Možda nisam ja ko Apolon lep
Crna dama zna, al’ voli moj džep
(Smak: Crna dama, 1977)
Imao sam dvanaest-trinaest godina, na radijima su puštali Crnu damu, u Džuboksima su pisali o Crnoj dami, pa sam i ja kupio Crnu damu, da vidim o čemu se tu radi. Početak me je zbunio jer je pevač pevao nešto što mi je zvučalo ovako: “Možda nisam ja tuopoooled, Crna dama zna da volimo džeeez.. jee”! Slušao sam opet i opet, ali uvek je ispadalo nekako isto. Hm. Da li Crna dama i pevač zajedno vole džez, ili Crna dama zna da pevač i još neko (jer tu je množina) vole džez, nisam uspevao da razaberem. Proći će više decenija dok negde ne pročitam kako ti uvodni stihovi “zapravo” glase. Pravo da vam kažem, ono moje je bilo bolje…
Eto, našalismo se malo. Ali mnogima nije bilo do smeha! Nisam ni sanjao da će jedna moja uzgredna opaska o najprecenjenijem od svih gnjavatorskih SFRJ bendova prednovotalasne ere izazvati skoro pa pobunu u njegovom “rodnom” gradu! Zapravo ga s Kragujevcem nisam ni povezivao jer je takvih smarača u to vreme bilo svugde, na kamare.
Dobro, krenulo je u svojevrsnoj predigri sasvim predvidljivo, uobičajenim budalesanjem po fejsbucima i sličnim kotilištima mraka: šta debeli kreten zna o muzici, ne sviđa mu se Smak jer mu miriše na Šumadiju i ćirilicu, smeta mu zato što ga naš patrijarh voli… ‘Ajde de, čitao sam i mahnitijih stvari o sebi, mada ne baš mnogo.
A onda smo otišli na tribinu u Kragujevac… Ne o Smaku, naravno. Ali, tamo je već dežurao “odbor za doček”, lokalni odbor tzv. Narodne stranke izdao je antologijsko saopštenje koje srdačno preporučujem vašoj pažnji, tribina je krenula u Smak-pravcu odakle je jedva vraćena, bilo je tu i protestnog nošenja Smak-majica, posle su u kafani neki ljudi nešto dobacivali… Nije mi, da se razumemo, ni jednog trenutka bilo neprijatno u Kragujevcu, samo sam bio… pomalo zabavljen, pomalo zapanjen, a najviše zapitan: pa dobro, ljudi, dotle li smo došli?! Hoće li nam sad, nakon svih ideoloških tabua, patriotskih tabua, religijskih tabua i ostalih koji su nas jahali, čak i izvesni rokenrol bendovi postati “svetinje u koje se ne dira”? Pa, ima li to igđe na svijet?!
Drugim rečima, ovde je organizovano smakoljublje samo simptom nečega mnogo ozbiljnijeg. Da mi je sad do (sup)kulturološkog raspredanja, mogao bih da esejizujem o tome kako i ovaj primer potvrđuje da je rokenrol kultura odavno, čak i kod nas, dobila svoju konzervativnu, petrifikovanu istorifikaciju i muzealizaciju, i da ona u tom smislu, ako joj se zameriš, nije ništa bolja od bilo čega što joj je prethodilo i protiv čega se, kao, pobunila. Ali, to nam je ovde i sada najmanji problem.
A šta onda kolje naše kokoške? To što je društveno-političko-kulturna atmosfera toliko toksična i toliko… hm, nemam bolju reč nego: reakcionarna, da i najbezazleniji povod može biti okidač za “autovanje” mrakobesnih pogromaško-cenzorskih nagona, poput ovih u urnebesnom Saopštenju, koji se ne libe da govore o tome kako bi trebalo da postoji neka kontrolna instanca koja bi određivala prihvatljiv i dozvoljiv nivo kritičnosti prema, evo, čak i jednom davnom rokenrol bendu uzgred se skromno nudeći da oni odigraju tu ulogu, ako već neće niko pametniji.
“Narodnjaci” su, tipično za desničare bilo gde, danas zapravo pre svega paraziti tzv. identitetskih politika, populistički dizači moralne panike pred famoznim pretnjama “našem nacionalnom identitetu”, “našoj ćirilici”, “našem natalitetu” i tako redom, sve do lokalnog nivoa i, naposletku, sve do pokušaja dodavanja svog upljuvčića u buru u čaši vode oko toga šta je neki tamo kolumnista napisao o nekim tamo svircima.
I sve je to, čitano na jedan način, veoma smešno, ali ne bih zanemario totalitarni potencijal kojim isijava. Sva sreća da ta ekipa više nikada neće biti na vlasti u Srbiji, jer je Vučić, sprživši celu političku scenu zbog potreba svog samovlašća, kolateralno spržio i takva provincijska zabadala.
Aha, evo ga opet: provincija! Evo drugog mog velikog greha: u istom sam tekstu spomenuo “srbijanske provincijske gradove”, što je kragujevačke smakobranitelje strašno najedilo i uvredilo: zar mi provincija?! Tu je opet problem sa sveopštim opadanjem opšteg znanja i kulture i vladanja materinjim jezikom u javnom prostoru. Reč “provincija” nije sama po sebi vrednosno određenje (mada može i tako da se koristi, što je pismenom čeljadetu prepoznatljivo iz konteksta) nego takoreći “tehnička” stvar. U SFRJ beše šest, tj.osam republičko-pokrajinskih “centara”, ostalo je bilo političko-medijska provincija ili unutrašnjost, pa šta? Svaka zemlja ima svoju “provinciju”, ne mogu svi biti London ili Pariz, i šta sad? Kad smo već kod muzike, to nije sprečilo silne velike bendove da dođu iz malih mesta, mnogo manjih od Kragujevca. Ali, kao što, po željama roditelja/potrošača, svi đaci danas moraju biti odlikaši, tako i svi gradovi moraju biti glavni…
Naposletku, “srbijanski”. S tom rečju se poslednjih decenija dogodilo nešto čudno. S jedne strane, u tzv. regionu, uglavnom u Hrvatskoj i donekle Bosni, uistinu je koriste na neprimeren način: napisati, recimo, “srbijanska vlada” ne znači baš ništa, jer ne postoji vlada koja bi bila nadležna samo na prostoru koji se ispravno naziva “srbijanskim”, a to nije čitava Republika Srbija. Ali, to ne znači da su same reči “srbijansko” ili “Srbijanac” grešne i pogrešne. Radi se o geografskom (a ne pravno-političkom) pojmu, koji obuhvata tzv. užu Srbiju, ono “južno od Dunava i Save”. Pitajte bilo koga u Vojvodini ko su i šta su Srbijanci, svako će znati… Ali i u samoj Srbiji niko nije imao problem s tim pojmom sve dok ga diletanti i dunsteri nisu ozloglasili po meri svoje malograđanske beslovesnosti. Svedoči o tome i pesma: “Jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci…” ili “Jelečence tesno, košuljica tanka, zar ne vidiš brale da sam Srbijanka” (not Turajlić)…
Ovi stihovi, da se razumemo, nisu od Smaka. Nema Smak tu visinu, on je više išao u dubinu. Evo, recimo, ovako:
Svako nosi žig
Večno teče gorak med
Ti si ko ja
Voliš pesmu, majski dan
Čitaš Balzakov roman
Voliš dobar modni film
Elegantan tvoj je stil
(Ljudi, nije fer)
Sto mu muka, pa odmah sam se prepoznao u ovome! Crna damo, oprosti! Na kraju krajeva, i ti i ja volimo džez.
Saopštenje
Pre nekoliko dana, u svojoj kolumni “Nuspojave”, u nedeljniku “Vreme”, gospodin Teofil Pančić, u svojevrsnoj analizi muzičkog ukusa patrijarha Porfirija, u svom prepoznatljivom stilu, okarakterisao je neke od najvećih muzičkih autoriteta u našoj zemlji, u najmanju ruku, kao mediokritete, pomenuvši, među ostalima, i legendarnu kragujevačku rok grupu “Smak”. Uz to, svakako nije zanemarljiva činjenica da smo se, kao građani grada Kragujevca, “sasvim slučajno” pronašli u kvalifikaciji “srbijanski provincijski grad”.
Imati svoje mišljenje danas, u ovoj i ovakvoj SNS Srbiji je pravo bogatstvo, a posebno kada imaš priliku da ga izraziš i prikažeš, što gospodin Teofil Pančić obilato koristi, ne štedeći sebe, a pogotovo ne one sa druge strane, ali je preterao, kao i nebrojeno puta do sad i mišljenja smo da je reakcija potrebna.
Demokratija podrazumeva, naravno, drugačije i slobodno mišljenje i delovanje, ali u određenim granicama i ukusima, uz poštovanje različitosti, a gospodin Teofil Pančić namerno hoda po tankoj liniji između demokratije i anarhije, što i jeste njegov stil i srodno njegovim liberalnim stavovima.
Ne možemo reći da su nam mnogo puta stavovi i način razmišljanja gospodina Teofila Pančića nisu bili srodni i bliski. Treba se diviti čoveku te hrabrosti i smelosti da uvek iskaže svoje mišljenje i stav, ma koliko to, u tom trenutku, nepoželjno bilo, ali smo mišljenja da su neke granice ovoga puta prekoračene.
Podsećamo gospodina Pančića da je ovaj “srbijanski i provincijski” Kragujevac inače grad, vazda neprilagođenih ljudi, večito opozicionog i buntovnog načina razmišljanja i, možemo reći, “kontraških stavova”, te ljudi koji nisu podaničkog mentaliteta, a to je nešto što baštinimo i na šta se ponosimo i što je obeležilo ovaj grad u prošlosti. Složićemo se da to nije karakteristika jednog “srbijanskog provincijskog grada”. Uostalom, tim mentalitetom svakako ne mogu da se pohvale mnogo veći gradovi. Taj i takav stav izgradile su generacije stanovnika ovog grada slušajući upravo Smak i Šumadijski bluz, koji je oblikovao sve nas i ne samo nas, pa zbog toga legendarni status ove rok grupe mora ostati netaknut.
Inače, u gore navedenoj kolumni, takođe “nepošteđeni”, Cane iz Partibrejkersa nas je nazvao Lepeničanima jednom prilikom, ali to je deo njegovog šarma, i to nikome ne smeta. Uostalom, Cane je jedan, a Teofil nikako nije Cane.
Nismo namerno ulazili u negacije muzičkih stavova gospodina Pančića, jer o ukusima ne vredi raspravljati, mada duga masna kosa apriori ne podrazumeva dobar muzički ukus.
Vrednosti muzičkog stvaralaštva Samostalnog muzičkog ansambla Kragujevac su neporecive i potvrđene i priznate mnogo pre našeg vremena. Te vrednosti su prevazišle granice ovog grada, pa i stare države, potvrđene su kroz vreme i postojanje, pa je u najmanju ruku neumesno da ih relativizuje bilo ko.
Zbog svega navedenog, tražimo i molimo za više poštovanja prema građanima grada Kragujevca i samu grupu “Smak” od strane gospodina Pančića, kada nas njegovo britko pero ponovo bude “dodirnulo”. Izvinjenje nećemo tražiti, iz prostog razloga jer ga nećemo dobiti, a sigurni smo da pojam i fenomen izvinjenja gospodinu Pančiću nije poznat i blizak.
Na kraju, saznajemo da gospodin Teofil Pančić dolazi u ovaj “srbijanski provincijski grad”, kako bi učestvovao na javnoj tribini. Eto prilike da još jednom objasni i pojasni svoje stavove, te još jednom prosvetli “srbijance i provincijalce”, jer smo za njegovu posetu, i kao takvi, zamislite, ipak dovoljno dobri.
Gradski odbor Narodne stranke Kragujevac
