Decenija Briselskog sporazuma: Vučić kao jedini dobitnik

Od sjaja do očaja – tako se kratko može opisati sudbina Briselskog sporazuma potpisanog pre deset godina. Iako su tadašnji zvaničnici Kosova i ovi isti u Srbiji obećavali da će dogovor dovesti do „nove ere – ere pomirenja“, od sporazuma koji je trebalo da bude osnova za normalizaciju odnosa nije ostalo gotovo ništa. Odgovornost za potrošenih deset godina uglavnom u tenzijama i zaoštravanju odnosa još uvek ne snosi niko. 

Pre tačno deset godina u Briselu su bivši premijeri Srbije i Kosova, Ivica Dačić i Hašim Tači, potpisali „Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“, u narodu poznatiji kao Briselski sporazum. 

Ni normalizacije, ni evrointegracije 

Iako su se Dačić, u društvu Aleksandra Vučića, i Tači „kleli“ tadašnjoj Visokog predstavnici EU Ketrin Ešton u normalizaciju odnosa i napredak na putu ka EU, posle deset godina niti ima normalizacije, ni evropskih integracija. 

Mada srećne nisu bile ni sve prethodne godišnjice sporazuma kojim su nezadovoljni i Srbi i Albanci. Na prvu deceniju razoreno je sve ono što je trebalo da bude nasleđe ovog dogovora.

Okrugli datumi uvek su dobra prilika da se podvuče crta i sagleda ono što je do sada učinjeno. U slučaju Briselskog sporazuma od 15 tačaka to i nije toliko zahtevno. 

Od tih 15, sedam je sprovedeno, dve delimično. 

Ove sprovedene odredbe bile su uglavnom domaći zadatak Beograda. One su podrazumevale integraciju policije i pravosuđa na severu u kosovskih pravni sistem, održavanje lokalnih izbora na severu po kosovskim propisima, pitanja koja se tiču telekomunikacija. 

Najveći kamen spoticanja

Najveći kamen spoticanja ostalo je šest odredbi koje se tiču okosnice sporazuma – Zajednice srpskih opština (ZSO). Posle deset godina nove vlasti u Prištini na čelu sa Aljbinom Kurtijem odbijaju da formiraju „srpske opštine“, pod argumentom da ne žele novu Republiku Srpsku na teritoriji Kosova. 

Tako umesto da Srbi već uveliko budu integrisani u jedinstveni sistem, oni su u novembru su napustili sve institucije. Osim toga, Srbi na severu moneta su za politička potkusurivanja i Beograda i Prištine. 

Jednu verziju Statuta ZSO izradio Upravljački tim, uz odobrenje EU i na osnovu sporazuma o ZSO iz 2015. godine, on nikada nije predstavljen javnosti, a svi rokovi za formiranje ZSO su uveliko istekli. 

Dijalog bez dijaloga

Posle konstantnih kriza u dijalogu koji je ličio na sve sem na dijalog tokom prethodne dve godine, Beograd i Priština prihvatili su evropski predlog i Aneks njegove imeplementacije. 

„Pretnje“ srpskih zvaničnika da neće pristajati ni na šta dok Priština ne ispuni svoj deo posla, pale su u vodu.  

Opipljivog napretka u implementaciji ZSO još uvek nema, a srpski predsednik i kosovski premijer sastaće se 2. maja u Briselu gde će tema biti evropskog plana. 

Za to vreme, Srbi sa severa još uvek su van institucija, a njihov povratak nije ni na stolu pregovora. 

Iako Srbi na Kosovu od Briselskog sporazuma nisu dobili gotovo ništa, vlast u Srbiji na čelu sa Aleksandrom Vučićem jeste. 

Najveća nagrada za potpisivanje Briselskog sporazuma bila je definitivna međunarodna validacija da Aleksandar Vučić da nije onaj „stari“, već da je progresivni evropski političar koji može razrešiti kosovski čvor. Na tom stečenom poverenju opstaje i danas. 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com