List „Politika“ na prvoj stranici objavljuje fotografiju spomenika Karla Marksa u Berlinu, na kojoj je do te mere izvitoperen da liči na opasnog monstruma iz lošeg horor filma. Naslov je: „Ima li u kapitalizmu mesto za radnička prava“. Bez znaka pitanja
Neću vremeplovom čak u Čikago 1886. Tamo je na protestu štrajkača fabrike poljoprivrednih mašina neko bacio bombu, nikad nije razjašnjeno ko i zašto. Došlo je do pucnjave, petorica radnika optuženi su da su bili podstrekači, osuđeni su na smrt, jedan je izvršio samoubistvo u svojoj ćeliji, ostala četvorica su obešena. Kao sećanje na tu pobunu izrabljivanih radnika, veći deo čovečanstva dana slavi borbeni Praznik rada.
Srbija se zadovoljava sa odlukom da se tri dana ne radi, zašto, ne objašnjava. Razgovarao sam sa prodavačicom privatne radnjice u kojoj sam kupio novine. Ona mora da radi i preko praznika. Važno je da su zaposleni u državnim firmama, bankama i na sličnim poslovima, spajajuću uskršnje sa prvomajskim praznicima, dobili mini odmor do 12 dana. Zbog neokapitalizma najgrublje vrste, koji je izgradio vladajući režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, možda je i logično da se o razlozima proslave Prvog maja ćuti.
Ja bih samo o tome čega se lično sećam. Nemam više mnogo ispisnika, ne bojim se da će mi poneko zameriti, reći da se pravim važan.
Kao sekretarčić u Savezu književnika predložio sam 1950. godine predsedniku Ivi Andriću, kome sam prekucavao pisma, da se više ne potpisuje sa dotle obaveznim „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“. Rekoh da je fašizam mrtav, narod slobodan, taj poklič prevaziđen. Prihvatio je moj predlog i potpisivao se „sa drugarskim pozdravom“. Malo po malo, to je široko prihvaćeno.
Obezobrazio sam se zahvaljujući toj „pobedi“. Sledeće godine pozvan sam kao napredni omladinac u Gradski komitet Komunistčke partije, da učestvujem u radu odbora za organizaciju prvomajske parade. Predložio sam da se nikakva parada ne održi, ljudima da slobodno za uranke, a ako vojska smatra da treba da održi paradu neka to čini 9. maja, na Dan pobede.
Niko nije vikao na mene, nisu me izbacili iz partije, nisu me otpustili iz redakcije u kojoj sam radio, nastavili su diskusiju kao da me nema, kao da ništa nisam rekao; posle me prosto više nisu pozivali na takve sastanke. Parada je, naravno, održana, defilovalo se pred svečanom tribinom na kojoj je stajao Tito, okružen najvišim rukovodiocima partije i države, i ljubazno otpozdravljao usklicima u njegovu čast.
Foto:TanjugPrvomajska parada 1948.
Učesnici tog svečanog mimohoda raznih struka iz mnogih preduzeća postrojavali su se od rane zore, od pet ujutro. Dobrovoljno? Nisam napravio anketu. Čisto sumnjam. Poneko jeste. Moja buduća žena, tada učenica baletske škole, još uvek ozarena zbog toga, pričala je koliko je bila ponosna što je sa koleginicama i kolegama stojeći u igračkim pozama na kamionu provozana pred tolikim gledaocima, prvi put pred tako ogromnom publikom. Ja sam povorku udobno posmatrao sa četvrtog sprata zgrade prekoputa crkve Svetog Marka. Te besmislice u čast praznika rada?
A danas? List „Politika“ na prvoj stranici objavljuje fotografiju spomenika Karla Marksa u Berlinu, na kojoj je do te mere izvitoperen da liči na opasnog monstruma iz lošeg horor filma. Naslov je: „Ima li u kapitalizmu mesto za radnička prava“. Bez znaka pitanja. O toj temi trebalo bi da pročitamo na osmoj strani, ali odgovor nećemo naći, citiraju se samo naši samozvani analitičari koji kažu da političke partije kod nas ne razmišljaju o toj temi.
Međutim, na pitanje je lako odgovoriti kada se proveri kako je u zemljama zapadne Evrope i severne Amerike koje nazivamo kapitalističkom. Odgovor glasi: „Jeste, itekako ima mesta za radnička prava.“ Sindikati su moćni. Bez dogovora sa njima ništa bitno ne može da se dogodi. Kapital je osetljiva životinjica, boji se štrajkova.
Meni se sviđalo kako se prvomajska povorka kreće glavnim ulicama Beča. Kada je Socijaldemokratska partija imala i predsednika republike i predsednika vlade, oni ne samo da nisu stajali na tribinama, nego su marširali na čelu mase sa po jednim crvenim karanfilom u ruci. Pred parlamentom bi govor održao predstavnik sindikata, a oni su slušali.
Nadam se da će u Beogradu predstavnici Nezavisnog sindikata kliknuti kao što su obećali: „Opasulji se!“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U novom broju „Vremena“ o studentskom pokretu, studentskoj listi i tome zašto ona ne treba da se objavi razgovarali smo sa izdavačem, književnim kritičarom i pesnikom Gojkom Božovićem
Milomir Jaćimović i njegov sin već treći dan štrajkuju glađu u Novom Sadu nakon što su im vlasti oduzele autobuse, ugrožavajući njihovu egzistenciju, dok im građani pružaju podršku ispred Banovine
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Aleksandar Vučić sprovodi neobjavljeni državni udar. Džaba kreči. Nema on odbranu od zahteva za pravdom. Jer kako da pogleda u oči majci koja štrajkuje glađu, umiri narod na ulicama i utiša đačiće koji na ekskurziji viču – „Pumpaj!“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
