Uputstvo: uz čitanje ovog teksta o rokenrolu koji peva o sebi, obavezno slušajte naslove preporučene u zagradama ispod međunaslova. I uživajte.
ZAŠTO JE SVE POČELO
(preporučujemo slušanje Whole Lotta Shakin’ Goin’ On Džerija Lija Luisa, obavezno live snimak sa turneje u Engleskoj 1964)
Kako nas uče marketinški stručnjaci, svi dobri slogani imaju više značenja u zavisnosti od konteksta, pa tako i ovaj aktuelni – Vazduh, voda i sloboda (inače nastao po istoimenoj pesmi estradnog umetnika Seje Kalača) – osim što sublimira ključne razloge za pobunu građanstva poslednjih nedelja, ujedno sasvim nenamerno navodi i motive koji su stajali iza nastanka rokenrola.
foto: wikipediaDžeri Li Luis
U toksičnoj, čađavoj atmosferi patrijarhalne porodice i klerikalizmom i zatucanošću zatrovanim društvenim tokovima tokom pedesetih godina prošlog veka, klinci najrazličitijeg rasnog i socijalnog porekla odgovor na svoja nakupljena nezadovoljstva i strahove potražili su u borbi za slobodu kroz glasnu muziku i neobuzdani ples. Ime za taj svoj novi prostor slobode pronašli su u slengu moreplovaca koji su ljuljanje broda napred-nazad na talasima zvali rok, a ono bočno, sa leva na desno, rol. U ranom devetnaestom veku nalazimo reference o ovom terminu u mornarskim pričama i hronikama, a 1888. komičar Džon V. Morton je sa Minstrelima izvodio veselu pesmicu pod nazivom Rock’n’roll. Nešto kasnije, 1922. godine, bluz pevačica Triksi Smit snimila je pesmu My Man Rocks Me (with One Steady Roll), koja muzički, naravno, nije pripadala rokenrolu, ali je već svojim naslovom, a i podnaslovom, nagovestila šta puritansko društvo može da očekuje u bliskoj budućnosti, o čemu ćemo, sa posebnim zadovoljstvom, nešto kasnije. Koliko je poznato, disk džokej iz Klivlenda Alan Frid bio je prvi koji je, u svojim radio-emisijama ranih pedesetih, novu muziku popularisao pod imenom rock and roll.
RNRSARNR
(ovde slušati The Trashman – Surfin’ Bird)
A ti novi rokeri bili su (pre)glasni, razbarušeni, beskompromisno zaguljeni, preko električne buke očaranoj publici uzvikivali su svoje poruke o ljubavi, uglavnom onoj telesnoj, o životnim nepravdama, politici… Samo bacite pogled na atmosferu na nastupima Džerija Lija Luisa, Boa Didlija ili prvih proto-pankera The Trashman i biće vam jasno koliko je stvar bila ozbiljna od samog početka.
Nije nimalo neočekivano što je rokenrol u tim okolnostima praktično odmah počeo da spoznaje sopstvenu snagu i značaj i da o njima peva. Još 1954. Bil Halej i Komete javno su svojim sledbenicima i celom svetu obećali nešto što se konzervativcima svih boja nikako nije moglo dopasti. (We’re Gonna) Rock Around The Clock bila je svojevrsna zakletva, nekima i pretnja, da nema odmora dok traje obnova i ujedno prva pesma u kojoj je rokenrol zapevao o samome sebi. Numera je dostigla prvo mesto na tek pokrenutoj Bilbordovoj listi singlova i do danas ostala jedan od najvećih hitova popularne muzike.
Pesme sličnih namera i sadržaja počele su da se nižu i uskoro ih je bilo toliko da je već bilo moguće govoriti o novom podžanru roka podužeg imena Rock’n’roll Singing About Rock’n’roll – RnRSaRnR. Naravno, u ovu nišu ne spadaju pesme koje samo imaju reč rokenrol u svom nazivu ili tekstu, upotrebljenu u različitim kontekstima. Jedan od primera za tako nešto je sjajna Rock’n’roll Cepelina, pesma u kojoj Plant sasvim jasno i nedvosmisleno ne peva o muzičkom žanru, već žalopoji svojoj dragani zbog njihovih proređenih susreta i sve manje roka i rola u tim prilikama. I nije rokenrol došao do samosvesti samo pevajući o sopstvenoj prirodi i namerama, već i ranim otkrićem da, iako nastao kao amalgam drugih žanrova – džeza, bluza i folka, ima dovoljno kreativne snage da i sam počne da utiče na svoje roditelje. Tako smo dobili džez, folk i bluz rok, muzičke pravce čiji je značaj nemoguće preceniti. Dovoljno je pomisliti samo na Džefa Beka, Weather Report, The Birds, Boba Dilana, Stonse, Led Zeppelin ili Black Keys i sasvim je jasno šta nam je dodatno prožimanje rokenrola sa starijim žanrovima donelo i još uvek donosi. Pokazalo se da su na tom planu i naši rokeri imali šta da kažu, a i o tome ćemo malo kasnije.
META–ROKENROL
(čitati uz Osmi dan Pankrta)
Svakako, vidimo da i druge umetnosti često demonstriraju svest o samima sebi, pa i u okviru njih postoje podžanrovi, poput meta-poezije ili meta-filma, sećamo se da su još Flamanci često slikali unutrašnjost svojih ateljea pa i sebe same u njima. Ali meta-rokenrol, ako nam privremeno bude dozvoljena ovakva nezgrapna kovanica, ponešto je drugačiji. Kod meta-poezije ili meta-filma se u delu, pesmi ili filmu, nalaze reference na samu prirodu tih umetnosti. Kada rokenrol govori o sebi, on ne preispituje sopstvenu suštinu, već jednostavno iskazuje radost što je “otkriven” i što postoji. Doduše, mora se priznati kako se ponekad dešavalo da se sklizne u neukusnu samohvalisavost i pridavanje preteranog značaja samome sebi (dovoljno je da se prisetimo nadobudne We Built This City, daleko najveće greške u životu Grejs Slik i u mnogim izborima zvanično najgore pesme svih vremena). Ipak, u većini slučajeva, radi se o jednostavnom iskazivanju gotovo detinjeg oduševljenja zbog prilike da se učestvuje u stvaranju nečega što raduje i oslobađa ne samo vas, već i druge ljude.
LONG LIVE ROCK’N’ROLL
(na ovom mestu odvrnuti Motorhed – R.A.M.O.N.E.S.)
A rok pesama o rokenrolu ima različitih vrsta, neke su bile posvećene drugim muzičarima i bendovima, kao Dilanova Song to Woody, o velikom prethodniku i uzoru Vudiju Gatriju ili Thank You Jack White Flejming Lipsa, Džonatan Ričman je napisao odu Luu Ridu, Džonu Kejlu i drugovima:
“A spooky tone on a Fender bass / Played less notes and left more space /Stayed kind of still, looked kind of shy /Kind of far away, kind of dignified /How in the world were they making that sound? /Velvet Underground”;
a Lemi i Motorhed su ostavili večnu posvetu svojim prijateljima, jednima od najvećih ikada u R.A.M.O.N.E.S. Neki, poput Nila Janga u Hey, Hey, My, My imali su potrebu da malo pecnu ponekog, Džonija Rotena u ovom slučaju, a neki da, kao Don Meklin u American Pie, zloupotrebe veliku tragediju kada su u avionskoj nesreći poginuli Badi Holi, Riči Valens i Džej Pi Ričardson, i da uz pohvalu njima, opletu po drugim kolegama – Lenonu, Brdsima, Rolingstonsima, Dilanu i Elvisu, optuživši ih da su redom: marksista, narkoman, satanista, samozvanac i homoseksualac, ako nešto nismo pomešali.
O svojim mukama sa muzičkom industrijom i izdavačima besno su govorili Linard Skinard u Workin’ for MCA, Vajt Strajps u Honey, We Can’t Afford to Look This Cheap, Kleš u Complete Control, Džon Fogerti u Vanz Kan’t Danz, a sasvim direktan bio je Princ u Emancipation, gde je kristalno jasno i jezgrovito izneo svoje želje: “I’ve been tryin’ 2 break the chain /Get my little ass out the game”. Ostali su jednostavno pevali u slavu rokenrola, kao pomenuti Ramonsi sjajno u Rock’n’roll Highschool i Sheena is a Punk Rocker, Rolingstonsi nešto manje sjajno u jednoj od svojih slabijih, pa ipak slavnih pesama – It’s only Rock’n’roll but I like it, Rejnbou u Long live Rock’n’roll i zaista mnogi, mnogi drugi nezasluženo nepomenuti. Daleko najproduktivniji u produkciji RnRSaRnR pesama bili su neumorni AC/DC koji su ih napisali čak dvadeset i dve, da pomenemo legendarne It’s a Long way to the top (if you wanna Rock ‘N’ Roll), For Those About to Rock (We Salute You) i pomalo neobičnu, defanzivnu Rock and Roll Ain’t Noise Pollution.
MILIĆEV DOPRINOS ŽANRU
(slušati Kafane i rokenrol Kanda, Kodža i Nebojša)
I naši muzičari imaju čime da se pohvale, jugoslovenski rok je ovom podžanru rokenrola ponudio impresivnu listu kvalitetnih pesama – Rock’n’roll u Beogradu grupe Tajm, Rock’n’roll music EKV-a, poletnu Ne spavaj, mala moja Bjelog dugmeta, u svoje vreme politički škakljivu Čudnu šumu Yu grupe ili sjajnu Kafane i rokenrol Olivera i prijatelja iz KKN. Svakako, nemoguće je ne pomenuti i na apsurdno mnogo načina urnebesno zloupotrebljenu Igra Rock’n’roll cela Jugoslavija ElOrga-a.
Najvredniji kod nas u oblasti RnRSaRnR bio je talentovani osobenjak Milić Vukašinović, pa su se u opusu Vatrenog poljupca našli Doktor za Rock’n’roll, Recept za Rock’n’roll, Rock’n’roll, svira Rock’n’roll, Rock’n’roll je krv i znoj i jednostavno Rock’n’roll. Vukašinović je bio inovativan i u istraživanju mogućnosti već pomenutog srastanja roka sa žanrovima iz kojih je potekao, pa je za razliku od drugih, koji su tražili načine da u njega inkorporiraju elemente folka (Bijelo Dugme, Smak, Leb i sol…) krenuo u suprotnom smeru i tako smo sa dva albuma Hanke Paldum koje je komponovao, dobili nešto najpribližnije jugoslovenskom odgovoru na Emilu Haris, Dablinerse ili Lindu Ronštat – narodnjake sa aromom roka.
Naravno, zlo nikada ne spava, pa je grupa preduzimljivih švindlera videla da se ta Vukašinovićeva ideja pokazala lukrativnom, potpuno pogrešno je, podrazumeva se, shvativši i ubedivši sebe da je za zaradu dovoljno da navuku ganc nove kožne jakne, raščupaju frizure i malo se uz harmoniku prihvate i električne gitare. Tako smo tako dobili nakaznu tvorevinu koja je ostavila duboke i trajne posledice na zdravlje nacije – s pravom ozloglašeni, a sada, srećom, upokojeni turbo-folk. Nismo sigurni da se radi o koincidenciji, makar u metafizičkoj ravni, što se taj događaj poklopio sa obnovom naše rok scene, koja je baš u to vreme započela.
Samo desetak godina posle Meklinove Američke pite i njegovog pravedničkog, hrišćanskog gneva spram, sa božijeg puta sišavših, kolega rokera, silovit odgovor je stigao, poznavaocima prilika nimalo neočekivano, iz SR Slovenije podno Alpa odakle su Pero Lovšin i njegovi Pankrti ne samo stali u odbranu rokenrola od klerikalaca, već i sasvim u hrišćanskom maniru, napisali mu i knjigu Postanja – Osmi dan. Po njoj je, dakle, bog šest dana bio prilično zauzet, napravio je nebo i zemlju, ljude, biljke, zverinje i sve što uz to ide, sedmog mu je, tvrdi Lovšin, bilo malo dosadno i zato je osmog dana, da bi taj problem rešio, normalno stvorio Rok.
Da li se baš to tako desilo, nemamo neutralnu potvrdu, ali nesumnjivo je da Osmi dan staje uz rame najvećih rok pesama o rokenrolu, uz himničnu I love Rock’n’roll Alena Merila u izvođenju Džoan Džet, faustovsku opomenu So You Want To Be A Rock’n’Roll Star Brdsa, briljantnu Rock’n’roll Velvet Andergraunda i još jednu biblijsku, onu kada nas je Bon Skot maskiran u popa pogledao sa propovedaonice u nekoj australijskoj crkvi i naredio Let there be Rock. I bi Rok, razume se.
MURDER MOST FOUL
(sada pustite Dilana Murder Most Foul – Play me a song, Mr. Wolfman Jack)
36-02Bob Dilan
I celo ovo naše malo putovanje kroz istoriju samospoznaje za mnoge ponajvažnijeg otkrića 20. veka, dosetiće se naši čitaoci, za cilj je imalo da nas dovede na jedno savim određeno mesto. Do jednog sasvim određenog trenutka. Bio je 27. mart 2020. petak, u 12.08 posle ponoći po američkom vremenu, kada je Bob Dilan potpuno neočekivano celom svetu ponudio svoju Murder Most Foul, monumentalnu katedralu o veličini umetnosti, muzike, a posebno rokenrola u najmračnijim trenucima, sedamnaestominutnu epsku poemu o ubistvu Džona Kenedija i traganju za iskupljenjem, kojom je veliki umetnik zauvek zacementirao rokenrol u temelje današnje kulture. Naslovivši svoju pesmu citatom iz Šekspirovog Hamleta, takođe međašnim kamenom naše civilizacije, Dilan je monstruoznom ubistvu Kenedija i pokušaju uništenja svetonazora za koje se on borio suprotstavio snagu muzike i u dugom nizu prizvao Elvisa Prislija, Bitlse, Grejtful ded, Etu Džejms, Džona Lija Hukera, Hu, Džoan Baez, Litl Ričarda, Vudija Gatrija, ukupno više od sedamdeset bendova i umetnika da svojom muzikom pomognu isceljenje.
Murder Most Foul je tako mnogo manje pesma o konkretnom ubistvu, koliko o “katarzičnoj snazi umetnosti u vremenima kolektivne traume” (Aniko Bodrokozi), posebno imajući u vidu da je Dilan ranije napisanu pesmu objavio baš u vreme početka velike pandemije, a kao i obično, suština nije promakla Niku Kejvu: “Dylan’s relentless cascade of song references points to our potential as human beings to create beautiful things, even in the face of our own capacity for malevolence”. Dilan je tako, kao i u gotovo svim drugim pretincima rok muzike, i u RnRSaRnR sekciji ostavio trag i meru po kojoj će se ravnati svi budući klinci koji se odluče da zapevaju rokenrol o rokenrolu.
I na kraju, ako su se neki veliki fanovi među našim prijateljima zabrinuli, nismo zaboravili na još jednog velikog umetnika koji je, osim Dilana, takođe pevao o rokenrolu kao alatu kojim se može popravljati svet i za to nam je mr. Jang dao sasvim jednostavno uputstvo – Keep on rockin’ in the free world.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
Nastupi Aleksandra Vučića od pada nadstrešnice do danas
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!