“Disident” D. J. Vučićević

Prošle su tri nedelje od sastanka u Ohridu i dogovora Aleksandra Vučića, Aljbina Kurtija i predstavnika EU, prošlo je godinu dana od izbora u Srbiji i godinu dana od kada Srbija odoleva da uvede sankcije Rusiji – ništa od toga nije zavredelo pažnju “velikih” medija u Srbiji kao “slučaj Vučićević”.

Vlasnik preduzeća Insajder – tim koji izdaje dnevne novine “Informer” Dragan J. Vučićević početkom nedelje se obreo u prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu (tzv. Centralni zatvor) u Bačvanskoj ulici, zbog izdržavanja šestomesečne kazne koju mu je odredio nadležni sud. Tako je Srbija dobila svog prvog disidenta, naopake prirode, jer on nije govorio protiv vlasti nego protiv onih koji vlast kritikuju i zbog toga je bio kažnjen odlaskom na robiju!

Kao što smo pisali u prošlom broju “Vremena”, ova “lažna afera” ima svoj nastavak i on se dogodio na očekivan način i u predvidljivim okvirima. Nekoliko dana je Vučićević najavljivao da ide u zatvor 3. aprila jer neće da pristane da bude osuđen zbog javno izrečene uvrede (u ovom slučaju na račun Jugoslava Ćosića, novinara TV Insajder), i da će se svojim primerom boriti da se “uvreda dekriminalizuje”.

Osoba koja je za poslednjih 11 godina bila procesuirana više desetina puta pred sudovima u Beogradu zbog objavljivanja laži, kleveta i uvreda svima koji mu se nisu dopadali (a to su u najvećoj meri oni koji ne podržavaju režim Aleksandra Vučića), i koja je plaćala kazne za njega simboličnog iznosa (od 100 do 200 hiljada dinara), sada je odlučila da tome valjda stane na put i da umesto presuđenih 200 hiljada dinara odštete odrobija 200 dana jer je “zakon takav”.

Pomenuto je već više puta da kazna može da se plati i može da se ne ode u zatvor na izdržavanje kazne, ali to je argument koji se nije čuo na “velikim medijima” koji su svesrdno izveštavali o “slučaju” i ustupali prostor Vučićeviću da po ko zna koji put ponovi uvrede na račun onih koji su ga tužili, a da to izgleda kao odbrana sirotog novinara na koga su se ostrvile kolege kao ni na koga do sada. U njegovu odbranu stali su i Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, kao da nisu dvoje najmoćnijih osoba u Srbiji nego ortaci iz Železnika (dela Beograda u kome je odrastao Vučićević) koji ne kapiraju nepravdu koju neki “moćnici” sprovode nad njihovim bratom.

PRVI KORAK – JAVNA ODBRANA SEBE

Vučićević je danima pred odlazak u zatvor najavljivao šta će da se dogodi: njemu je učinjena nepravda jer je izrekao istinu koja je uvredila Ćosića, i to je bilo dovoljno da ga osude.

On je u nekoliko dana nebrojeno puta ponovio ono što je bio predmet tužbe: nazvao je Jugoslava Ćosića “šiptarskim plaćenikom” i objašnjavao tu “istinu” činjenicom da je objavio Ćosićeve bankovne račune, na kojima se videlo da mu je neka osoba čije ime bi moglo da se poveže sa Albanijom uplaćivala novac. Po Vučićeviću, on je rekao ono što treba da rade mediji – istinu, ali je sud procenio da nije važna istina nego kako je istina delovala po Ćosića. Pritom, iako je kažnjen zbog toga, sada je dobio priliku da iznova i iznova ponavlja tu uvredu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Sav prepodobljen, bez urlanja i mahanja papirima, objašnjavao je Predragu Sarapi, Milomiru Mariću i Mariji Savić Stamenić da je njegova odluka da ode u zatvor želja da se bori za sve novinare i za pravo svih da mogu da govore šta god žele, a da za to ne budu krivično gonjeni.

Izostavljao je da nije osuđen na kaznu zatvora, nego na novčanu kaznu, kao i desetinama puta ranije tokom prethodne decenije zbog objavljivanja neistina, laži, uvreda i kleveta, koje se broje hiljadama. Ponavljao je svoju tužnu priču da će od sada dovijeka biti “kriminalac”, da će biti zaveden kao kriminalac, da će na svakoj pasoškoj kontroli policija moći da vidi da je on osuđivani kriminalac, a ne “siroti novinar iz Železnika”.

U svojoj megalomaniji pozivao se na Aleksandra Tijanića i Bogdana Tirnanića (“Bio sam mu urednik”, rekao je u nekoliko navrata sa ponosom u glasu), i “dokazivao” da oni maltene ne bi mogli da objave ni slovo od svojih kolumni da se prema njima primenjivalo ovakvo pravilo. Citirao je i jedan tekst u kome je Svetislav Basara nekadašnjeg glavnog urednika “Vremena” Dragoljuba Žarkovića (rekao je: “Naš kolega koji je umro…”) uporedio sa ženskim polnim organom, pa je “poentirao” da nikome nije padalo na pamet da se tužaka po sudovima.

Dragan J. Vučićević, koji se godinama bori da dokaže da je jedan od najvećih srpskih novinara, a ako mu se to ne priznaje, onda da pokaže da novinarstvo u Srbiji ne postoji (to mu bolje ide), čitav slučaj je razumeo kao neku vrstu javnog prepucavanja između kolega što je, navodno, oduvek bio manir u novinarskom svetu, ali se zato nije išlo na sud.

A on sam tužio je Jugoslava Ćosića zbog navodne izjave koju je objavio “Blic”, u kojoj je Ćosić za njega rekao da je umešan u ubistvo Zorana Đinđića, ali nam nije odgovorio zašto je on sam pribegao tužbi u tom slučaju ako je standard da se novinari javno međusobno prepucavaju i vređaju.

DRUGI KORAK – DA VIDIMO KO JE UZ MENE

Kako je Vučićević jačao kampanju o svom odlasku u zatvor e da bi odbranio pravo na javnu reč, kako nam je govorio iz dana u dan i poručivao sa naslovnih strana svojih novina, tako se oko njega formirala jedna grupa podržavalaca koja je bila očekivana.

To su svi dežurni analitičari opšteg smera koji se iz dana u dan pojavljuju na istim TV stanicama i u istim programima kao i Vučićević, njegovi saborci iz Pink specijala o Kosovu: bilbije, krstići, milovanovići, ištvankaići…

Njemu je bilo posebno važno što ga je podržao Milomir Marić sa TV Hepi, i što ga je “principijalno” podržala Ljiljana Smajlović, kolumnistkinja “Nedeljnika”. U svoj leksikon stavio je i Veljka Lalića, urednika “Nedeljnika”, i javno mu se zahvaljivao na televizijama, a Lalić je rekao da niko ne treba da robija zbog verbalnog delikta i da treba platiti kaznu koju je sud odredio, sa čim bi se svako razuman složio.

Ipak, glavna podrška stigla je sa najvišeg mesta: najpre je Aleksandar Vučić zavapio da je molio Vučićevića da ne ide u zatvor, i da će ako treba on da plati tih 200 hiljada dinara (nije jasno odakle Vučiću taj novac, s obzirom na platu od nešto više od 160 hiljada dinara), a potom je napao i sudstvo poručujući da “ima nekih koji misle da su oni listopadni, a da veruju za sebe da su zimzeleni”, što je jasna poruka sudskoj vlasti i jasan pokazatelj šta predsednik Srbije misli o stalnosti sudske funkcije.

Pošto je Dragan J. Vučićević sa uzdignutom pesnicom ušao u Okružni zatvor, oglasila se i predsednica Vlade Ana Brnabić, besna na novinarska udruženja koja nisu htela da zaštite svog kolegu. Brnabićeva je i ovog puta radila ono što joj je evidentno osnovni zadatak i posao: da što više uvredi razum i novinare koji se na profesionalan način bave novinarstvom. Prošle nedelje su to bili specifični mediji, sada su to oba novinarska udruženja.

TREĆI KORAK – POSLEDICE

Niti je Vučićević novinar, niti je njegova zatvorska kazna prava. On je naglašavao da je otac šestoro dece i to može da bude razlog da ga pošalju u neku vrstu kućnog izdržavanja kazne, ako u međuvremenu on, ili neko drugi, ne plati kaznu. Šarada koja se proizvodi ima za cilj obesmišljavanje institucija, to je već viđeno i stavlja institucije pred test: poruka je da je ovde sve budalasto i neozbiljno, što bi trebalo da dodatno utvrdi značenje nove Vučićeve krilatice, sa kojom ide u ovu novu kampanju – država nije igračka, državu moraju da vode ozbiljni ljudi.

I sad, ako ni zatvor ne funkcioniše, to bi valjda trebalo da znači da, ako ništa drugo, imamo tog jednog čoveka, tu jednu instituciju na koju se možemo i moramo osloniti i podržati je.

Ako bismo mogli da zamislimo da institucije rade, da je DJV pritvoren iza rešetaka i da je stvarno spreman da štrajkuje glađu, to neće biti dobro za njega, ali će pokazati da se naprednjaci vraćaju na paradigmu s početka svog delovanja, kada je Tomislav Nikolić sedeo na stiroporu i štrajkovao “glađu i žeđu”.

Ima jedna promena: sada su oni na vlasti i ne bi trebalo ovako da vređaju dostojanstvo države i ljudi koji u njoj žive. Naime, u jednom danu Vlada može da donese izmene krivičnog zakona, da ih Skupština izglasa i da se ostvari ono zbog čega navodno Vučićević robija: dekriminalizacija uvrede.

Šta ih sprečava da to urade?

Pa, činjenica da ni ovo nije pravi događaj, nego deo PR paketa za ovaj period godine: proizvodnja sadržaja koji nema nikakvu suštinu, zatrpavanje javnosti besmislicama da se ne bi videle očigledne stvari i da bi se napravio prostor Aleksandru Vučiću da predahne od onoga što ga čeka u nastavku godine. Dok se priča o nekakvom “disidentu”, “prvom političkom zatvoreniku Vučićeve Srbije”, on sa drugarima i delom porodice pije rujno vino po sajmovima u Italiji. Toliko je sve ozbiljno.