Nikanorova kletva: Odricanje srpskih fašista od srpstva

Verujem da su užasne reči koje je pre nekoliko dana izgovorio vladika Nikanor, a zatim i protest protiv održavanja Parade ponosa koji se malo zatim odigrao u Beogradu, naveli mnoge od nas na razmišljanje i izazvali strah.

Mi smo od vladike Nikanora čuli da on kune Anu Brnabić zato što „nije od naše krvi“ i zato što su joj preci „klali Srbe.“ Drugim rečima, mi smo do otvorenog, neskrivenog, fašizma stigli i pre nego što smo se dotakli Parade ponosa.  Ana Brnabić je delom nesrpskog porekla, ali joj zato niko od predaka nije klao Srbe.  Osim ako vladika Nikanor ne smatra da svaki Hrvat nosi greh zločina koje su prema Srbima počinili neki Hrvati.  Samo što ako je vladika Nikanor u pravu, onda su u pravu i oni koji Srbe nazivaju genocidnim narodom.  Pošto su i neki Srbi činili zločine prema pripadnicima nekih drugih naroda.  A verujem da ćemo se složiti da Srbi nisu genocidni i da je fašista svako onaj ko na tako što i pomisli.  Samo što to onda znači i da je smatrati sve Hrvate genocidnim fašizam.  Ne može jedno da važi za njih, a drugo za nas.

Ako je greh što Ana Brnabić „nije od naše krvi“, možda ne bi bilo loše podsetiti vladiku Nikanora i one koji misle kao on, da onda od naše krvi nije ni sveti kralj Milutin.  Ni njemu majka nije bila Srpkinja.  I još je povrh svega bila katolkinja (Jelena Anžujska).  Jesu li od naše krvi deca Vuka Karadžića ili deca Živojina Mišića?  Jel naš Ivo Andrić? Ili Josip Pančić?  Meša Selimović?

Ja bih voleo da verujem da su svi oni ipak naši, uprkos grehu nečiste krvi.  Kao i svi oni naši prijatelji, komšije, sugrađani koji ne ispunjavaju fašističke kriterijume rasne čistote. One iste zbog kojih su naši sunarodnici ubijani u Jasenovcu. Ili možda da sečemo Pančićeve omorike, kad im je „otac“ bio Hrvat i to za razliku od Ane Brnabić čistokrvni?

Dakle, fašizam koji se u ovom društvu širi, a kao što vidimo šire ga i oni kojima vera izričito zabranjuje da to čine, nije samo nehrišćanski (jer npr. ni Isusa nije rodila Srpkinja), već je i nesrpski jer od nas traži da se odričemo kralja Milutina.  A ja, evo, kao grešni Srbin neću da se odreknem kralja Milutina, makar ga nije rodila Srpkinja.  On je moj!  Pa neka ga se odriče 100 Nikanora, ja neću!

Nekome može da zvuči čudno to što ja poredim kralja Milutina i Anu Brnabić, ali stvar je u veoma jednostavnom načelu.  Ako je problem što nekome jedan od roditelja nije srpske nacionalnosti, a ovaj vladika Srpske pravoslavne crkve je upravo to izrekao, ako je to prepreka da takav neko bude ravnopravan član ovog društva, onda to ne može biti problem samo za Anu Brnabić.  Onda je to problem za sve, pa i za kralja Milutina. A pre svega za nas koji se nadamo da će naša deca videti budućnost svoje dece u ovoj zemlji.

Obmanjeni prijatelji

Protest protiv Parade ponosa u sebi sadrži dve potpuno odvojene priče.  S jedne strane su obični ljudi koji stvarno veruju u to da je neko došao po njihovu decu. A u to veruju jer im organizatori protesta protiv Europrajda, sa društvenih mreža, pa kao što vidimo i iz nekih krugova crkve sada već nedeljama govore kako će ti neki gejevi u septembru ne samo da šetaju ulicama Beograda, već će da dolaze u naše manastire i u škole, da njihovu decu pozivaju na blud i nemoral.

Dakle, neko namerno laže ovaj nesrećni narod.  Kao što ga laže kako u Holandiji ili Nemačkoj još malo pa će ljudi početi da umiru od gladi.  Ili da je Srbija vojna velesila. Ili da će Rusi uskoro ponovo stići do Berlina. Ili pak da nas Srbe svi mrze.

Kod mnogih od nas će se javiti nagon da olako osudimo te ljude, da ih se odreknemo, da sebe svrstamo u neku drugu Srbiju, Srbiju koja je različita od njih.  Ali ako to uradimo zlo i mrak su pobedili.  Naši protivnici nisu ti obični ljudi koji se boje za svoju decu, koji u ovoj nesrećnoj zemlji i nisu mogli da čuju drugo do da je homoseksualizam opredeljenje, da je to zlo sa Zapada koje stiže da iskvari naše inače čedno i pošteno stanovništvo, da je Zapad sam po sebi zlo, da je modernost zla, da je budućnost u prošlosti i da sa Istoka dolazi car.

Ne, to su naši prijatelji, naše komšije i naši sugrađani.  I mi sa njima imamo dužnost da razgovaramo, da im sa uvažavanjem razobličimo laži i prevare kojima su izloženi. Samo to se ne može ćutke ili ušuškan u krugovima u kojima se osećamo bezbedno.

Mauzolej strahova i mržnje

Naši protivnici su upravo oni koji na lažima i strahu običnog naroda pokušavaju da steknu vlast, moć, položaj i naravno novac.  Oni koji ga potpuno svesno lažu i zavaravaju, u svoju korist, a na njegovu štetu.  Oni koji znaju da u Srbiji koja u svet gleda makar i kroz ključaonicu, kada već nema prozor, mogu da budu samo tema za podsmevanje.  Zato se tako užasno boje smeha i radosti!

Naši protivnici su oni koji znaju da Srbiji koja gleda u budućnost oni nemaju šta da ponude.  Koji se Parade ponosa boje zato što ih ona podseća na to da Beograd može da liči i na te velike gradove Zapada, one iste u koje svake godine odlaze desetine hiljada naših građana da tamo potraže bolji život za sebe i za svoju decu (homoseksualci su samo prvi korak, jer je tako najlakše – odatle su i talibani počeli).  Koji neće da od ove zemlje naprave zemlju u kojoj će ti građani želeti da ostanu i da u njoj vide budućnost svoje dece, već im je Srbija dobra samo da od nje prave mauzolej, grobnicu sopstvenih zabluda, strahova i mržnji.  Naši protivnici su oni koji mrze pravo naše dece da svoju budućnost, i to radosnu, nasmejanu, savremenu budućnost, imaju ovde u ovoj našoj Srbiji.

Ćutanje nije izbor

Mi danas u ovom društvu imamo izbor.  Da svoju zemlju, odnosno svoje društvo, prepustimo onima koji bi da mu oduzmu pravo na sutra (jer u prošlosti je život nemoguć), ili da se pak tome suprotstavimo.  I to moramo glasno da uradimo.  Ćutanje ne samo da više nije izbor.  To je sada već i sramota.

Istorija nas je naučila da ako ovoj borbi pristupamo sami, onda će ta naša borba po pravilu biti uzaludna.  Stoga se moramo organizovati i upravo je to razlog zašto sam ja npr. član Inicijative Ne davimo Beograd.  Zato što sam tu našao svoje istomišljenike, ljude sa kojima delim iste vrednosti i koji su spremni da se za njih bore.  A borba za modernu i srećnu Srbiju jeste, za razliku od fašizma, temeljni deo srpske tradicije. To je ona ideja koja je vodila naše besmrtne pretke, nepismene seljake iz Šumadije, sa Morave, Drine, Save i Rasine da ustanu i da uprkos svima i uprkos svemu zahtevaju svoje pravo da budu ravnopravni deo Evrope i da imaju svoju modernu i slobodnu državu. Oni su bili veći od istorije, mi danas samo trebamo da očuvamo ono što su oni svojom žrtvom postigli. Sramota je da mi danas rušimo ono za šta su oni ginuli i što su nam u amanet ostavili.

A nije na odmet podsetiti se da su nam junaci sa Mišara, Čegra i Čačka ostavili u amanet državu u kojoj je, samo nekih 30 godina posle ovih ljutih bojeva,  jedan Hrvat iz Ugrina kod Crkvenice, Josip Pančić, mogao da pronađe svoj dom, da Srbiju izabere za svoj dom i da onda svojim radom i talentom od nje učini bolje mesto za život svih nas. Pa tako i ta Pančićeva omorika.

Deca i unuci tih nepismenih srpskih seljaka su nam ostavili srpsku kulturu koju će izabrati, uprkos nečiste krvi, i jedan Andrić i jedan Selimović.  To je Srbija u kojoj su njihova deca videla budućnost svoje dece.  Srbija koja je umela da voli i da prihvata bez obzira na različitosti.  Srbija koja je bila svoja baš zato što je takva.  I stoga je geslo Ne davimo Beograd da se mi borimo za Srbiju u kojoj će naša deca videti budućnost svoje dece!  Drugog izbora u stvari i nemamo.

Autor je član Pokreta Ne davimo Beograd

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com