjige i novinske napise. Tamo sam i zdravstveno osiguran. Mogao bih i dalje lepo da živim u tom Beču.
Ali ja nikada nisam napustio svoj beogradski stan, uprkos svim nedelima Slobodana Miloševića, razaranju „moje“ Jugoslavije i potčinjavanju Srbije nacionalističkim i kriminalnim ešalonima, nikada nisam „emigrirao“, kao moj pokojni prijatelj Bogdan Bogdanović, i definitivno sam se pre mnogo godina vratio da živim i umrem u Srbiji.
Pogled kroz prozor
Unutar svoje zemlje volim da se deklarišem kao Banaćanin, ali, iskreno rečeno, davno sam izgubio intimniju vezu sa rodnim Zrenjaninom, (Velikim Bečkerekom, Petrovgradom). Rodbine tu nemam više, međutim, kamen spoticanja pred kućom u kojoj sam odrastao podseća da su tu živeli moji roditelji, baba i deda po očevoj strani, moja sestra i ja. Lepe veze održavam sa Gradskom bibliotekom koja mi je upravo štampala novo izdanje knjige „Aveti iz jednog malog grada“ i nekolicinom prijatelja. Jasno je da su te aveti izrasle iz mog detinjstva.
Pravi zavičaj ipak mi je više od pola veka Voždovac. Jeste bila Jugoslavija, jeste Srbija i jeste Beograd, ali naglašavam Voždovac u Beogradu. U istom sam stanu već 57 godina, sa svoje terase u jednom pravcu vidim hram Svetog Save, u drugom, noću, blještava svetla stadiona Crvene Zvezde i Partizana. Mnogo toga mrzim u današnjoj Srbiji, u današnjem Beogradu, vala i na Vodždovcu, u mom neposrednom komšiluku, kao što sam mrzeo mnogo toga devedesetih godina.
Pa zašto sam onda ovde, ipak ovde, a ne bih morao da budem? Lepo kažu ti faking Englezi: right or wrong, my castle.
Kako je Sveti Vit postao Sveti Vid
Legende koje postaju svojina velikog broja ljudi postaju stvarnije od istorijske istine. Neki dan proslaviše Vidovdan. Vikipedija kaže: „Nepokretni crkveni praznik koga praznuju Srpska i Bugarska pravoslavna crkva. Jedan od najvećih srpskih praznika.“
Ako je to crkveni praznik može da se radi samo o svetom Vitu. ViT sa „T“, nikako sa „D“. Sveti Vit – Vitus – bio je, kažu crkveni spisi, trinaestogodišnjak koji je zbog svoje hrišćanske vere po naređenju cara Dioklecijana pogubljen u Lukaniji, na jugu Italije. Istorijski to je nemoguće, Dioklecijan nije stolovao na zapadu, Italijom je vladao Maksencije. Ali zašto sveti ViD, a ne sveti ViT? Legenda je spojila ideju o slovenskom bogu Svevidu sa svetim Vitom.
Meni se to sviđa. Prelepi porodični praznik krsna slava nastala je tako što su ljudi svoje mitske pretke, kućne idole, po prijemu hrišćanstva unapredili u svetitelje. Moj Voždovac slavi svetog Andreja. Moj sin se zove Andrej.
Legenda kaže i da je crni Đorđe, Đorđe Petrović, po turskoj reči za crno kara preimenovan u Karađorđevića. On sa ovog područja, gde ja sada ovo pišem, 1806. krenuo da prvi put oslobodi Beograd, zato taj kraj nazvaše Voždovo predgrađe, a 1956. nastala je opština Voždovac. Deset godina posle toga doselili smo se u stan u kome još uvek stanujem i, rekoh, ovde nameravam da ostanem dok me ne iznesu.
Srbija kakvu zamišljam
Ko kaže da legende nisu stvarnije od onog što ozbiljni ljudi doživljavaju kao stvarnost? Ja se ne bih usudio.
Dok pišem o Dioklecijanu mogu sebe da zamislim kao njegovog, a ne Titovog prevodioca. Lakše mi je da se družim sa likovima iz mojih romana nego sa mnogim dosadnim, itekako stvarnim savremnicima, komšijama, prolaznicima na ulici. Lakše mi je da zamišljam vile na moru, ostrva u Tihom okeanu koja su moja svojina, da plivam takmičeći se sa ljubaznim, belim ajkulama, umesto da sa štapom u ruci odšepam iz sobe u kuhinju. I sve to živim u romanima. Pa zar nisam srećan, zar ne treba da pevam himne?
Gledajući kroz moj prozor na Voždovcu volim da zamišljam i Srbiju slobodnih ljudi u kojoj građani neće morati da protestuju zbog medija koji šire laži i pujdaju ljude jedne na druge, protiv ministra policije koji nesmetano štiti kriminalce, u kojoj se nepošteni neće proglašavati poštenima, a pošteni izdajnicima, u kojoj su institucije servis građana, a građani uživaju sva prava zagarantovana Ustavom. Volim da zamišljam Srbiju u kojoj niko neće morati da mašta o tome kakva bi trebalo da bude.
Rekoh, priznah, da teško hodam i bez pomoći ne mogu da idem više od dvadesetak koraka, ali duhom sam na svim Protestima protiv nasilja i u Srbiji koja se tamo rađa. Toj Srbiji sa Voždovca pevam himnu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com