Prema pisanju beogradskih medija, Srbi na Severu Kosova planiraju da samostalno osnuju Zajednicu srpskih opština, čije će sedište biti u Kosovskoj Mitrovici. Nedavno je, tokom jednog od televizijskih obraćanja naciji, i sam predsednik Aleksandar Vučić napomenuo tu mogućnost, rekavši da će to biti najverovatnije na Vidovdan, kad se sve vidi.
Tim povodom, Institut za politiku i ekonomiju jugoistočne Evrope (IPESE) analizirao je „Kako će izgledati zajednica Srpskih opština na Kosovu“. Evo nekoliko njihovih zaključaka.
Deset godina je prošlo od potpisivanja Briselskog sporazuma koji pored principa koji regulišu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine predviđa i formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO). Ova institucija, u saglasnosti sa Ustavom i zakonima tzv. Kosova, trebalo bi da odgovori na potrebe srpskog stanovništva na Kosovu i da im da mehanizam da uređuju svoj život na prostorima gde čine većinu.
ZSO još nije formiran, a Beograd i Priština, kao i međunarodni faktor, nisu pronašli model koji bi zadovoljio interese obe strane.
IPESE dalje navodi da je, kako ni 10 godina nakon što su se dve strane dogovorile o formiranju ZSO, ona nije konstituisana, nemačka fondacija Fridrih Ebert Štiftung pre nekoliko meseci iznela svoj predlog nacrta Statuta Zajednice srpskih opština.
Prema tom predlogu, statut Zajednice bi morala da odobri Vlada tzv. Kosova, u skladu sa Ustavom. Takođe, Zajednica bi mogla da se raspusti odlukom Skupštine, dvotrećinskom većinom. Kao ciljevi formiranja Zajednice ističu se jačanje lokalne demokratije, razvoj lokalne privrede, nadzor u oblasti obrazovanja, primarnog i sekundarnog zdravstva, što bi ujedno ušlo i u delokrug nadležnosti ZSO, piše u analizi.
Zajednica srpskih opština bi, u organizacionom smislu, trebalo da ima Skupštinu, predsednika, potpredsednika, Veće, Odbor i Kancelariju za žalbe. Imala bi i svoj budžet koji bi bio predmet revizije Kancelarije generalnog revizora Kosova.
U nastavku analize IPESE predstavlja evropske modele, primere koji na prvi pogled mogu podsetiti na trenutnu kosovsku problematiku, naročito kada je reč o formiranju Zajednice srpskih opština: Južni Tirol, Istočna Belgija, Oland, Kipar, Gagauzija.
Na kraju analize pita da li među navedenim evropskim modelima ima onih koji bi bili primenjivi u ovom slučaju?
Kada se analiziraju evropski primeri, vidi se da je u pogledu organizacije ustaljena praksa da ovakve teritorijalne jedinice imaju svoj parlament, vladu (odnosno veće, odbor), predsednika i administraciju. Kao najviši pravni akt javlja se statut, koji mora biti u saglasnosti sa ustavom i centralnim zakonima. U finansijskom smislu, gotovo da se pod pravilom podrazumeva pravo na sopstveni budžet i finansijsku autonomiju, odnosno ubiranje sopstvenih poreza.
Najveću razliku između ZSO i drugih evropskih modela predstavlja obim nadležnosti.
Naime, kako piše IPESE, u svim navedenim primerima teritorije o kojima je bilo reči imaju zakonodavna i izvršna ovlašćenja. Konkretno, to znači da mogu da donose zakone u pojedinim oblastima (kultura, obrazovanje, zdravstvo, poljoprivreda, ekologija, turizam itd), dok su za ZSO predviđena samo nadzorna ovlašćenja, bez mogućnosti donošenja sopstvenog zakonodavstva.
Kada je reč o pravosuđu, indikativan primer jesu Istočna Belgija i Južni Tirol, koji donekle podsećaju na primer ZSO, navodi se analizi, ali uz mnogo širi opseg ingerencija. Ipak je većinski stav da ovakve teritorije nemaju odvojen pravni sistem.
IPESE smatra da je jedno od najosetljivijih pitanja očuvanje etničkog identiteta i jezičkih posebnosti, ali i iznalaženje balansa između većine i manjine.
Iako bi ZSO svojom nepovezanom teritorijom ličila na Gagauziju, ona bi imala daleko manji obim ovlašćenja od bilo koje navedene autonomije.
Imajući u vidu istorijski kontekst, zaključuje se u analizi, teško da bi bilo koji od primera mogao biti primenjiv u kosovskom slučaju.
I dok su Istočna Belgija i Južni Tirol pod sadašnju vlast dospele kao kompenzacija za ratnu odštetu, Oland sticajem okolnosti, Kosovo i Metohija jednostrano su se otcepile od matične države, što samo donekle podseća na primer Gagauzije, a mnogo više na primer Severnog Kipra, čiji status i danas predstavlja kontroverzno pitanje.
Stoga, i budući predlozi (poput onog fondacije Fridrih Ebert Štiftung) moraju, pored postojećeg okvira, uzeti u obzir, kako uporedna evropska iskustva, tako i lokalni istorijski kontekst.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
