Foto: Wikipedia.org
Stounvol je bio sigurna kuća za sve siromašne, marginalizovane ljude koje su porodice i prijatelji odbacili, koji sebi nisu mogli da priušte ulazak u ekskluzivnija okupljališta za LGBT osobe. Osim Stounvola, zapravo ništa drugo i nisu imali da izgube. A onda je policija krajem juna 1969. došla da im oduzme i to, pisalo je "Vreme" u broju 1135
Iako u većini demokratskih, razvijenih zemalja u kojima se održava, Parada ponosa ima karnevalski, zabavan karakter, njeni koreni su zapravo politički i aktivistički i potiču od događaja koji su se u noći između 27. i 28. juna 1969. odigrali ispred bara Stounvol In u Grinič Vilidžu u Njujorku.
Stounvol In bio je poznato okupljalište lezbejki, gejeva i transrodnih osoba, u to vreme ljudi izopštenih od društva. Američko društvo pedesetih i šezdesetih godina je odlikovala konzervativnost, udružena sa željom da se obnovi vrednosni sistem od pre Drugog svetskog rata. Stounvol In bio je u to vreme u vlasništvu mafije, a u njemu su se okupljali svakojaki ljudi sa margine – sirotinja, klošari i LGBT osobe.
O kakvom je mestu reč govori podatak da bar nije imao tekuću vodu. Iskorišćene čaše samo su ovlaš propirane u lavorima i upotrebljavane ponovo. Postojao je smo jedan ulaz, a toaleti su stalno bili zapušeni. Bar nije imao dozvolu za točenje alkohola, ali je opstajao zahvaljujući vlasnicima koji su podmićivali policajce. Zbog klijentele koja je dolazila, Stounvol je brzo stekao reputaciju gej kluba.
Policijsko maltretiranje
Policijske racije po klubovima u to vreme nisu bile nikakva retkost, a LGBT osobe bile su česta meta policijskog maltretiranja. U rano jutro 27. juna 1969. u bar su upali dva policajca u civilu i dva uniformisana policajca i povikala: „Policija! Preuzimamo ovo mesto!“
Prethodne večeri, dve policajke i dva policajca infiltrirali su se među posetioce kluba. Ubrzo je stiglo pojačanje, gosti kluba su dobili naredbu da stanu u vrstu. Policajci su legitimisali muškarce, dok su policajke odvodile u toalet one obučene kao žene kako bi obavile proveru pola. Travestiti su odmah hapšeni.
Međutim, nešto se dogodilo. Travestiti su odbijali da krenu u toalet. Muškarci nisu želeli da daju lična dokumenta. Napetu atmosferu podgrevale su uvrede koje su neki od policajaca upućivali lezbejkama dok su ih pretresali. Ubrzo su policajci počeli da izvode napolje i uvode u marice one koji su uhapšeni. Ali, ispred kluba dočekala ih je masa ljudi, koji su, prema kasnijim svedočenjima, bili neobično tihi.
Ljutnja, bes, tuga – pobuna
Najednom, neko je povikao „Gej moć!“ i prisutni su zapevali „We shall overcome“. Jedan policajac grubo je gurnuo travestita, ovaj mu je uzvratio udarcem. Na policijska vozila poleteli su novčići, flaše i drugi predmeti. Sukob je eskalirao kada je jedna žena, vezana lisicama, ukupno sedam puta uspela da se otrgne policajcima koji su pokušavali da je uvedu u maricu. „Uradite nešto“, vikala je ka masi. Kada ju je policajac zgrabio i ugurao u maricu, masa je eksplodirala.
Od 150 gostiju Stounvol Ina, koliko ih je bilo na početku racije, grupa je narasla na 500-600 ljudi. Desetak policajaca nisu imali nikakve šanse. Prve večeri sukob je trajao oko 45 minuta. Učesnici su svi odreda saglasni da nisu bili organizovani.
Jedan od njih kasnije je ispričao: „Svi smo imali osećaj da nam je dosta takvog sranja. Nije nas pokrenulo ništa što je neko te noći rekao ili uradio. Naprosto, bilo nam je dosta svega što se dešavalo prethodnih godina i to smo shvatili tada, na tom mestu, u tom trenutku. Svako u toj gomili osećao je da više nema nazad. To nam je bila poslednja slamka. Došlo je vreme da vratimo ono što nam je oduzeto. Bilo je tu raznih ljudi sa raznim razlozima, ali razlozi su uglavnom bili ljutnja, bes, tuga, sve to zajedno.“
Gay power
I zaista, nazad se nije moglo. Stounvol je bio sigurna kuća za sve siromašne, marginalizovane, ljude koje su porodice i prijatelji odbacili, koji sebi nisu mogli da priušte ulazak u ekskluzivnija okupljališta za LGBT osobe. Osim Stounvola, zapravo ništa drugo i nisu imali da izgube. A sada je policija došla da im oduzme i to.
Ubrzo je gnevna masa uspela da zarobi policajce u klubu, ali došlo je ozbiljno pojačanje. Neredi su se proširili na okolne ulice. Ono što je iznenadilo i pobunjenike i policiju bila je iznenadna solidarnost koju su građani pokazali sa LGBT osobama, dozvoljavajući im da se sklone u njihove kuće i lokale dok su bežali od policije. Odjednom, ljudi od kojih su svi okretali glave, vređali ih, ponižavali i maltretirali, mogli su da uđu svuda. Bili su slobodni.
Do narednog jutra, na ulicama Grinič Vilidža broj ljudi koji su se sukobili sa policijom već se brojao hiljadama. Sukobi su se sporadično smirivali i ponovo buktali tokom noći, da bi se pred zoru konačno smirili. Ali, više ništa nije bilo isto.
Tokom samo šest meseci nakon pobune u Stounvolu, počele su da nastaju prve ozbiljne civilne organizacije za LGBT prava, osnovan je i časopis „Gay“, a zatim još dva: „Gay Power“ i „Come Out!“. Na prvu godišnjicu pobune u Stounvolu, 28. juna 1970. održana je prva Parada ponosa u istoriji. Povorka je prošetala kroz 51 blok, sve do Central parka.
„Vreme“ broj 1135, 4. oktobar 2012.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
