Jedna od najčešćih reči na domaćim televizijama protekle nedelje bila je “dron”. Ima nečeg pretećeg u pojavi bespilotne letelice, koja se u doba mira uglavnom vezuje za efektne kadrove na snimcima venčanja. Dron je postao deo svadbarskih običaja, poput plesa mladenaca, pucnjave u vazduh ili vatrometa.
Sve je počelo vestima o dronovima koji su danima nadletali vojne objekte u Raškoj. U medijima je momentalno stvorena teorija o kosovskim špijunskim letećim objektima. Niko od nadležnih vojnih lica iz aktivnog sastava ili aktuelne komande nije se oglasio, ali smo preko noći dobili stotine eksperata za dronove. Predsednik je, navodno, izdao dve naredbe koje su mediji zbrčkali, pa je ispalo da Predsednik naređuje “podizanje” MiG-29 lovaca da obaraju dronove. Tako je Predsednik ispao neznalica, ali ne svojom krivicom. Onda je usledilo spektakularno obaranje komercijalne bespilotne letelice elektronskim ometanjem, valjda. Opet neprovereno. Kad smo oborili “nevidljivog” tokom NATO agresije, narod je igrao kolce i uzimao delove stelta za uspomenu. Ovo obaranje je prošlo bez kola i veselja.
Inače, Albanci su poznati po tome da dronovima rado provociraju Srbe, kao na fudbalskoj utakmici u Beogradu. Sećate se, tada su mediji čak posumnjali da Edi Rama mobilnim telefonom tera dron iznad Marakane. Oboren je ručno, a nosio je transparent o Velikoj, ili Autohtonoj Albaniji.
Dronovi su, inače, u žižu naše javnosti došli tokom sukoba u Ukrajini. Ta bespilotna letelica je, sećate se, stigla i do Zagreba, gde je eksplodirala i samo zahvaljujući ludoj sreći niko nije nastradao. Iran i Rusija su razvili veliki broj letelica i one se koriste kao kamikaze, letelice-bombe koje pronalaze ciljeve i uništavaju ih. U manjoj meri, dronove koriste i Ukrajinci, tako da su oni danas dobili značenje pretnje iz vazduha, ratovanja bez vojnika, gde savremena i sve jeftinija tehnologija zamenjuje ljude i uništava skupe vojne potencijale, ali i civilne ciljeve. Ta slobodno lebdeća opasnost, koju ne možete videti, mnogo liči na generalizovanu anksioznost u psihološkom smislu. Strah od rata je danas strah da vam nešto leti ili lebdi nad glavom, i onda se uz eksploziju sruši na vas.
Zato se u medijima pojavio trend militarizacije, kao da nam predstoji neposredna ratna opasnost. Novi ministar vojni zvučao je pomalo retro, kada je po ko zna koji put najavio mogućnost vraćanja obaveznog služenja vojnog roka. Da stvar bude još čudnija, on je pobornik one klasične vojske i vojne obuke, pušku o rame, lezi dig se ustaj sedi i atomski s leva i desna. Plašim se da ga trenutni sukobi demantuju, jer sa Kosova osim albanskih civilnih izgleda doleću i NATO dronovi.
Na Kosovu su strasti uzavrele, Srbi su napustili institucije i najavljen je mirni otpor prištinskim vlastima. Povod nisu bili dronovi, već tablice sa oznakama Republike Kosovo.
U Beogradu je izostao odgovor čoveka koji se najbolje razume u dronove. Željko Mitrović i njegov PRDC, razvojni centar, nisu reagovali na provokacije. Možda se ubrzano radi na razvoju našeg drona, koji će u letu da uhapsi kosovskog kad uđe u naš vazdušni prostor.
Otud moje iznenađenje kada su dronovi postali tema Zadruge 6. Tabloidi su pisali o “aferi dron”, a ja sam video deo stručne polemike između Lepog Miće i Zorice Marković na temu bespilotnih letelica. One su se danima pojavljivale iznad Šimanovaca gde je Zadruga, svi su se pravili ludi, pa se valjda otkrilo da neki Stefan dronom šalje poruke i pare devojci, nekoj starleti Milici koja je unutra. Nit je uključeno elektronsko ometanje, nit ga je Željko hvatao svojom bespilotnom, niti je proglašena zona zabrane letenja i nadletanja iznad Zadruge. Neka vrsta Pink blokade, kao svojevremeno nad Bajčetinom, kad su avioni smarali Tomu Nikolića. Iznenadio me ekspertski nivo Zorice i Miće, vidi se vazduhoplovna akademija, PVO sistemi, trocevni protivavionci, stara škola, treći poziv. Skrećem pažnju ministru vojnom na neiskorišćeni potencijal naoružanog naroda. U Zadruzi bi Srbi rado išli u vojnike, šest meseci rijaliti, samo zatamnjenje kad je vojna tajna.
Pošto je dron u suštini leteća kamera, kadrovi iz dronova su postali izuzetno popularni. Prvobitno, koristili su se za emisije o prirodnim lepotama Srbije. Kadar iz vazduha je postao jako važan, Beograd smo upoznali iz tog ugla, u kriminalističkim serijama to je, recimo, vožnja preko mosta na Adi, ili svadba i klopa iz mog kraja snimana odozgo.
Međutim, na Happy televiziji svakog dana možete videti kako izgledaju ratna dejstva. U savremenim ratovima, poput NATO bombardovanja, imali smo snimke ciljeva koje operator zumira u kvadratić cilja i onda sledi eksplozija. Danas su to snimci iz dronova, koji sporije lete, i gde vidite položaje pešadije koji su napadnuti. Sve i dalje liči na video-igricu, samo su na televizijama smetnuli s uma da svaki put kada vidite eksploziju tamo negde ginu pravi ljudi, a ne kompjuterske animacije. O ovom detalju zaista niko ne vodi računa, pa se slike destrukcije i ubijanja emituju bez bilo kakvog ograničenja i upozorenja. Po ovom detalju postajemo nalik na Siriju, gde su deca od malena naučena da sa strahom gledaju u nebo osluškujući da li će čuti zvuk dronova posle kojeg sledi eksplozija. U televizijskom smislu dron zapravo znači rat. Jesmo li mi to u ratu?
