Mekana koža, kiselo grožđe

Sveta Prada je nova predstava Bitef teatra kojom ovo pozorište nastavlja misiju da u beogradskim pozorišnim krugovima promoviše estetike i teme koje smo gledali na festivalu Bitef. U ovom konkretnom slučaju, reč je o podizanju društvene svesti po pitanju bezobzirne (zlo)upotrebe prirodnih i društvenih resursa od strane internacionalnog kapitala. Naravno, može se postaviti pitanje: Ali, šta ja tu mogu? Pa, to je tamo negde daleko! Međutim, činjenica je da u ovoj (zlo)upotrebi svako od nas učestvuje kao potrošač tj. kupac robe. Ona je proizvedena po za nas prihvatljivoj ceni, ali na način koji će dugoročno imati katastrofalne posledice po život na našoj planeti. Rezultati našeg zajedničkog nemara će svakom od nas zakucati na vrata. Dakle, kada kupujemo bilo koju vrstu robe (od šnicle do torbe), moramo imati svest o tome čemu doprinosimo – da li podržavamo održivost planete ili, naprotiv, radimo u korist sopstvene štete.

E sad, dolazimo do onog ključnog pitanja – a kakve to ima veze sa torbom marke Prada? Jer, sasvim pošteno i iskreno govoreći, oni koji kupuju Pradine torbe (u predstavi kažu da takva košta bar 1000 evra) verovatno ne idu u Bitef teatar da gledaju predstave. To su žene koje, videli smo i u predstavi, imaju neke druge prioritete. Pa, čemu onda predstava o torbi Prada u alternativnom pozorišnom prostoru? Nije li to (ne)moćni prezir prema tzv. “kiselom grožđu”? Autor projekta Vladimir Aleksić, rediteljka Sanja Mitrović i spisateljski tim (Tamara Antonijević, Olga Dimitrijević, Vedrana Klepica, Dimitrije Kokanov i Maja Pelević) iskoristili su jedan od najpoznatijih i najskupljih modnih brendova kao metaforu za sveopštu grabljivost i licemerje bogatog dela sveta u kome i neki od naših sugrađana (pa time i delovi našeg društva) imaju svoj neslavni udeo. Na opštem nivou, to licemerje, ta grabljivost i taj suštinski neokolonijalni stav prema ostatku sveta i ljudske populacije ogleda se u tome što je zapadni svet, nakon što je posejao svoje prljave tehnologije diljem tzv. trećeg sveta da bi dobio što jeftiniji proizvod koji će prodati što skuplje, odlučio da zagovara modne trendove od tzv. ekoloških materijala. Ideja takvih proizvoda je da se opere savest onih koji ih nose, a koji bi mogli da više doprinesu stvarnom, opštem boljitku. S druge strane, jedna fina, mekana kožna torba bi ženu koja je nosi mogla da asocira na neke vrlo intimne i nežne trenutke iz rane mladosti, trenutke tople i neupitne sreće i zadovoljstva. To nevino i potpuno zadovoljstvo ona kasnije pokušava da dosegne očajnički kupujući razne proizvode koji makar na trenutak pobuđuju sličan osećaj. Što se našeg lokalnog podneblja tiče, njega reprezentuju tri izdvojene životne priče izrečene u monološkoj formi. Jedna je o tzv. sponzoruši (mogla bi biti i ruska i srpska, svejedno) koja svesno koristi svoje telo kao robu u svetu kapitala i kriminala, druga je žena koja nastoji da se brzo obogati ilegalno prodajući “lažnjake” Prade i zbog toga dopada zatvora i treća je priča o obespravljenoj, potplaćenoj i poniženoj radnici u fabrici nekakvog inostranog investitora. Zanimljivo je, i blizu svakodnevne logike, da sponzoruša i švercerka ne vide nikakav problem u tome što rade i u čemu učestvuju – to je njihov način da iz tabora “gubitnica” pređu u tabor tranzicijskih “dobitnica”. To je jedini put i način koji vide za sebe i od njega nemaju nameru da odustanu. Jedina koja se pobuni je ona obespravljena – radnica koja se u vidu individualnog terorističkog akta (surovo ubistvo direktora fabrike i spaljivanje pogona) bukvalno sveti za sopstvenu patnju i patnju svojih koleginica. No, taj čin nije izlaz iz problema već krik frustrirane, osujećene i obespravljene osobe. Svaka od tih žena ima svoje uslovno rečeno “javno lice” koje nam pokazuje u neposrednom odnosu spram drugih žena i publike i svoje intimno lice koje pokazuje u krupnom planu, do koga se dolazi tako što glumice odu iza scene, a na platnu se reprodukuje njihovo lice u krupnom planu. Glumice (Aleksandra Janković, Milena Predić, Anđelika Simić i Nada Šargin) su nastojale da glumački iskoriste ovu mogućnost tako što će nam u krupnom planu otkriti stvarne emocije svojih junakinja (npr. grubost kada je u pitanju švercerka/ Anđelika Simić) ili život u stalnoj patnji radnice (Aleksandra Janković). Nasuprot žena i njihovih malih i velikih frustracija stoji krokodil koga igra Jovana Belović. Ona lako, šarmantno, gotovo čapkunasto pripoveda strašnu životnu priču životinje koju uzgajaju ljudi (tamo negde u tzv. trećem svetu) da bi je ubili, odrali i spremili njenu kožu za torbu koju će nositi žene u bogatijem delu sveta. Spram sudbine životinje na farmi, život u zoološkom vrtu deluje kao udobno i bezbedno zatočeništvo. Lepota i jednostavnost sa kojom nam je Jovana Belović ispričala ovu potresnu priču jeste efektna završnica ove u svojoj osnovnoj nameri aktivističke predstave.

Inače, ova predstava, kao i mnoge druge sa sličnim ambicijama, ima brojan autorski tim. Kao autor je potpisan Vladimir Aleksić, autori tekstova su Tamara Antonijević, Olga Dimitrijević, Vedrana Klepica, Dimitrije Kokanov i Maja Pelević, a adaptaciju teksta za izvođenje potpisuju dramaturg Dimitrije Kokanov i rediteljka projekta Sanja Mitrović. Ova kompleksna struktura autorskog tima ima za posledicu da se u predstavi čuju “različiti glasovi” i problem sagledava iz različitih uglova. Međutim, zato što se pošlo od ideje da se jednom predstavom zahvate različiti aspekti globalnog problema, izgubila se mogućnost da se dublje uđe u pojedinačne otvorene probleme ili da se postavi i neko provokativno, neprijatno pitanje, odnosno da se izađe izvan okvira angažovane predstave za istomišljenike. S druge strane, ova predstava ima dobar obrazovni potencijal te bi svakako bila korisno pozorišno štivo za mlade generacije koje još uvek nemaju razvijenu ekološku svest, ali zato sanjaju svoj san o bogatstvu i slavi koji ih čekaju tamo negde u budućnosti i koji simbolizuje NJ.V. Prada.