O nedogodivom koje se dogodilo

Nema “utešne reči” u knjizi kratkih i još kraćih priča Aleksandera Klugea, koje valjda i nisu “priče” utoliko što nisu klasična književna fikcija, nego tek književna obrada stvarnih događaja, smeštenih u okvir nepodnošljivo stvarne i nepovratno dogođene istorije.

ko_izusti_utesnu_rec_izdajnik_je

Nema kod Klugea utehe, nema komentara, nema eksplicitnog moralnog suda – moralni je sud, nedvosmislen, naime, sadržan u onome što je naizgled smešteno izvan samog teksta, ali bez čega ni samog književnog teksta, ovakvog, nikada ne bi bilo – nema lirike, nema epike, nema ničega što bi odstupalo od besprekorno ugođenog tona bestrasne “objektivne hronike”, jednog kataloga neverovatnih i umu neshvatljivih zbivanja, koja pritom nisu izmaštana. Taj ton, naizgled sasvim “neknjiževan”, osobito je književno majstorstvo Klugeovo. On u ovih jedva preko stotinak stranica ispisuje priču, recimo, o Holokaustu, jednu, dakle, od mnogih priča te vrste, ali ono što njegovoj priči, rasitnjenoj u desetine potpriča, odlučujuće dodaje na sablasnosti jeste to sveprisutno čitaočevo osećanje da čita o nečemu što je apsolutno nedogodivo, a činjenica da se ipak dogodilo zaprepašćuje ga kao da do tada ništa o svemu tome nije znao, a znao je, dakako. Možda mu se čak učinilo da je znao i “previše” (u čemu već ima traga neke nedopustive blaziranosti, zar ne?) i da ga više ništa ne može iznenaditi ili na jedan posebno neopisiv način sablazniti, ali Kluge pripoveda tako da vam se čini da vam stvarnost nedogodivog nikada nije bila tako zastrašujuće opipljiva.

Aleksander Kluge (1932) nemački je reditelj i pisac, kao filmadžija u Nemačkoj i još kojegde spadajući u istu rečenicu i u isti red gde su, recimo, Fasbinder i Venders, mada nikada nije doživeo tu vrstu slave i široke prepoznatljivosti, verovatno zbog jedne osobite vrste radikalnosti i pogleda i izraza. Knjigu kratkih zapisa koje sada možemo da čitamo u (pouzdanom) prevodu Sanje Karanović, Kluge je posvetio Fricu Baueru, čuvenom nemačkom tužiocu i upornom, nekada i donkihotovski uzaludnom i usamljenom progonitelju nacističkih zločinaca vešto skrivenih u društvenom šipražju posleratne Nemačke, prepune onih koji bi da se “zaboravi prošlost i da se gleda u budućnost”, oni najbolje znaju zašto (videti sjajan film “Narod protiv Frica Bauera” Larsa Kraumea).

Desetinama proznih zapisa ove knjige, u izvesnom smislu sasvim “nediskriminativno”, defiluju krupni, vodeći
nacistički zlikovci i anonimni, sadistički ili obezljuđeni izvršitelji, žrtve poznate i nepoznate, posmatrači i oportunisti, oni koji su mogli sprečiti zlo, ali nisu, oni koji nisu mogli pobediti zlo, ali su mu se suprotstavili, i još mnogi drugi, naizgled bez “reda i smisla” tj. neke “filmske” čvrste i linearne dramaturgije koja bi, nakon ubilačke peripetije, vodila ka nekom razrešenju, po mogućnosti “srećnom”. Umesto toga, Klugeova priča o nacizmu, o ratu, o Holokaustu – ali i o njihovim korenima, recentnijim i starijim – prepuna je onih bespoentnih “slučajnosti” kakve umetnost izbegava ali im život pribegava, i pred kojima čovek jasnije nego ikada oseća nesagledivu sveobuhvatnost vlastite nemoći. Neki će njegovi junaci biti izbavljeni od sigurne smrti u gasnoj komori ili na nekom stratištu potpuno zaumnim spletom okolnosti ili nečijim banalnim birokratskim previdom, a neki će drugi, kojima je naizgled bilo “pisano” da žive, naposletku postradati na isti takav način, koji će neko neoprezno nazvati besmislenim, baš kao da se može smisleno stradati od mehanizma zla koji se ispilio iz nihilizma i ništavila.

Ako ima ikakvog smisla probirati unutar ovog prividno rasutog, a kompaktnog i u toj kompaktnosti moćnog štiva, ovog čitaoca barem najdublje su se dojmile priče u kojima se pojavljuju “lepodusi” u službi zla – idealističkoj ili oportunističkoj, to je zapravo najmanje važno: obrazovane estete finih manira, poznavaoci filozofije, književnosti i muzike, sve vreme pomalo gadljivi nad prostaštvom i neotesanošću svojih saboraca i kompatriota. Kaćipernost zla? Čovek pomisli da se Hana Arent u svom znamenitom spisu ipak bavila jednim jednostavnijim, doduše i češćim slučajem. “Ko izusti utešnu reč, izdajnik je” nije knjiga ni zabave ni utehe, a nije ni knjiga savesti na onaj odbojno propovednički način: ona je tek/čak knjiga o tome kako nema ničega strašnijeg od toga da dopustimo da se dogode nedogodive stvari. Zato se posle, kad sve prođe, toliki vole praviti da se one nisu ni dogodile, podjarujući tako mogućnost da se dogode opet.