Endemsko akcentovanje na RTS-u je već mnogo puta prežvakana tema. Međutim, zahvaljujući nespretnoj reakciji jedne od voditeljki megapopularnog kviza “Slagalica”, ovo pitanje dobilo je dodatnu dimenziju. Naime, u toku je superfinale kviza u kojem učestvuju pobednici ciklusa, tako da ćemo uskoro dobiti pobednika, najboljeg od najboljih. Da li će to biti Aleksandar sa akcentom na drugom ili poslednjem slogu, videćemo. Naime, ne bi bilo prvi put da, recimo, voditeljka Kristina, uz maksimalnu koncentraciju akcentuje na jedan način, a takmičari i verovatno 99 odsto gledalaca drugačije. Ali, u samo par nedelja, dva puta se desio gaf da je voditeljka ispravljala takmičare ne zato što su dali pogrešan odgovor, već zato što su ga drugačije izgovorili. Reakcija takmičara je, to se takođe mora reći, bila veoma smirena i svodila se na kiseo osmeh za koji vam ne treba prevod – pa su tako praktično poručili nadobudnoj jezičkoj čistunici da je potpuno svejedno da li kažete Australija ili kontinent akcentujući drugi ili poslednji slog. Da slučaj bude još bizarniji, pokazuje primer same voditeljke koja je ime takmičara Aleksandra tokom iste emisije različito akcentovala, pretpostavljam shodno nivou koncentracije.
Reakcija publike bila je uglavnom negativna i dobila je poprilično velike razmere.
Zbog odijuma prema insistiranju na ovom “jedinom pravilnom akcentovanju”, koje možete čuti samo na RTS-u, ali i tu ne uvek i ne u svim emisijama, oglasila se i pres služba javnog medijskog servisa. Tom prilikom je upotrebljena verbalna “teška artiljerija” u vidu “normativnih priručnika”, Pravopisa Matice srpske i (moj omiljeni argument) ŠESTOTOMNI PRAVOPISNI REČNIK MATICE SRPSKE, koji predstavlja (opet teški verbalni kalibar) “ustav srpskog književnog jezika”! Pretpostavljam da su pomislili kako su tako sve kritičare endemskog akcentovanja lupili u glavu šestotomnim izdanjem, siguran sam u tvrdom povezu sa zlatotiskom. Istini za volju, u ovom saopštenju piše i da je ovo pitanje za Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Instituta za srpski jezik i nadležno odeljenje u Matici srpskoj i SANU (dodajem).
Dakle, voditeljka de jure nije napravila grešku, a RTS će se do promene propisa pridržavati akcentskih pravila još iz vakta Đure Daničića i Vuka Karadžića.
Mislim da je ovog puta pogrešna bila reakcija voditeljke jer različito akcentovanje nije nužno pogrešno. Ako za sebe traži pravo da govori tim neobičnim načinom, nema pravo da od takmičara zahteva isto. Greška nije u pravilu, već u pokušaju da se ono nametne drugima. Takođe, RTS je na sebe preuzeo obavezu da postane jedino merilo pravilnog izgovora, što je takođe veoma upitno. Nedavno je sličan pokušaj da se u Filološkoj gimnaziji u Beogradu napravi priručnik za ljude koji imaju “probleme sa upotrebom padeža, kao na jugu Srbije” doživeo kritiku i fijasko. Akcentovanje ili dijalekti se nikako ne mogu posmatrati isključivo iz ugla pravilnog i pogrešnog. Pomislite, recimo, da je pobednik superfinala južnjak, ponosni južnjak koji će reći “devojka” po niški, ili “đevojka”, ako je “prekodrinski”.
Da li treba voditeljka da prizna njihove odgovore ili da ih ispravlja? Norma je, podsećam, stvar dogovora, pa se čak i na RTS-u, recimo, ne koristi imperfekt, toliko popularan u učenom govoru iz vremena Karadžića ili Daničića.
Javni servisi na eks-JU prostorima, kao moderne katedrale nacionalnog duha, uvek su se trudili da kroz medijski parajezik sačuvaju nekakvu “čistotu nacionalnog bića”. Koliko te norme u jeziku medija mogu biti bizarne, govori činjenica da je, recimo, crnogorski preko noći normom dobio dva nova glasa i slova, a javni servis Republike Srpske je tokom rata insistirao na ekavici, pa su mučeni spikeri u dnevniku lomili jezik. Neću navoditi još bizarnije primere iz hrvatskog ili bošnjačkog novogovora.
Da čudo bude još veće, ljudi koji neuporedivo bolje poznaju akcentologiju tvrde da se slična polemika o akcentovanju na drugom ili poslednjem slogu vodila još pedesetih godina. Povod je bila razlika u akcentovanju u teoriji i praksi, radijskih spikera sa jedne i slušalaca sa druge strane. Sporno je bilo akcentovanje novih, stranih reči i ostavljeno je da vreme pokaže koji način akcentovanja će “narod osjetiti svojim”. Pobedio je, dakle, “kontine’nt”, a insistiranje na prevaziđenoj normi delovaće kao “smiješno karikiranje madžarskog govora” (Kuzma Moskatelo). Zlobnici će prebrojavanjem krvnih zrnaca utvrditi da se radi o poznatom hrvatskom lektoru, koji je zastupao laičko akcentovanje “pučanstva” u nekad jedinstvenoj zemlji i dvojednom jeziku.
Konačno, ukoliko prihvatimo plemenitu nameru RTS-a da čuva jezičku tradiciju našeg naroda, moram se upitati koji će kriterijum za izbor čuvanja prihvatiti.
Da pojasnim, kroz lični primer: zar u korpus srpskog jezika ne spade melodični južnjački govor moje majke iz Prištine, mog oca iz Bosanske Krajine, sa čistim i lepim govorom ijekavice dugih vokala i upotrebe infinitiva, govor Vladana Desnice i Janković Stojana, Srba iz Dalmacije, odakle mi je žena, beogradskog govora moje dece, a jednako pravo priznajem i želim divnom hercegovačkom govoru, kumovima iz Ćuprije i Kragujevca, Moravcima i Šumadincima. Konačno, voditeljka je, čini mi se, Novosađanka, pa mi je beskrajno simpatično kada se kroz jezičke oklope probije “prečanski”. Ovo je neizmerno bogatstvo, to je sve moj jezik i moja poruka javnom servisu, nema tu greške, to je bogatstvo našeg jezika koje je zbog isključivosti ostalo van malog ekrana i smatra se greškom, što nikako ne mogu da prihvatim.
