Foto: Zoran Zestić/Tanjug
Kada se iz javnog prostora izbaci mogućnost sporenja uzajamno suprotstavljenih političkih programa ne može više biti reči o demokratskoj republici već o autokratskom režimu. Takva nepolitička zajednica neminovno srlja u propast. Javni neprijatelj je, utoliko, uslov mogućnosti politike. Drugim rečima, ne može se prekid opštenja s javnim neprijateljem pravdati privatnim, ili moralnim razlozima. To je shvatila i Milica Đurđević Stamenkovski
Prva reakcija Milice Đurđević Stamenkovski, po objavljivanju preliminarnih rezultata beogradskih izbora, bilo je da sve može da zamisli osim da uđe u koaliciju, ili čak razgovor, s organizacijom u kojoj je Dragan Đilas. Mogla bi se ta izjava tumačiti na više načina, a jedan je ponudila i sama Stamenkovski, naime njena je politička organizacija toliko principijelna da ne dolazi u obzir neprincipijelna saradnja. Šta bi, u ovom slučaju, imalo značiti principijelno, odnosno neprincipijelno, može se samo nagađati, a o principijelnosti se da govoriti tek posle dužeg bivanja u politici (a ne ovako blanko). Šta bi, međutim, imao značiti princip u politici? Kakva je to politička pozicija koja bi na principu stajala kao na nekakvom čvrstom temelju bez kojeg bi se, naprosto, srušila?
Drugi primer koji bi nam mogao biti od koristi jeste insistiranje na tome da ne postoji ni zamisliva mogućnost niti cena za koju bi Srbija ušla u NATO. Zbog čega? Zbog toga što nas je NATO bombardovao. Ko smo to mi? Pa, mi. U takvom viđenju stvari ne ulazi se u identitetske zaplete – može, recimo, biti da NATO nije gađao Srbe nego režim Slobodana Miloševića, na primer – niti u razloge intervencije: šta bi, na primer, bilo s kosovskim Albancima da NATO nije intervenisao? Kako god, takav stav prema NATO-u ne govori ništa o principijelnosti već samo o tome da onaj ko zastupa takvo gledište meša javno i privatno.
U privatnom životu možemo se toliko naljutiti na nekoga da prestanemo da opštimo s njim. Za takvu odluku nikome ne moramo da polažemo račun. Možemo to nazvati principijelnom odlukom, psihološkom uslovljenošću, tvrdoglavošću, ili na bilo koji drugi način, ali važno je da za takvo držanje odgovaramo samo sebi ili, eventualno, privatnom krugu ljudi.
Javni neprijatelj je, pak, nešto sasvim drugo i uvek se tiče čitave zajednice, ili makar dela zajednice koju zastupamo, što, između ostalog, znači da privatne sentimente i psihološke uslovljenosti ostavljamo, koliko je god to moguće, po strani.
Ili – da ponudimo jedan filozofski motiv – zajednica (communitas) je uvek komunikacija (opštenje). Zajednica je opštost koja se gradi uzajamnim opštenjem. Nema zajednice bez opštenja njenih pripadnika, bilo da je reč o prijateljima, bilo neprijateljima. Opštenje (komunikacija) uslov je postojanja političke zajednice i, uostalom, njenog zdravlja. Politika je, utoliko, prostor u kojem se događa opštenje. Jedan od razloga duboke krize srpske zajednice u tome je što je režim Aleksandra Vučića ukinuo javni prostor kao mesto opštenja političkih aktera. Vučićev režim je iz javnog prostora izbacio sve javne neprijatelje. Kada se, pak, iz javnog prostora izbaci mogućnost sporenja uzajamno suprotstavljenih političkih programa – a upravo je sporenje suština politike – ne može više biti reči o demokratskoj republici već o autokratskom režimu, o monarhiji, o vladavini jednog koji je preuzeo monopol na javnu reč. Takva nepolitička zajednica – a Srbija je, danas, to, nepolitička zajednica – neminovno srlja u propast.
Javni neprijatelj je, utoliko, uslov mogućnosti politike. Drugim rečima, ne može se prekid opštenja s javnim neprijateljem pravdati privatnim, ili moralnim razlozima. Da je to i Stamenkovski (brzo) shvatila pokazuje i to što su se njeni predstavnici, dva dana posle njene izjave, našli na sastanku kojim je, čak, predsedavao Đilas. Kao što je, uostalom, posle svega, Đilas predložio sastanak Vučiću. Kao što, najzad, Zelenski i Putin moraju da razgovaraju, osim ako ne dođe do potpunog vojnog ili ekonomskog sloma jedne od strana.
Utoliko ni za ulazak Srbije u NATO ne postoji principijelna politička prepreka (dok privatnih prepreka ima makar onoliko koliko je ljudi ubijeno u intervenciji 1999. godine), već samo procena u kojoj meri takav jedan potez donosi (ili ne donosi) dobrobiti zajednici.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka u penziji Rade Veljanovski ocenio je da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u gostovanju u Dnevniku RTS-a u četvrtak potpuno anulirao i porazio novinarku Bojanu Mlađenović, a time porazio i sam RTS
„Pitanje Generalštaba jedno je od največih primera kršenja zakona i korupcije. Ne postoji vetovatno ni u jednoj evropskoj zemlji da se zaključuje ugovor sa stranim investitorom i direktno navodi da ćete da prekršite zakon svoje zemlje", poručio lider Kreni-promeni Savo Manojlović
Aleksandar Dujanović od „slučajnog prolaznika“ u prilogu Studija B postao je državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine. Kojim putevima
Nakon hapšenja 12 osumnjičenih, koja su se dogodila u četvrtak 21. novembra, predstavnici vlasti i njihovi mediji počeli su svoju propagandu o tome kako je tužilaštvo „podleglo pritiscima sa ulice“. Dragan J. Vučićević se pita „Ko će da hrani decu Jelene Tanasković“
Inženjerska komora Srbije saopštila je da Sud časti prikuplja dokumentaciju koja je neophodna za utvrđivanje uzroka nesreće u Novom Sadu
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
