Proleće građanskog nezadovoljstva

Događaji su se “zgusnuli” u prethodne dve nedelje, a deluje da će takvi biti i do kraja maja. Iako je vlast na nezapamćene tragedije masovnih ubistava reagovala kao i na svaku drugu “uobičajenu” aferu iz prethodnih 11 godina, deluje da stanje u društvu nije isto kao što je bilo svakog prethodnog puta.

Nije reč samo o protestima – već ih je bilo i ranijih godina, niti o raznim zahtevima (poput smene članova REM-a, ukidanje rijalitija i emisija koje emituju nasilje i agresiju sa nacionalnih frekvencija, oduzimanja frekvencija televizijama Pink i Hepi, zabrane tabloida koji propagiraju nasilje i šire lažne vesti) – kao da su ovoga puta stvari pomerene toliko da uobičajene aktivnosti vlasti protiv nezadovoljstva društva neće biti dovoljne.

Jer, već smo viđali da Vučić organizuje “proteste” protiv opozicije, poput mitinga 2019, koji je takođe bio obeležen kao najveći skup u istoriji Srbije, a takav će biti i onaj zakazan za 26. maj. No, utisak je da ista taktika sad ne pije vodu.

“Mislim da se stvari sada razlikuju od prethodnih na mnogo nivoa. Prvo, sam povod je nešto što nas je sve pogodilo. Deca i ljudi u “Ribnikaru” i Mladenovcu jesu nešto o čemu smo svi počeli da razmišljamo, to je nešto što svi znaju, za razliku od nekih drugih, ranijih afera”, kaže u intervjuu za “Vreme” dr Dušan Spasojević, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

“VREME”: Te 2019. nasilje je takođe bilo povod, samo prema opoziciji.

DUŠAN SPASOJEVIĆ: Da, ali to je bilo nasilje prema jednom čoveku iz opozicije. Ovo je tema koja nas je sve uvukla u tu priču i onda je reakcija ljudi šira. Samim tim, ta baza ljudi koji dolaze na proteste i koja oseća neku vrstu reakcije je šira, i zato su ovi protesti, čak i da nisu najveći – najširi i najdublji u smislu šarenolikosti ljudi. Drugo, posle 10-11 godina vlasti, postoje negativne posledice i nezadovoljstvo koje zapravo samo čeka priliku da se ispolji. Ovde se ispoljilo na jedan vrlo konkretan način i videli smo sinergiju između građana i političkih aktera, koja je u prvim koracima položila ispit. Treća stvar jeste ono što smo videli od reakcije vlasti, a to je da su sve reakcije bile pogrešne, sa izuzetkom priče o vraćanju oružja koja ima neke efekte. Sve ostalo što su izgovorili, što su najavili da će uraditi, bilo je pogrešno i samo dolivalo ulje na vatru.

Pogrešno po vlast?

Pogrešno po društvo i po vlast.

U ranijim slučajevima, način “peglanja” situacije bio je isti kao i sada: Aleksandar Vučić se pojavljuje na televizijama nekoliko dana zaredom, besomučno priča o svemu i svačemu i onda se govori o tome šta je on sve rekao, a ne šta se dogodilo. To je sad opet isto uradio.

To smo videli kad je bio Ohridski sporazum – on je i tad pravio mitinge, to je bio njegov odgovor. I sad je isto pokušao, da zatrpa sve, da pomalo relativizuje stvar pričom da se te stvari događaju i u drugim zemljama, potom da neke stvari ugura u institucije – “evo, razgovaraćemo u parlamentu, obrazovaćemo komisije”… On koristi čitav niz mehanizama koji su mu na raspolaganju i moguće je da će srednjoročno uspeti u tome da pacifikuje protest, ali za sada mu to ne uspeva. Sada smo u fazi rasta i eskalacije i čini mi se da će to trajati makar do kraja meseca, odnosno, do ovog velikog mitinga koji je najavljen. Postoji tu i najširi kontekst, a to je da je vlast sad već pod velikim pritiskom spolja i nešto je ranjivija nego inače. Vučić uvek barata sa mnogo stvari, ali sada mu se suzio manevarski prostor i čini se da se nervoza malo jasnije vidi.

Ako kažete da je sve što su uradili bilo pogrešno, a onda kažete da će na srednji rok to možda dati rezultate – što to onda nije bilo pogrešno?

Pogrešno je u smislu onoga šta su radili. Recimo, Ružićeva konferencija za štampu ili tvit Ane Brnabić su samo dovlačili ljude na protest. Dolazimo tu do druge priče, a to je – šta su dometi protesta? Postoje dva nivoa kroz koje protest može da se gleda. Jedan je protest sam po sebi, u smislu artikulacije nezadovoljstva i građenja nečega što kasnije može da rezultira na izborima – nastankom nekog pokreta ili promenom vrednosti u društvu. Taj nivo će postojati za sebe. Drugi nivo su konkretni zahtevi koji imaju svoju dinamiku. Vučić, manje-više, reaguje na tu vrstu konkretnih zahteva, institucionalizuje ih, daje im neki oblik, ali na ovo nezadovoljstvo utiče u manjoj meri. Ukoliko bi ljudi bili zaista zainteresovani da reše taj problem, ako bismo u neki hipotetički petak imali 200.000 ljudi širom Srbije, to je nešto na šta on nema odgovor, to je onda takva količina koja donosi promenu.

Protesti uvode neizvesnost zato što izbacuju politiku iz onog uobičajenog “vlast protiv opozicije” i uvode građane u celu priču. To stvara novu dinamiku koju je jako teško kontrolisati i predvideti kako će da se razvija. Ako budu postojale desetine hiljada ljudi spremnih da hodaju i pritiskaju narednih nedelja, to je nešto što niko ne može da kontroliše. To je prednost vaninstitucionalne politike, ali je jako teško predvideti domete jer je to nešto što je van svih formi i pravila. Može da dođe do sloma režima za dve nedelje, a može da se desi i da građani kažu: “Ovo nam je dosadno i ne vodi ničemu, ajmo kući”.

Šta su dometi zahteva, da li su oni ispunjivi?

Deo zahteva je nesrećno formulisan: zahtev vezan za zabranu medija, na primer. Postoje mere koje su na raspolaganju REM-u, ili bi finansiranje iz javnih sredstava moglo da se vodi u odnosu na to da li mediji krše kodeks. Međutim, zahtevi pogađaju ključni problem, koji jeste komplikovan, pa bi s tim u vezi zapravo bilo nefer reći da su zahtevi loše formulisani u potpunosti, jer oni pogađaju problem, a problem je teško rešiv. I da imamo svu moć ovog sveta, ne bismo mogli baš da rešimo problem do sledećeg ponedeljka, jer je tu potrebno mnogo stvari promeniti.

Mediji su srž, osnovna Vučićeva alatka, i mislim da će dati sve pre nego što da medije, pa samim tim i REM. Ali, to ne znači da tu ne treba vršiti pritisak i čekati da se otvori šansa, pred izbore ili uz neku podršku međunarodne zajednice. Ne može se izmisliti ništa mimo toga i mislim da REM mora uvek biti na listi zahteva. Deo tih zahteva se može ispuniti, jednu ostavku smo dobili, ove ostale nećemo, ali zanimljiva je reakcija Pinka i Hepija koji sad menjaju svoje rijaliti emisije. Ukidanje rijalitija bi bio udar na te televizije u smislu novca i gledanosti, što bi onda malo izmenilo društvenu dinamiku, ali, naravno, neće to da reši čitav problem.

Da li se tehnologija kojom su pokušali da reše ovu kriznu situaciju razlikuje od prethodnih?

Repertoar koji koristi vlast je relativno sličan: mešavina omalovažavanja i ignorisanja. To se ne razlikuje od onoga što rade u drugim stvarima. Generalno, imaju kontradiktorne politike i relativno ih je lako uhvatiti u tome da jednu stvar tvrde u ponedeljak, a drugu u petak. I ovde nema neke posebne razlike. Greška je – i to je ono što je ovde drugačije – što kad ne reaguješ na ubistvo dece, onda si percipiran kao bahat. Imamo mnogo ministara koji su prećutali čitav događaj i onda se vadili na dosta loše načine.

“Nećemo da politizujemo”…

Tako je. U svim drugim situacijama su radili ono što oni podrazumevaju pod politizacijom događaja, a sad su se od njega sakrili zato što su shvatili da se desilo nešto tragično za čitavo društvo. Pretpostavljam da je njihova procena bila da će to da prođe i da neće biti reakcije. Argument u korist toga verovatno jeste ono o čemu vlast često govori – da u mnogim situacijama nema eksplicitne odgovornosti. Recimo, ubistva u školi su verovatno posledica individualnog čina, ali u Mladenovcu već imamo jasne elemente gde je sistem zakazao i zato mislim da oni insistiraju na ovom prvom događaju.

Taj Mladenovac kao da je skrajnut?

Da, tu postoji mnogo jasnija slika o tome šta je sve država propustila da uradi.

Zakazan je protest u petak, pa je onda sledećeg petka “protest” vlasti. Da li će biti održana dva skupa 26. maja?

Nadam se da neće jer ne vidim šta bi opozicija mogla da dobije pravljenjem skupa istog dana kada i vlast. Mislim da oni tu moraju da popuste ako se to tako doživljava. Vlast ima sve na svojoj strani, ima resurse… Ni 1996. godine se to nije srećno završilo, a tek se sad ne bi završilo srećno. Mislim da bi bio zaista tragičan scenario u kome bismo imali dva skupa u Beogradu tog dana i da opozicija treba da uradi sve kako bi izbegla tu vrstu konfrontacije, jer iz nje ne može da izađe ništa dobro ni za društvo, a ni za opoziciju. Previše će biti tenzija, te skupove će biti nemoguće kontrolisati i plašim se da će to vlast da iskoristi za izazivanje incidenata.

Protest opozicije nije striktno vezan ni za dan, ni za vreme, ni za mesto. Već je pokazao značajnu fleksibilnost i u tom smislu ne vidim da se treba vezivati za taj petak, 26. maj. Generalno, protesti ako rastu, rastu zato što su prilagodljivi, zato što umeju da ponude nešto novo i drugačije. Protesti iz 1996. su uspeli zato što su bili jako decentralizovani, pluralni, omogućavali su da ljudi rade ono što im u tom trenutku odgovara, a opet su govorili istim glasom.

Šta će se desiti 26. maja na tom “protestu” vlasti? Najavljene su i neke važne mere koje će da promene Srbiju, i sve tome slično. Sledećeg dana, 27. maja je Skupština SNS-a.

Ni na jednom ni na drugom događaju ne očekujem ništa što bi moglo da promeni Srbiju, iz nekoliko razloga. Najpre, više puta smo imali najave velikih i važnih mera, a nikad ništa značajno nismo dobili. Drugo – da na taj miting dođe 200.000 ljudi ili šta god da im je cilj, to će biti pokazivanje mišića, ali na osnovu državnih resursa. Ono što bi zaista promenilo dinamiku bilo bi da Vučić kaže – evo, imamo miting, pozivam građane Beograda i Srbije da dođu sami. Ako bi oni došli, onda bismo videli tu vrstu podrške. Kod protesta to je prednost – da ljudi samovoljno izlaze i kažu da su spremni da izađu, dakle, nije reč samo o zaokruživanju na izborima, nego je i dodatna energija i trud koji se ulažu, tu se vidi da je ljudima stalo. Treća stvar je generalni kapacitet SNS-a za promene, koji mi deluje relativno ograničen i u kontekstu tog narodnog pokreta koji se najavljuje.

Ako neće biti velikih stvari koje će promeniti Srbiju, šta će se onda desiti? Deluje da su uglavnom poznate stvari koje će reći na mitingu, kao i sutradan šta će biti na skupštini SNS. Vučić je najavio, po ko zna koji put, da će da ode sa čela stranke.

Mislim da su njemu relativno vezane ruke. Ako i ode sa čela stranke, on će ostati suštinski čovek koji vodi tu stranku – ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ne postoji osoba spremna da zauzme njegovo mesto, niti može biti napravljena u kratkom vremenu. Mislim da on veruje kako su mitinzi odgovor, da je to mera po sebi. Kao što je bilo nakon Ohridskog sporazuma i ovde će to biti pokazivanje narodne podrške koje ima. On ne može da odgovori sa nekim merama ili promenama, ali može da radi ono što uvek radi – da kaže “ja imam 50 odsto, ja imam većinu”. Ako govorimo u kontekstu tog novog pokreta, čini mi se da je tu cela stvar prilično nejasna, ali i da je transformativna moć tu prilično ograničena. On može da predstavi nekakav novi politički entitet, ali ako je on sastavljen od naprednjaka ili eventualno socijalista, ako su tu isti lideri i ista politika, ako nema novih ljudi koji bi se uveli sada u politiku, a da imaju takvu težinu…

Dobro, bivalo je na ranijim izborima da se pojave neki ljudi na listi, pa se posle izvuku i izađu iz cele priče, zar ne?

Da, uvek postoji to uvlačenje ljudi poput Lazara Ristovskog ili Aje Jung, ljudi koji imaju ime i prezime u nekim zajednicama, ali niko od njih tu nije ostao dovoljno dugo. A sa druge strane, sa izuzetkom glumaca i sportista, nema tu ljudi koji se obraćaju čitavom društvu. Dobar primer zašto mislim da nema prostora za veliku promenu jeste ako uporedimo ovo sa nastankom SNS-a. Oni su tada napravili novu stranku, promenili su politiku u odnosu na ključnu temu, a to je odnos prema EU – što je simbolički velika promena – uveli u politiku novo glasačko telo i dosta novih ljudi koji su imali i politički značaj. Sada ne vidim nijednu od te 3-4 stvari da mogu da se urade, niti vidim neku pripremu za to, više je reč o nekoj vrsti teme kojom ćemo mi da se bavimo, nego pokušaj da se nešto marketinški prepakuje.

Najavljeni su izbori “do septembra”, koji deluju dosta nelogično jer bi sledećeg proleća već trebalo da imamo redovne lokalne izbore, pa je pretpostavka da bi tad bili održani i prevremeni parlamentarni, kako bi se spojili. Da li će biti tih izbora do septembra?

To je žongliranje sa više elemenata, koje Vučić uglavnom dosta dobro radi, ali sada ima različite pritiske. Jedan pritisak, koji je trenutno van fokusa javnosti, jeste – šta hoće međunarodna zajednica i kakva su im očekivanja u vezi sa implementacijom Ohridskog sporazuma. Ako postoji pritisak da se sada neke stvari implementiraju, vrlo je rizično ići protiv njihove želje i sada praviti izbore. Meni inače smeta ta priča o Vučiću kao “mastermajndu” političke taktike i strategije jer mislim da je on u prvih par godina pregazio opoziciju, uzeo medije, kontrolna i regulatorna tela, a da je istovremeno imao medeni mesec spolja – niko ga nije dirao prvih nekoliko godina. Sad ulazimo u prvu situaciju kada on ima pritisak spolja za nešto, ali se javlja i pritisak iznutra, što je vrsta nove realnosti. To nas uvodi u polje neizvesnosti.

Druga stvar je spajanje izbora – na proleće su lokalni izbori koji će njima biti veoma rizični i tu bi im bilo jako dobro da spoje i parlamentarne izbore, jer bi gubitak centralnih beogradskih opština bio ozbiljan udarac, pošto su zasnovani na ideji potpune kontrole. Iako, racionalno gledano, opozicija na Starom gradu ili Vračaru ne bi suštinski promenila dinamiku. Zato mislim da je veća verovatnoća da izbori budu na proleće.

Kako će ovi trenutni događaji uticati na izbore?

To je još jedan argument protiv izbora. Sada postoji nezadovoljstvo koje je artikulisano. Što su bliže izbori, to je veća šansa da to nezadovoljstvo utiče na ishod izbora. Mislim da ćemo to videti u narednim nedeljama kada će, pretpostavljam, opozicija u većoj meri početi da upravlja protestima. Za sada smo videli opoziciju koja pomaže proteste, koja ih logistički organizuje, ali na prvom protestu nije bilo govora, samo su čitani zahtevi, na drugom smo videli neke ljude koji su direktno vezani za temu.

Pretpostavljam da će opozicija biti sve vidljivija u narednim nedeljama i to će nam dati odgovor na pitanje da li svi građani koji dolaze zapravo pristaju da ih opozicione stranke predstavljaju i govore u njihovo ime. Tada ćemo u potpunosti moći da izmerimo uticaj svega ovoga na politiku. To je problem protesta – oni mogu da se završe za nedelju ili dve, a mogu da guraju i do jeseni, pa čak, u nekim specifičnim uslovima, i do izbora na proleće.

Da li imate neke informacije o rezultatima istraživanja javnog mnjenja? Da li su one greške u reakcijama vlasti bile prouzrokovane padom rejtinga ili ova vlast jednostavno ne može drugačije da reaguje?

Imao sam uvid u nekoliko istraživanja i čini mi se da se ništa temeljno nije menjalo. Desnica je nešto malo rasla, ali je reč o nekoliko procentnih poena u zbiru. Ne vidimo da dolazi do nekog značajnog opadanja SNS-a. Istraživanja koja se rade sada daće nam neki pokazatelj kako ljudi čitaju sve ove događaje. Šire gledajući, čini mi se da najveći broj ljudi ovo razume kao opozicione proteste. Kada je reč o greškama u reakciji vlasti, mislim da je to do njihovog neznanja, ali i do toga da su navikli da ih niko ne osporava, da nemaju sistem odgovornosti, da nemaju opoziciju, civilno društvo, medije koji bi ih, kao u demokratiji, naterali da svakodnevno budu u takvim situacijama. I onda kad se nađu u toj situaciji, oni daju autogolove – na primer, Ružić na prvoj konferenciji priča o tome da se napad na dete desio u školi glume, samim tim odričući odgovornost ministarstva, i priča priču o zapadnim vrednostima, koja onda automatski generiše aktivizam u jednom delu društva.

To se vidi i u retkim situacijama kada Vučić pusti novinare da mu postavljaju potpitanja – vidi se koliko se vlast ne oseća ugodno u toj situaciji. Em što su dominantni, em su uspeli da naprave jedan zabran za sebe, u koji niko ne ulazi i u kome ih niko ne osporava. I kad se nađu u takvoj situaciji, ili se svađaju i ne slušaju sagovornika, kao u onim predizbornim emisijama, ili prave greške u koracima.