Kraljević Marko i vila Ravijojla zapevali „Bože pravde“

Pre tačno 150 godina u kafani “Kod engleske kraljice” u Kosmajskoj ulici 51 u Beogradu, Narodno pozorište izvelo je “alegoriju u dva dela – Markova sablja” u čast punoletstva i krunisanja Milana Obrenovića. Zgrada Narodnog pozorišta na današnjem Trgu Republike još je bila u izgradnji, predstave su se igrale na raznim mestima. Tekst za tu priliku napisao je upravnik Narodnog pozorišta Jovan Đorđević naslanjajući se na satiričnu Zmajevu pesmu Jututunska narodna himna, samo što je tekst rugalice preokrenuo u herojsku dramu. Na kraju predstave, za koju je muziku komponovao Davorin Jenko, dirigent tog pozorišta poreklom Slovenac, koji je ranije komponovao pesmu Naprej zastava slave koja je postala himna Slovenije, Kraljević Marko i vila Ravijojla uz pratnju hora zapevaju Bože pravde. Publika prati ovacijama.

Pesma nastala u jednoj kafani postala je himna Srbije, kraljevine Jugoslavije, a danas je himna Srbije. U kraljevini Jugoslaviji pesmi Bože pravde dodavala se hrvatska Lepa naša domovina i slovenačka Naprej zastava slave. Tako je Davorin Jenko, koliko ja znam, postao jedini kompozitor na svetu koji je komponovao dve himne.

GLASAO SAM ZA BOŽE PRAVDE

foto: tanjug / živorad vučić

Karijera srpske himne nije tako neobična kao što se čini na prvi pogled. Nekoliko himni raznih država nastale su raznim povodom i slučajno.

Za prvo zasedanje AVNOJ-a 1942. u Bihaću trebalo je da se održi niz svečanosti. Pripreman je kulturno-zabavni program. Zadatak da pronađe i odgovarajuće horske pesme poveren je Oskaru Danonu. On je odabrao Internacionalu i pesmu Hej Sloveni. Istorija te pesme počinje 1848. u Pragu, ona postaje sveslovenska u okviru borbe za nacionalna prava, posle Prvog svetskog rata se u Beogradu osniva Jugoslovenski sokolski savez ujedinjavajući razna borilačka i gimnastička društva, ali sa određenom nacionalnom ideologijom, pa je za “starešinu” izabran najstariji sin kralja Aleksandra Karađorđevića prestolonaslednik (posle kralj) Petar. Hej Sloveni je postala pesma Sokolova. Otuda je Danon znao tu pesmu, a ni jedna druga na brzinu mu nije pala na pamet. Niko tog trenutka nije slutio da će ona decenijama, sve do raspada Jugoslavije, biti himna te zemlje.

foto: marija janković

Već januara 1946. predviđeno je da se amandmanima Ustava odredi nova jugoslovenska himna. Raspisan je konkurs na koji je stiglo 440 predloga. Ni jedan nije prihvaćen. Novi konkursi su raspisivani 1959, dva nova 1960. zatim 1968. Nisam uspeo da ustanovim posle toga koliko puta. Ja sam kao sekretar Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije učestvovao na jednom od poslednjih 1987. godine. Na iznenađenje i pomalo zgražanje ostalih članova – ne sećam se imena, a nisam uspeo ni da ih nađem na našem površnom Guglu – Miroslav Čangalović i ja predložili smo Bože pravde. Podsetili smo kako je ta pesma nastala u jednoj kafani, da je kompozitor Slovenac, da naravno treba napisati novi tekst, ali izvorne reči su i ranije nekoliko puta menjane već prema promeni dve dinastije i kraljeva. Naš predlog je sa gađenjem odbijen. Uvek se nasmešim i imam utisak da smo Miro i ja ipak pobedili kad slušam našu himnu. Jeste, to je i moja himna.

BRITANIJA, FRANCUSKA

Koliko sam uspeo da ustanovim, najstarija himna neke države je pesma koja se kao takva svira i peva u Velikoj Britanije, ustavom ili drugim formalnim aktom nikada nije proglašena, ali u anglosaksonskim zemljama mnogo toga se zasniva na običajnim pravima, ne na paragrafima. Sigurnih podataka o njoj nema, ali prevladalo je uverenje da se prvi put pevala u pozorištu (baš kao i srpska) i to u slavnom Drury Lane Theatru 1745. godine na osnovu teksta i muzike Henrija Kejnija, koji je oko četiri godine kasnije izvršio samoubistvo zbog siromaštva. Postoji, doduše, i pretpostavka da je čak nekoliko godina starija, i da je nastala u Francuskoj kao kompozicija Žan-Batista Lilija u čast ozdravljenja posle teške bolesti kralja Žorža IV, na tekst Grand Dieu sauve le roi. Neosporno je da se peva i danas sa tekstom God save the Quine.

Francuska himna poznata je pod imenom Marseljeza kao revolucionarna pesma širom sveta, a nastala je takoreći uzgred i to pod drugim imenom. Nije namenjena da bude svečana pesma, ali o njoj se bar znaju svi detalji. Iako ima i nekoliko drugih verzija koje su naknadno sročene, prihvaćeno je da je i melodiju i tekst napisao inženjerski kapetan i kompozitor Klod Žorž Ruže de Lil u noći između 5. i 6. maja 1792. za revolucionarnu Rajnsku armiju sa naslovom Ratna pesma.
Postala je popularna na jugu Francuske, pa su je pevali marseljski vojnici osvajajući Pariz, jurišajući i paleći Tiljerije, palatu koja je bila rezidencija francuskih kraljeva. Za nacionalnu himnu je proglašena 14. jula 1795. Kao takva ukinuta je pod Napoleonom I, pa potom još nekoliko puta, ali su je uvek vraćali.

Ruže de Lil nije ostao revolucionar, kasnije se nudio da piše kraljevsku himnu, bezuspešno se udvarao raznim režimima, pod starost morao je da se izdržava prevodeći razne tekstove.

NEMAČKA

Zanimljiva je i istorija kompozicije koja se pevala sa raznim tekstovima, kod nas zlopamćena u obliku za veliki duvački orkestar kao nemačka himna sa tekstom Nemačka, Nemačka iznad svega, iznad svega na svetu. Tačno je da je nastala kao izraz poštovanja jednom caru, ali ne nemačkom, nego austrijskom, i to za gudački kvartet Jozefa Hajdna. Prvobitni tekst glasio je “Bože održi, bože spasi našeg cara, našeg Franca”. Verziju da pisac teksta nije poznat, da je ranije bio poznat kao narodna pesma, verovatno nije tačna, većina istoričara tvrdi da ju je napisao Lorenc Leopold Haška. Hajdn ga je koristio komponujući šest gudačkih kvarteta koje je posvetio nekom grofu Erdediju. Povodom rođendana cara Franca II. orkestarska varijanta se svirala u svim bečkim pozorištima istovremeno. Car se zahvalio poklanjajući Hajdnu jednu tabakeru sa svojim portretom.

Tekst se menjao kako su se menjali carevi.

Varijantu koja je postala nemačka himna nastala je na tekst pesnika i profesora germanistike Augusta Hajnriha fon Falersleben 1841.

Kad se poludržavni nemački Gete-Institut preselio u Knez Mihajlovu 50 svečanom otvaranju nemačkih institucija po običaju svirala se nemačka himna, ali u tom slučaju u formi gudačkog kvarteta. Pažljivi direktor nije hteo da vređa ovdašnje uši onom bombastičnom muzikom koju su svirali okupatori. Ja sam mu posle prišao i rekao:

“Ne znam koliko je prisutnih primetilo šta ste uradili, ali ja jesam i čestitam, svaka čast!”.

MAĐARSKA, AUSTRIJA

Na veoma čudan način nastala je himna Mađarske. Njen tekst već je u naslovu nosio reč “himna”, ali bez namere da će to stvarno postati, napisao ju je pesnik i akademik Ferenc Kelčej. Ceo naslov glasio je Himna o olujnim vremenima mađarskog naroda kroz vekove, a objavljena je u časopisu “Napkelet” 1844. Raspisan je konkurs da se na taj tekst komponuje muzika. Nekoliko prijatelja nagovaralo je kompozitora i direktora budimpeštanske opere, tvorca prvih mađarskih opera, Ferenca Erkela, da učestvuje, on je uporno odbijao. Uveče pred rok za predaju kompozicije ti prijatelji su polušaljivo Erkela zatvorili u jednu probnu salu opere, doneli mu notni papir, pero i mastilo i rekli da neće da ga puste dok ne komponuje melodiju. Te noći Erkel je zaista komponovao pesmu koju mnogi muzički stručnjaci još i danas smatraju najlepšom nacionalnom himnom na svetu.

Trajalo je, doduše, veoma dugo dok će se Erkelova kompozicija na Kelčejev tekst i formalno priznati kao himna.

U Austriji, čiji je deo bila Mađarska, zvanična himna bila je ona carska. Posle dugih pregovora koji su započeli posle revolucije 1848/49, koja je vojno poražena ali nikad smirena, između Beča – cara Franje Josipa – i Mađara predvođenih Ferencom Deakom postignut je ugovor o dualizmu države koji istoričari nazivaju Nagodbom. Na osnovu nje austrijski car je posebno postao i mađarski kralj. Kad je Franja Josip 1861. prilikom ulaska u budimpeštansku crkvu, gde se ceremonija krunisanja obavila, nije po zvaničnom protokolu svirana carska himna nego Erkelova pesma koju su prihvatili svi prisutni. Otada je uvek svirana i pevana kad bi se nešto slavilo u mađarskom delu imperije koja se sada zvala Austro-Ugarska.

Iako Kelčejeva pesma ima šest strofa pevala se – i peva se – uvek samo prva koja počinje rečima “Bože, blagoslovi Mađara dobrim raspoloženjem i bogatstvom…”. Svakako je zanimljivo da se i mađarska himna, kao i srpska, engleska, austrijska carska i ruska carska poziva na boga.

Mađarska himna nije nikad zvanično prevedena na druge jezike, pa su sve do kraja Prvog svetskog rata nacionalne manjine u Mađarskom delu Austro-Ugarske, znači i Srbi, primorani da je pevaju na mađarskom jeziku.

U vreme mog detinjstva na programu radio Budimpešte uvek se tačno u ponoć svirala mađarska himna. Moj otac ju je svake noći slušao. Nije on voleo Austro-Ugarsku, voleo je tu melodiju. Tako sam je i ja zapamtio.

De fakto, a nikakvom aktom ozvaničeno, ta se pesma – molitva – svirala na kraju svake rimokatoličke službe božje, svirala kao himna za vreme Hortijevog režima, znači i u delovima Jugoslavije koje je okupirala mađarska vojska od 1941. do 1944. godine. U vreme vladavine staljinizma Mađarska je pokušavala da promeni himnu, lider Maćaš Rakoši zamolio je velikog kompozitora Zoltana Kodalja da komponuje novu himnu, ali stari maestro je odgovorio: “Čemu to, stara je dobra!”

Tek će 1989. godine, 145 godina pošto je komponovana, pesma Bože, blagoslovi Mađara novim Ustavom najzad zvanično biti proglašena mađarskom himnom.

RUSIJA I SAD

Osim slučajno nastalih, neke države imaju himne koje su komponovane da bi bile svečana pesma svoje države. Himna Ruske Federacije je iste melodije, ali izmenjenog teksta, kao ona koju je Staljin naručio, a koja je bila himna SSSR od 1944. sve do raspada države. Tekst je napisao Sergej Vladimirovič Mihalkov, otac i kod nas poznatog i voljenog filmskog reditelja Andreja Mihalkova. On je bio pesnik, a istakao se i knjigama za decu. Melodiju je komponovao Aleksandar Vasiljevič Aleksandrov, koji je stvorio svoj hor sa baletom od preko tri stotine članova koji itekako živi i posle njegove smrti, često je gostovao i kod nas, i po celom svetu. Sa novim tekstom himna SSSR postala je himna Ruske Federacije 30. decembra 2000. godine.

Posle pobede revolucije Lenjin je ukinuo rusku carsku himnu iz 1833. koja je počela rečima Bože cara hrani… i uveo za svečanu pesmu novorođene države Internacionalu. Nju je 1871. komponovao Belgijanac Pjer Kretjen de Geter na tekst Ežena Potjea 1871. Ostala je vodeća revolucionarna pesma svih komunističkih i levih organizacija, odigrala je značajnu ulogu takođe i u istoriji svih narode bivše Jugoslavije, naravno i Srbije.

Zanimljivo je da je nezvanično, ali praktično u Sovjetskom Savezu himna neko vreme postala pesma iz filma Cirkus koja počinje rečima “Široka strana moja radnaja…”, znači baš slično kao himne nastale u pozorištima koje sam pominjao na početku ovog teksta. Muziku je komponovao Isak Osipovič Dunajevski, tekst je napisao Vasil Ivanovič Lebedev-Kumač. To se na pragu velike pobede u Otadžbinskom ratu, kako je u Sovjetskom Savezu nazivan Drugi svetski rat, činilo isuviše neozbiljno, pa je Staljin odabrao autore za novu himnu. Za mene je melodija veličanstvena. Možda je jedna od Titovih grešaka što se nije mešao baš u sve, ostavljao je stručne probleme stručnjacima, želeo je za Jugoslaviju novu himnu, ali nije on pozivao kompozitore, pesnike, pa im davao konkretne naloge. Gotovo mi dođe da kažem šteta, ali ne, kažem: “Hvala bogu”, jer kao što rekoh i skromno glasah za Bože pravde Davorina Jenka.

Za himnu Sjedinjenih Američkih Država 3. marta 1931. proglašena je pesma posvećena zastavi sa zvezdama i prugama Star spangled banner koju je 1914. napisao Frensis Skot Kej u čast pobede nad Velikom Britanijom, a na melodiju jedne stare pesme nastale za pijanke posvećene grčkom pesniku Anakreontu iz šestog veka. Iako je nesumnjivo i tekst značajan, lepo se slaže sa svim himnama iz kafana i pozorišta pošto je melodija ispevana za pijance u krčmama.

FUDBAL

Nacionalne himne najčešće čujemo povodom sportskih takmičenja, svakako mnogo više građana sluša svečanu pesmu svoje države, svoga naroda, kada nastupa, a pogotovu pobedi tim za koji navijaju od sveg srca, nego prilikom prijema visokih stranih državnika. Običaj je da igrači stoje u stavu mirno, ponegde da se desna ruka stavi na srce, ali i da se otpevaju reči himne. Imam utisak da to najrevnosnije čine Francuzi i Italijani.

U Americi je, pošto su policajci ubili jednog nevinog Afrikanaca, došlo do obrta. U znak protesta, crni igrači kluba Džeksonvils Jaguars klekli su i gledali u zemlju dok se svirala himna. Tadašnji predsednik Tramp ih je javno nazvao “kurvinim sinovima”, strahovito su ih grdili u tvitovima, pisali neka budu srećni što im je dozvoljeno da igraju za Ameriku. Posle su u znak solidarnosti na mnogim utakmicama umesto da odaju počast nacionalnoj pesmi svi, naravno i beli igrači, klekli u znak solidarnosti. Verovatno je i to doprinelo da se situacija u toj zemlji pomalo menja u pozitivnom pravcu.

Tim povodom se međutim u svetskim razmerama počelo postavljati pitanje kako timovi, ali i navijači, treba da se ponašaju slušajući himne. Sa tribina se ponekad čuju zvižduci i negodovanje kad se oglasi himna protivničkog tima, a neki igrači koji nisu poreklom iz zemlje za koju igraju, ne da ne pevaju, nego pokazuju nezainteresovanost, čačkaju nos, žvaću žvaku. Postavlja se pitanje da li tako nepristojno ponašanje javnost može da otrpi?

U Nemačkoj je tek devedesetih godina prošlog veka postao običaj da fudbaleri pevaju himnu, neki treneri su to čak i zahtevali. Danas nekoliko vrhunskih igrača, na primer Mesut Ezil, koji je turskog porekla, i Žerom Boateng, čiji je otac iz Gane a majka Nemica, ne pevaju himnu, a neki mediji diskutuju o tome da li da im se to zameri ili oprosti, jer su odlični na terenu.

foto: tanjug / dimitrije goll

Selektor fudbalske reprezentacije Srbije Siniša Mihajlović zatražio je od kandidata za reprezentaciju da potpišu sporazum u kome je pored ostalog napisano da treba da pevaju himnu Bože pravde. “Rečeno im je odmah, ko se slaže sa tekstom sporazuma neka ga potpiše, a ko se ne slaže neka pokupi stvari i ide kući”, objasnio je Mihajlović. Uprkos tome reprezentativac Adem Ljajić na jednoj utakmici protiv Portugalije nije pevao himnu, a posle nje, kad je pozvan na odgovornost, rekao je da neće ni ubuduće “iz ličnih razloga”. O tome je bilo dosta halabuke u našim medijima. Očigledno je taj Ljajić odličan fudbaler, jer čitam kako ide iz jednog velikog kluba u drugi, finansijski nije ništa izgubio.

U Novom Pazaru, u kome se Ljajić rodio, na odbojkaškim utakmicama izviždana je himna Srbije.

Ja sam najčešće slušao himnu stojeći kao prevodilac iza Titovih leđa kad bi šef neke strane države bivao u poseti ili naš predsednik stizao negde drugde. Himna je tada bila Hej Sloveni. Ne verujem da je iko makar u sebi pevao reči, ali ja sam uvek osećao da je to svečano, da se radi o mojoj državi. Nisam bio srećan što je ta stara sokolska pesma moja himna, kad sam imao prilike da u ozbiljnoj instituciji glasam protiv nje, ja sam to učinio, ali dok je službeno predstavljala zemlju ja sam je poštovao. Više od toga, ona bi me ponela.

Da li sam bio oportunista? Kad ulazim u hrišćansku crkvu skidam kapu ili šešir, kad posećujem sinagogu stavljam kapicu na glavu, pre nego što ću kročiti u džamiju izuvaću obuću. Nisam vernik, ali poštujem pravila domaćina. To je u najmanju ruku osnovno pravilo učtivosti.

Meni se sve himne evropskih i severnoameričkih zemalja čine lepim. Ponekad ih na Jutjubu slušam kao muziku koju volim. Sećam se svog oca koji je uvek u ponoć slušao mađarsku himnu iako nije voleo zemlje čija je bila svečana pesma. I ja je volim, iako sam u zemlji u kojoj se pevala oteran u koncentracione logore. Volim i Hajdnov kvartet za gudače koji je bio osnov himne države koja je organizovala te logore i zamalo me nije ubila.