Revolucije koje to nisu

Gde su nestale naučne revolucije? Uz NASA najavu da će, posle 50 godina, četvoro ljudi ponovo leteti na Mesec i nazad, kao i da će astronauti Rid Vajzman, Viktor Glover, Kristina Koh i Džeremi Hansen biti članovi misije Artemis 2, mediji poslednjih meseci neretko izveštavaju o novim naučnim prodorima koji će promeniti svet koji poznajemo. Pažljiv pratilac domaćih i stranih medija mogao je, međutim, da zapazi kako većina ovih priča o najzad otkrivenoj visokotemperaturnoj superprovodnosti, o dokazu postojanja života u svemiru ili famoznom kraju Standardnog modela fizike čestice ne samo da ne izazivaju globalnu pažnju i sadrže ne samo previše neodređenosti, nego se pokazuje da zapravo nije reč ni o kakvim revolucionarnim događajima. U najboljem slučaju, reč je o nagoveštajima o kojima je i sama naučna zajednica podeljena.

Evo jednog primera. Nedavno je silnu pažnju izazvala pretenciozno napisana vest da su “elementi potrebni za nastanak života stigli na našu planetu iz svemira”, što navodi na očigledan zaključak da bi nekakvi oblici života mogli postojati negde drugde, izvan Zemlje. Reč je zapravo o rezultatu jednog zanimljivog eksperimenta koji je sprovela japanska svemirska agencija JAXA. Ova agencija je uspela da pre nekoliko godina spusti letelicu Hajabuša 2 na asteroid Rjugu, koji ima takvu putanju oko Sunca da povremeno može da prođe i opasno blizu Zemlje. Sonda je sa površine satelita prikupila uzorke koje je potom vratila na Zemlju.

Prema radu koji je sada objavljen u prestižnom časopisu “Nature Communications”, uzorci, a reč je o uzorcima koji nisu kontaminirani ljudskim prisustvom u svemiru, sadrže 15 aminokiselina i dva zanimljiva organska jedinjenja koja su od presudne važnosti za izgradnju RNK, molekula koji je stariji od DNK i predstavlja važnu osnovu života. Naime, na Rjugu su pronađeni tragovi uracila, jedne od nukleobaza (reč je o “slovima” kojima se kodiraju geni, ovde konkretno o slovu U), kao i supstanca niacin, što je zapravo vitamin B3. Ovo otkriće je odmah pokrenulo spekulacije kako je život stigao sudarom sa asterodima poput Rjugu (koji se sastoje dominantno od ugljenika), ili da je život posejan u davnoj prošlosti.

Senku na ove olako izvedene zaključke baca stari i slavni eksperiment Milera i Ureja iz 1952. godine, kao i brojne njegove potonje replike, kada su u laboratoriji napravljene aminokiseline iz neorganske materije. Oni zapravo odavno pokazuju da je na Zemlji sasvim moguće da prirodnim putem nastanu gradivni elementi života. Uz to, NASA je pre sedam godina sprovela eksperiment kojim je pokazano da su takvi procesi mogući i u svemiru. Očigledno, uz ova nova saznanja gradivni elementi života mogu da nastanu spontanim procesima iz neorganske materije. Svakako, nije čudno ako neki od njih stignu na planetu iz svemira. Međutim, to ne znači da je na isti način na nju stigao i sam život. To nas, naime, nije mnogo približilo razumevanju nastanka života, jer shvatanje mehanizma odakle dolaze i kakvi su gradivni elementi ne znače da znamo kako sam život od njih nastaje. Uostalom, već 70 godina to niko ne uspeva da izvede u laboratoriji.



SUMNJIVI GRAL

U međuvremenu, dole na Zemlji, jedan rad je izazvao velike naslove i istovremeno silne debate među fizičarima. Naime, kontroverzni istraživač Ranga Dijaz, sa Univerziteta Ročester, objavio je u časopisu “Nature” rad u kome pokazuje da je uspeo da stvori takozvanu visokotemperaturnu superprovodnost. Reč je o fenomenu koji mnogi smatraju “zlatnim gralom” i najavom buduće totalne tehnološke revolucije – superprovodnici su materijali koji provode struju bez otpora i imaju brojne izuzetne osobine (zbog čega se već koriste kod takozvanih maglev, levitirajućih vozova, ali i drugih začudnih tehnologija), ali imaju neugodnu manu da se javljaju samo na izuzetno niskim temperaturama, praktično vrlo blizu apsolutne nule (koja je na –273 stepena Celzijusa).

Hlađenje na ove temperature je zahtevan proces zbog koga se sva prednost ovih materijala gubi, pa je ideja da se pronađu materijali koji bi bili superprovodni na sobnoj temperaturi što je cilj mnogih istraživača (uključujući i naše, dr Jakše Vučičevića iz Instituta za fiziku, za šta je nedavno dobio prestižni evropski ERC grant). Dijaz i njegov tim su pokazali da ako materijal koji je sačinjen od vodonika, azota i retkih metala stave pod ogroman pritisak on postaje superprovodan na zgodnim temperaturama.

Nevolja sa ovom vešću, koja je zapravo spektakularna po sebi, jeste neslavan rejting samog Dijaza koji je slično otkriće već objavio 2020. godine, ali se ispostavilo da nešto nije u redu sa eksperimentom i podacima koje je imao. Debata o podacima koji su bili kontradiktorni otišla je dotle da je zbog toga “Nature” prošle godine povukao taj Dijazov rad. Sada, sa novim rezultatom, njegov tim je dočekan sa ogromnom skepsom među fizičarima, pa će se na revoluciju sačekati dok se njegovi novi nalazi ne potvrde ili ospore.



Sličnu diskusiju prošle godine izazvao je W bozon, fundamentalna čestica koja široj javnosti nije toliko poznata, a reč je o jednom od prenosilaca takozvane slabe interakcije. Dugo se činilo da sve znamo o ovoj čestici za čije je otkriće pre 40 godina u CERN-u dodeljena Nobelova nagrada. Međutim, u aprilu 2022. američka laboratorija Fermilab objavila je da je uradila novu analizu merenja mase ove čestice koja su izvršena na tamošnjem Tevatorn akceleratoru još 2011, i da ona iznosi 80,433 ± 9 MeV, što je sedam standardnih devijacija iznad one predviđene Standardnim modelom.

To znači da Standardni model ne može biti tačan jer je šansa za to jedan u trilion, a to zapravo znači da sve što znamo o elementarnim česticama treba preispitati. No, ovo otkriće, koje je izazvalo mnogo diskusije, nedavno je demantovano u CERN-u. Preliminarni rezultat do koga je došla ATLAS kolaboracija objavljen je prošlog meseca na konferenciji Rencontres de Moriond, i zasnovan je na ponovnoj analizi sudara protona na Velikom hadronskom sudaraču (LHC), akceleratoru u CERN-u. Ovo merenje dalo je rezultat od 80,360 ± 16 MeV, koji je u skladu sa predviđanjima iz Standardnog modela. Tako se “revolucija” u fizici okončala i pre nego što je iko shvatio o čemu fizičari govore.

KO JE REKAO SVOJE?

U postpandemijskom periodu prostor za naučne teme u medijima postao je veći nego ikad, a istovremeno je dramatično porastao i broj neprijatelja i kritičara nauke, od antivaksera, preko propovednika odbacivanja racionalnosti i kojekakvih prodavaca kič duhovnosti, do otvorenih skeptika i među naučnicima i intelektualcima. Jedna od uobičajenih teza je da je nauka “rekla svoje” i da se tu ništa novo ne dešava. Ovo u svetu gde oko sedam do osam miliona ljude aktivno istražuje i bavi se naukom svakako nije ni blizu tačno.

U 21. veku, uz bujanje novih tehnologija zasnovanih na otkrićima kvantne mehanike početkom 20. veka, i uopšte na čitavom nizu neverovatnih primena prethodnih saznanja moderne fizike, hemije i biologije, videli smo i čitav niz istinskih prodora čije će se ogromne implikacije tek meriti u budućnosti. Istovremeno, videli smo spektakularne događaje u nauci tokom poslednjih deset godina – od otkrića Božje čestice (ispravno je reći Higsov bozon), preko prvog snimka crne rupe, prodora u genetičkim tehnologijama kao što je CRISP-CAS9, velikih rezultata u razvoju veštačke inteligencije i otkrića Ajnštajnovih gravitacionih talasa, do prvih snimaka Džejms Veb teleskopa i sjajnih misija bombardovanja asteroida kao što je misija Dart.

Međutim, ma kako svaki od ovih događaja bio izvanredan civilizacijski napredak, još pažljiviji posmatrač će zapaziti da je svaki od njih zapravo zasnovan na znanjima koja su osvojena decenijama u prošlosti ili intelektualnim revolucijama koje su sada dobile svoju konačnu potvrdu. Da li to znači da je nauka zaista “rekla svoje” i da novih revolucija nema? Naravno da ne znači. Prvo je pitanje sa kakvom učestalošću očekujemo naučne revolucije. Poljoprivredna revolucija, a to je trenutak kada je čovek počeo da za razliku od svih drugih stvorova sam uzgaja sopstvenu hranu, i naša najveća tehnološka revolucija, dogodila se pre oko 12.000 godina i prošle su hiljade godina do primene pisma i novih revolucija. Drugo je pitanje možemo li revoluciju uopšte prepoznati u trenutku kad se događa.

VEK IDEJA

Vratimo li se 2500 godina u prošlost, videćemo jedan period iznenadne inkubacije ideja širom cele planete kakav se retko događa u istoriji ljudske civilizacije. Naime, možda niste znali da su Buda, Sokrat i Konfucije živeli u istom dobu, kao i da su tokom perioda od oko sto godina, na prelazu iz šestog u peti vek pre nove ere, nastale pre toga sasvim nezamislive ideje u filozofiji, nauci i religiji koje i danas čine osnovu razumevanja sveta. U ovom dobu, od Demokrita, Herodota, Eshila, Anaksagore do Fidije, Perikla i Hipokrata, napisane su najveće grčke drame, prva indijska gramatika, prvi zbornici kineskih mudrosti i utemeljene osnove istorijske nauke, medicine i fizike.

U ovo doba, kada se Jevreji vraćaju u Jerusalim, podiže se drugi Hram i nastupa vreme u kome će biti uređeni drevni tekstovi, od Mojsija do proročkih knjiga, a Stari zavet će dobiti oblik kakav danas poznajemo, samo nekoliko godina ranije, 528. godine pre nove ere, na severu Indije mladi princ Gautama Buda iz plemena Šakja putuje ravnicama u podnožju Himalaja istražujući zašto je život tako bolan za ljude, i doživljava prosvetljenje. Njegovo učenje će se proširiti indijskim potkontinentom i dospeti do Indokine. Daleko na istoku, u Kini, gde ljudi kuju gvožđe već dva veka i kopaju kanale za navodnjavanje, među vlastelom i učenjacima se vodi takozvani “rat sto škola” o smislu sveta. U kineskoj državi Lu, mladi naslednik rano preminulog generala, gospodar Kung ili Kung Fu Ce, koji će na Zapadu biti poznat kao Konfucije, krajem 6. veka pre nove ere uspostavlja novu doktrinu o etici u životu i državnim poslovima koja će postati osnov kineskog poretka i religioznog mišljenja poznatog kao konfucijanizam.

U isto vreme, godine 510. p. n. e., na Apeninskom poluostrvu u ratobornom gradu-državi na obali reke Tibar izbijaju unutrašnji neredi, sa vlasti pada poslednji kralj Rima i uspostavlja se Rimska republika, tvorevina koja će u narednih par vekova osvojiti ne samo Italiju nego čitav poznati svet oko Sredozemlja. U Atini se gradi Partenon i nastaju najuzvišenija dela grčke umetnosti. U to doba deluju Perikle i čitav niz ličnosti čije će delo postati deo globalne istorijske i duhovne baštine. To je vreme vrhunca klasične grčke filozofije, oličene u centralnoj figuri mudraca iz Atine, Sokrata. Dubina razumevanja sveta koju su dosegli grčki filozofi ove epohe nikad potom nije dostignuta u takvom obimu. Ovaj vek obeležava i sve veća upotreba livenog gvožđa – sa značajnim sadržajem ugljenika liveno gvožđe nema elastičnost kakvu će imati čelik, ali u kovačnicama tog doba omogućuje izlivanje najrazličitijih oblika, alata i ukrasa. U ovom dobu nastaju i prvi katapult, sidro, prvi kran i prva primena perspektive.

Zašto je u jednom takvom periodu došlo do tako naglog, istovremenog bujanja najrazličitijih novih učenja, a danas se to ne događa? Pitanje je u prvom delu osnovano, ali je drugi deo samo stvar naše trenutne percepcije – o revolucijama, naime, uvek svedočimo iz potonje perspektive i ne možemo reći da li se i danas događaju pokreti koji će stotinama i hiljadama godina u budućnosti biti shvaćeni kao prelomni. Savremenici velikih mislilaca, propovednika i filozofa 5. veka pre nove ere zapravo o većini njih nisu mislili blagonaklono, a retko su primećivali išta revolucionarno u njihovim idejama. Danas vidimo kako je na njima izgrađen moderni svet. Ako se pomerimo bliže u prošlost, primetićemo iste procese. Revolucije možda živimo, ali ih prepoznajemo tek kad odavno utihnu.