U proteklim nedeljama naglo je pojačana kampanja za uvođenje sankcija Rusiji. Pojedine javne ličnosti i političari služe se različitim argumentima da bi opravdali taj potez. Pominju se zauzimanje ispravnog „moralnog stava“, svrstavanje na „pravu stranu istorije“, životni i „materijalni“ razlozi. Pritom se, krajnje naivno za iole upućenog posmatrača, sugeriše da bi to bile samo simbolične sankcije (kako reče Zdravko Ponoš, sankcije „na kavijar“)
Pitanje sankcija prema Rusiji veoma je složeno. Očigledno je da se ogroman broj građana tome kategorički protivi i taj procenat ostaje isti i posle 240 dana rata. To je dobro poznato i našim prozapadnim političarima koji su se pre izbora listom izjašnjavali protiv uvođenja sankcija, da bi posle izbora okrenuli ćurak, valjda misleći da će se do novih izbora rat okončati porazom Rusije.
Jednu od analiza „materijalnih razloga“ za uvođenje sankcija mogli smo čuti u „Utisku nedelje“ od docenta Milana Krstića sa Fakulteta političkih nauka. Krstić je (kako je sam rekao) analizirao troškove i dobiti tog poteza, pa je zaključio da bi se uvođenjem simboličnih sankcija oslobodili pritiska Zapada a da ne bismo značajno poremetili odnose sa Rusijom.
Pre svega, ni najmanje nije tačno da „simboličnim sankcijama“ Srbija ne bi narušila odnose sa Ruskom Federacijom. Praksa Kremlja je da sve države koje su uvele sankcije Rusiji proglašava „neprijateljskim“ i odgovara protivmerama. Uostalom, sam Krstić je tokom emisije priznao da je uvođenje sankcija mnogo značajnija odluka nego što je to pokušao da predstavi na početku.
Srbija bi u slučaju da uvede sankcije Rusiji posebno bila izložena ruskim protivmerama, jer ima povlašćenu cenu za ruski gas po tzv. „naftnoj formuli“. Kupovinu 2,2 milijarde kubika gasa, što predstavlja više od dve trećine potreba Srbije, mi od 1. oktobra plaćamo samo 420 evra za hiljadu kubika (u prethodnom kvartalu cena je bila nešto niža). Ako bi joj Srbija uvela sankcije, Rusija ne bi prekinula snabdevanje gasom, kao što nije učinila ni u slučaju Mađarske ni drugih država koje su prihvatile da ga plaćaju u rubljama. Ali svi oni plaćaju gas po „gasnoj formuli“, koja se formira na osnovu cene gasa na slobodnom tržištu, a ne po „naftnoj formuli“ koja je neuporedivo povoljnija. Izlišno je reći da ne treba očekivati da bi nas Rusija i dalje „častila“ gasom po povlašćenoj ceni.
Šta to konkretno znači? Uvoz 2,2 milijarde kubika gasa po ceni od 420 evra koštaće Srbijagas 924 miliona evra. U ovom trenutku cena gasa na spot tržištu pala je na 1.400 evra. Ako bismo toliko plaćali gas, to bi nas koštalo čak dve milijarde evra više nego po „naftnoj formuli“. Inače, pre samo desetak dana, cena gasa na tržištu je bila veća od 2.000 evra za hiljadu kubika, a realno je očekivati da će sa hladnim vremenom naglo skočiti i potrošnja i cena gasa. Po ceni gasa od 2.000 evra, Srbija bi morala da plati čak 3 milijarde evra više nego po sadašnjem aranžmanu.
Tu računicu Krstić nije izneo, već je lakonski konstatovao da investitore u privredu mnogo više zanima cena struje, a da razlika u ceni gasa nije velika.
Za razliku od Nemačke, koja može da se zaduži 200 milijardi evra da bi spasla od propasti privredu i stanovništvo, Srbija taj luksuz nema: dve do tri milijarde evra razlike u ceni moralo bi da se prenese na korisnike gasa, odnosno građane i privredu, što bi u kratkom roku izazvalo ogromnu bedu i inflaciju. S druge strane, Krstić pominje kao argument za uvođenje sankcija „prestanak“ stranih investicija – kao da je to uopšte bitno ukoliko bi došlo do ekonomske katastrofe zbog naglog povećanja cene gasa.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com