Intervju: Goran Ješić
U narednom broju „Vremena“, čitajte o tome kakvi su ekonomski, kulturni i politički odnosi među državama EX-YU prostora.
Tekstom „Može li se raspasti Jugoslavija“, objavljenim u prvom broju
„Vremena“ 29. OKTOBRA 1990. podsećamo vas kako su autori „Vremena“ pisali
o posledicama raspada Jugoslavije, pre nego što se to desilo.
Prilog kulturi sećanja Vreme • 29. OKTOBAR 1990.
MOŽE Ll SE RASPASTI JUGOSLAVIJA
Ako šovinizam i slepa mržnja onemoguće reformu i Jugoslavija stvarno počne da se raspada, to će običnim ljudima stvoriti pakao koji i ne pominju oni koji o tome govore sa neverovatnom lakoćom: prekid komunikacija, preseljenja, napetosti, diktature, možda ratove
Bio bi to previse žestok cinizam istorije da se zemlja čije je ustanovljenje koštalo četiri miliona života raspadne u neveštoj proceduralnoj raspravi tog 17. oktobra 1990. Pet dana ranije londonski „Ekonomist“ (Economist) procenjivao je da bi se Jugoslavija mogla raspasti na najmanje dva dela: na nešto što bi se moglo nazvati Krovenija na zapadu i Velika Srbija na istoku! Nemački, «Di Velt» (Die Welt) piše kako Srbi i Hrvati možda govore istim jezikom, ali se oni sada razlikuju kao Skandinavci i Libanci.
Preuzmite prvi broj „Vremena“ ovde (19MB).
Nedeljnik „Tajm“ (Time), imenjak «Vremena“, svoju naslovnu priču «Licem u lice sa starim demonima“, o nacionalizmu u istočnoj Evropi, letos je započeo opisom krvave plave uniforme, izložene u bečkom vojnom muzeju koja je izbledela za 76 godina otkad je nadvojvoda Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu.
«Mi smo na početku procesa koji će možda ići naopako, kaže sagovornik «Tajma» ser Ralf Darendorf, istoričar sa Oksforda. Sledi opis žestokog nacionalizma koji je «gurnuo Balkan u svadljivu politiku“. „Nigde, kaže se, destabilizacija i potencijalne rušilačke snage nisu jasnije izložene nago u Jugoslaviji.“
„Za svaki slučaj, dobro bi bilo da i Istok i Zapad osiguraju da III svetski rat zaista ne započne pištoljem čiji će oroz povući neki fanatični nacionalista u nekom gradu na Balkanu, čije ime je nemoguće izgovoriti“. Ovakvom opomenom završen je nešto ranije, proletos, jedan članak u ..Njusviku“.
Raspad Jugoslavije počinje da razvija sve dramatičniju sopstvenu dinamiku…
Dominiraju šovinizam i slepa mržnja“ — piše list „Zidojče cajtung“ (Sudeutsche Zeitung) početkom oktobra.
Strani objektivniji posmatrači uočavaju, sa ledenom lapidarnošću, taj ratnohuškački ton koji dominira u novinama i u jeziku dominirajućih političko-intelektualnih garnitura u opštoj nacionalnoj uspaljenosti.
Čuju se slogani nacionalnih voda o oslobođenju, slozi, nacionalnom ponosu, srcu otadžbine. izgovarani zavičajnim narečjima, sa žarom u očima, a teško se može dokazati da su govornici svesni punog značenja vlastitih reči.
Masovni odgovor: „Dosta nam je Srbije“ u Zagrebu i „Ubićemo Tuđmana“, i .»Ustaše, ustaše“ u Beogradu, zastava koja gori u Splitu i straže na drumovima. Tako je počelo i u jednoj lepoj mediteranskoj zemlji koja je bila poznata po trgovini i koegzistenciji religija. Sve liči na ratničke igre nekih plemena, namazanih bojama. Nije izvesno da će posle podele Jugoslavije ti bubnjevi prestati. Dekompozicija Jugoslavije mogla bi biti praćena novim erupcijama nacionalizma.
Minimum za opstanak
Paradoks ovog trenutka je da o Jugoslaviji sa više obzira govore ljudi prognani iz nje. U knjizi „Osporavana zemlja“. Aleksa Đilas piše da se nacionalizmi najčešće i s pravom smatraju za glavni uzrok nestabilnosti Jugoslavije. On. ipak. misli da svi nacionalizmi nisu podjednako opasni za Jugoslaviju. zbog njihove različite snage. naboja. ciljeva i geografskog položaja:
„Da nekim čudom dođe, recimo, do ostvarenja najambicioznijih separatističkih zahteva militantnih albanskih nacionalista, Jugoslavija bi znatan deo svoje teritorije izgubila u korist Albanije: pokrajinu Kosovo (10.887 kvadratnih kilometara) i veći deo zapadne Makedonije. To bi imalo propratne posledice: u drugim delovima zemlje bi podstaklo separatizam. dok bi se Srbi i Makedonci, čiji bi nacionalni interesi i ponos bili povređeni, mogli okrenuti ekstremizmu. Ali, to, ipak, ne bi bio i kraj Jugoslavije. Albanski separatisti, uza svu svoju destruktivnost, ostaju i geografski periferni i brojčano slabi“. procenjuje Đilas…
„Ovo pravilo ‘perifernosti’ i ‘brojčane slabosti’ ne važi samo za dve neslovenske manjine u Jugoslaviji već i za dva južnoslovenska naroda.
„Jugoslavija bi preživela čak i otcepljenje Makedonije i Slovenije. Strogo uzev, ona bi prestala da bude zemlja Južnih Slovena, jer dva jugoslovenska naroda ne bi bila u njenim okvirima, ali bi joj glavnina teritorije i stanovništva ostali. Sto je još važnije, ni Makedonci ni Slovenci ne polažu pravo na teritorije drugih jugoslovenskih naroda…“
Svaki sukob Srba i Hrvata je, zaključuje Đilas, najopasniji i najznačajniji nacionalni problem Jugoslavije. Drugi, pak, ukazuju na lančanu reakciju nacionalizama albansko — srpsko — slovenačko — hrvatsko…
Jugoslaviji, ako pukne ta kičma, preti «balkanizacija“. podela na male zavađene autoritarne diktature, koje planski pospešuju mržnju i jednoumlje.
Po „Ekonomistu“, može se dogoditi da neki od jugoslovenskih suseda, ukoliko bi stekli uverenje da je dugo priželjkivana teritorija na dohvatu ruke i da je samo treba prigrabiti, to mogli i da pokušaju („postoji li išta bolje od male teritorijalne ekspanzije da bi se pažnja nekadašnjih komunističkih zemalja skrenula sa muka koje izaziva preobraćanje u kapitalizam?“). Po „Ekonomistu“, Mađarska bi mogla doći u iskušenje da anektira Vojvodinu. Bugarska bi ponovo prigrabila Makedoniju. Albanija bi, bez sumnje, bacila oko na susedno Kosovo… lz nekih razloga (možda je to poverenje u ujedinjenu Evropu) „Ekonomist“ ne predvida da bi Italija mogla doći u slično iskušenje u Istri.
U kartografskoj pomami (po modelu iz 1853 — od Jedrena do Trsta) koja trese Jugoslaviju, ta mogućnost da se izgubi sve ne uzima se u obzir.
Radi hlađenja glava, mora se razmotriti i ta najgora moguća varijanta: država Jugoslavija se, posle sedamdeset godina postojanja, balkanizovala. Prva trauma — razgraničenje. Ono je, kako se odmah vidi, a naša demografska priča to posebno dokazuje, nemoguće bez stogodišnjeg rata.
Sagovornik „Vremena“ profesor dr Vojin Dimitrijević boji se da bi se današnji konflikti. tokom raspada. probudili do neslućenih razmera, jer , kad se povlači granica, svaka strana se poziva na nešto što je nalik na pravo a obično je u igri nekoliko takvih prava — neko je negde bio(a), danas je u većini(b), postojale su neke administrativne podele u prošlosti(c).
Ovo treće se često zaboravlja — deo spora oko sadašnje Palestine je i taj da li ti delovi odgovaraju nekakvim vilajetima iz turskog doba. Kad je međunarodni sud razmatrao pitanje oko zapadne Sahare, morao je da gleda u neke stare arapske karte.
Ponovo bi, dakle. moglo postati presudno dokle je sezala Bugarska, dokle Hrvatska, gde je u Austrougarskoj išla podela između mađarskog i austrijskog dela, kakav je bio status Vojvodine, gde su bile granice Vojvodine, gde su granice vilajeta. Kraja sporovima ne bi bilo. I pored potpune očiglednosti, treba javno ponavljati — ako se mi i podelimo na državice, ne možemo da se odselimo na neki drugi deo zemaljske kugle, pa ćemo, valja, i dalje biti susedi. Kakvi?
Zoran Đinđić. jedan od intelektualaca koji zapravo traže svoju političku budućnost, pisao je nedavno da bi svaki pokušaj dovršenja republičkih državnosti kao nacionalnih država vodio pucanju granica, a na mestima gde te granice razdvajaju velike etničke grupe. Ko bi na dugi rok mogao da spreči da Srbi iz Hrvatske i Bosne formiraju autonomnu državu po uzoru na Andoru? Ili da Muslimani u Sandžaku traže svoju republiku…
„Etnički referendum bi“ — piše Đinđić — „vodio pre svega dekompoziciji Bosne i Hercegovine i delimičnoj dekompoziciji Hrvatske. Međutim, eksplodirao bi i jug Srbije. Teorija o Albancima, kao nacionalnoj manjini koja nema prava na svoju državu, prestala bi da važi. Ona važi samo pod pretpostavkom o postojanju Jugoslavije i prirodnom primatu jugoslovenskih naroda u odnosu na nacionalne manjine. Kada tu pretpostavku ukinemo, a nju ukida već republički referendum, nema više jugoslovenskih naroda nego postoje samo manje ili veće kompaktne etničke grupe.
A ko će u takvoj verziji sporiti Albancima da su etnička grupa koja takođe ima šta da kaže“, veli Đinđić.
Spisak žarišta budućih pograničnih sukoba je duži od onoga koji pominje Đinđić: ključa u Bosni, u srpskim krajevima u Hrvatskoj, Lika i Dalmacija su pod stražama, Slavonija, Boka Kotorska, Dubrovnik, Vojvodina, Baranja, Prohor Pčinjski, Sandžak, zapadna Makedonija… Kosovo je u stanju totalne građanske neposlušnosti.
Međunarodni ugovori
Spoljne granice prema susednim državama jesu utvrđene ugovorima koji tvore međunarodne granice Jugoslavije, a unutrašnje granice su čisto jugoslovenska stvar, koju te buduće države moraju da rasprave između sebe.
Ujedinjene nacije su do sada intervenisale u secesionističkim ratovima, na primer u Kongu, kada je bio u unutrašnjem sukobu: prisutne su i na Kipru da bi sprečavale sukobe i imamo, naravno, Liban koji je postao pojam od koga mi najviše strahujemo.
Kad bi te buduće države počele da ulaze u sukobe, i ako bi Ujedinjene nacije pokušale da smire stanje slanjem mirovnih snaga, ili posrednika, ili nekih grupa / kontrolu neke neutralne zone, teško je pomisliti koliko bi se strašnih stvari moralo u međuvremenu desiti dok se takva odluka u Ujedinjenim nacijama donese. Ako bude iznuđena neka vrsta međunarodno starateljstva, ono neće biti baš prijatno, malo ko će stići još i da ima razumevanje za sve naše specifičnosti.
„Uopšte, oslanjati se tako na međunarodnu arbitražu je isto tako jedan od sirmptoma naše infantilnosti — uverenje da neko drugi može da rešava pitanje za nas» veli Dimitrijević.
Država zavisi od međunarodnih ugovora koje je potpisala. Oni se, u načelu, pre nose na sve sukcesore. Da Srbija, na primer, nije imala ugovore o ekstradiciji s velikim brojem stranih zemalja sklopljen još u prošlom veku i početkom ovog veka, Jugoslavija bi teško mogla da postigne hvatanje krivaca, jer ono na šta su strane države bile spremne da se dogovore s Srbijom 1900. godine verovatno nisu bile spremne da se dogovore sa komunističkom Jugoslavijom 1945. i kasnije.
Nove balkanske državice mogle bi biti suočene sa tim da mnoge prave države prekinu postojeće međunarodne ugovore sa Jugoslavijom. Usitnjene, one bi bile prilično slab partner u pregovorima za njihovo ponovno zaključivanje.
Veličina srednje kompanije
Prilog ispumpavanju nacionalne uobraženosti („svet će se vratiti Srbiji“): Ukupna privredna snaga naših „nacionalni ekonomija“ ne prelazi moć jedne ozbiljnije svetske kompanije. Ekonomska moć Jugoslavije, prema podacima iz 1981, samo je neznatno iznad ekonomske moći „Dženeral motorsa“ (3. na rang listi najvećih američkih korporacija), ekonomska moć Srbije bila je na nivou petnaeste firme na rang listi najvećih svatskih kompanija „Unilevera“ (London/Roterdam), Hrvatska je negde između „Filipsa“ (Andhoven Holandija) koji je 26. u svetu i ITT (Njujork) ko je 14. na američkoj rang listi; a Crna Gora je približna moći „Klark Ekvipmenta“ Buhanana, Mičigen, koji zauzima 259. mesto na rang listi američkih korporacija. Sad treba zamisliti šta bi ostalo od „Klark Ekvipmenta“ iz Buhanana kada bi mora da napravi sopstvenu vojsku i da likvidira Aluminijumski kombinat i „Radoja Dakića“, naviknutog na mitinge.
Svaku od naših nacionalnih ekonomija čeka drama likvidacije tehnoloških mastodonta, Srbiju — Smederevo, Sloveniju i Hrvatsku Prevlaka i tako redom.
Ogromnu cenu bi imalo i rasturanje svega ovoga što je zajednički stvoreno. Tu su robne rezerve, tu je putna mreža, železnička mreža, sistem aviosaobraćaja, čitav sistem komunikacija, zatim ono što je vezano za narodnu odbranu, sve te vojne doktrine i ono što je na vojnoj doktrini zasnovano. Mnogi od tih tehničkih sistema su u okviru jugoslovenske mreže republikanizovani, ali njihovo potpuno odvajanje i autonomni razvoj, preusmeravanje, zaokurživanje, izuzetno povećava troškove i otežava komunikaciju. Pogotovu u stanju napetosti između balkan-ekspres državica.
Ako je, prema proračunu Slavena Letice, za sprovođenje ZUR-a (Zakona o udruženom radu, prim red.) cena bila — bar 1.000 kilometara autoputa, pravljenje devet država, sa vojskama, gardama. kamarilama. moralo bi da višestruko prevaziđe tu cifru.
Nije jasno, kako bi, u atmosferi kada civili otimaju vojno oružje, praktično izgledala ta podela uniformi. Jedina javno prezentirana Janšina projekcija o 20.000 pušaka na slovenačkom ramenu ne deluje promišljeno. Kad su se delili Indija i Pakistan, delili su sve — državnu administraciju, vojsku, policiju, pruge, vozove, stolove, stolice, pera i mastionice. Zapelo je kod jednog vojnog orkestra. Nije bilo sve tako prozaično kad su u Indiji „odsekli glavu da bi se rešili glavobolje (vidi prilog o preseljenju stanovništva). Deoba naše federacije, započeta 1974, učinila bi podelu federalne imovine nešto manje komplikovanom. ali bi rizici od sukoba bili sigurno mnogo veći.
Pakao u komšiluku
U slučaju raspada mi ćemo ovde živeti u komšiluku, a buduće države moraju da sarađuju kao sve susedne države.
Šta ako jugoslovenske države tokom raspada uspeju da do krajnjih granica zagade svoje odnose?
Na pitanje a šta ako nacionalizam ovde postane jedini svetonazor. Mirko Kovač je svojevremeno odgovorio rečenicom kojom je Maks Veber odgovorio Jaspersu kada ga je 1919. upitao šta da se čini ako na vlast dođu komunisti: „Onda me ništa više neće zanimati“.
One koji misle smireno proglašavaju „nacionalnim izdajnicima“, dok se i u „komunističkom“ i u „pluralističkom“ delu Jugoslavije izgrađuju mehanizmi jakih nacionalnih vođa — u ime „nacionalnog interesa“, a kontrola vlasti sa strane pokušava se onemogućiti.
„Nacionalni interes nije zabeležen na Mojsijevoj tablici. O njemu se mora diskutovati. Pokušaj da se u ime nacionalnog interesa proglasi za izdajnika svako ko drugačije misli, vode u nešto što je vrlo opasno, o čemu imamo dovoljno iskustva i kod Staljina i kod Hitlera i, u najnovije vreme, u Latinskoj Americi: general Pinoče je svoje političke protivnike gonio kao ‘izdajnike Čileanskog naroda'“, kaže sagovornik ..Vremena“ profesor dr Vojin Dimitrijević.
Broj ljudi u pojedinim našim federalnim jedinicama koji će biti u stanju da sa izvesnim kredibilitetom razgovaraju sa ljudima iz drugih sredina mogao bi se smanjiti na najmanju moguću meru, što uvećava tragediju.
Ako se ostave pretnje koje se ovih dana masovno izgovaraju, buduće balkanske državice bi se izolovale, žrtvovale bi demokratiju zarad čvrstog vodstva, nastavile bi „simboličnu modernizaciju“, ako bi mogle, gradile bi nešto veliko, što učvršćuje ponos, ne bi imale snage da se reše mastodontskih „dogovornih“ ekonomskih promašaja, Negovale bi kolektivizam umesto demokratije i individualizma, a nije nemoguće zamisliti i neku operetsku militarizaciju, sa potencijalnim pukovničkim ili civilnim pučevima, radi „spasa nacije“.
Cena razvoda jugoslovenskog braka bila bi mnogo veća od osvešćivanja — cena raspada Jugoslavije može biti veća i od one koja je plaćena za njeno stvaranje. A ta cena je najveća za obične ljude, čiji životi bi iznenada mogli biti izloženi veoma neprijatnim iskušenjima. Pre svega bilo bi mnogo «stranih državljana“, mnogi će imati dilemu za koju državu da optiraju. Jugosloveni bi ostali bez domovine, mnogi od sedam miliona doseljenih u velike gradove išli bi u zavičaj preko granice, a rastuća mržnja, nacionalizam, pa i rasizam, uznemirio bi mnoge ljude, izložio ih nasilju i naterao da se sele.
Reka izbeglica mogla bi zapljusnuti i susede. Ni masovne deportacije nisu isključene (neki ih već najavljuju). Sva ta «rešenja“ zbog etničke slike Jugoslavije (o čemu govori sledeći tekst) nose neizvesne rezultate, potresna su, skupa, nelogična, rečju, nemoguća.
Ima li šanse druga opcija?
Možda za početak može pomoći i ćutanje: moratorijum na sva huškanja, homogenizacije, možda i prekid rasprave do trenutka kada se bude mogao čuti glas koji kaže da taj put, kojim su se mase za vođama, voždovima, vrhovništvima uputile, vodi u ćorsokak. Ili možda vredi pogledati kakve to čudne okrugle naočari nosi onaj napred.
MILAN MILOŠEVIĆ
Preseljenje stanovništva
Poslednji pokušaji razmene stanovništva bili su posle drugog svetskog rata. Razmena stanovništva između Turske i Grčke 1922-1923. iako je bilo sporazuma oko toga, dovela je do užasnih posledica. Oko 1.250.000 Grka je pobeglo iz Turske i Bugarske. a broj preseljenih Turaka bio je gotovo dvostruko veći. Poslednji vođa koji je pristajao na preseljenje stanovništva je bio Hitler, koji je nudio Musoliniju ugovor o preseljenju stanovništva Južnog Trola, isto tako je razgovarao o preseljenju Nemaca iz Baltičkih republika sa Sovjetskim Savezom. Najveća preseljenja vršio je Staljin, koji je deportovao čitave narode, što se sada vraća u obliku krvavih etničkih sukoba. Seoba Nemaca sa Istoka na kraju rata. velika po obimu i veoma mučna u detaljima…
Pretnje koje se čuju na masovnim skupovima o razmeštaju stanovništva u Bosni, o proterivanju 300.000 emigranata izgovaraju se bez stvarnog uvida u obim užasa koji bi izazvalo prisiljavanje velikog broja ljudi na seobu. U vreme kada su se razdvajali Indija i Pakistan četrnaest miliona ljudi je napustilo svoje domove i imanja. U međusobnim pokoljima poginulo je između 200.000 i pola miliona ljudi. Vojska i policija, zauzete svojim deobama uopšte nisu intervenisale u slučajevima pljačke, silovanja i masovnog preobraćanja. Deca i starci umirali su bosi na putevima. Najstravičniji detalj u ovoj stravičnoj priči bili su „mrtvi vozovi“ koji su jedno vreme saobraćali između Lahora, graničnog mesta na pakistanskoj i Amristara na indijskoj strani. Muslimanski fanatici i ratoborni Siki presretali su kompozicije sa izbeglicama i priređivali užasne masakre. Na jednom od takvih vozova koji je u Amristar stigao iz Lahora 15. avgusta 1947. stajala je tabla sa natpisom: „Poklon Gandiju i Nehruu za dan nezavisnosti“. Tog 15. avgusta 1947. jedna svetska agencija počela je svoj izveštaj iz Delhija rečima: „Danas se krvareći Pakistan izdvaja iz krvareće Indije“…
Dva evropska izuzetka
Početkom godine (1990. prim. red.) «Fajnenšel tajms“ («Financial times») je objavio poseban podatak o previranjima u Istočnoj Evropi posle raspada «Moskovskog carstva“. Čini se da je najzanimljivija detaljna projekcija Evrope do 2020. godine. Optimizam lucidnih analitičara zasniva se na vedroj veri da će u delu sveta koji zovemo Evropom krajem ovoga veka i početkom idućeg cirkulisati slobodno ljudi, ideje, kapital, mašta, roba… Granice sve manje znače i najverovatnije se neće menjati, tvrdi «Fajnenšl tajms“. List je tačno prognozirao nestanak granica između Istočne i Zapadne Nemačke. Koliko je, međutim, pouzdana njegova projekcija da su dva jedina evropska izuzetka — što se tiče granica — Jugoslavija i Sovjetski Savez?
Jugoslavija, između Istoka i Zapada, između Evrope i Balkana, između demokratije i autoritarizma, apsolutno je SSSR u malom. List vuče paralelu između Slovenije i Litvanije, između Hrvatske i Letonije, između male Srbije i velike Rusije, Crnu Goru vidi kao našu Gruziju, a Kosovo poredi sa Jermenijom ili Azerbejdžanom. Zbivanja u Makedoniji su, prema ovom viđenju, veoma slična uzavrelosti u južnim sovjetskim republikama. Na obe scene, velikoj sovjetskoj i maloj jugoslovenskoj, raspad je čini se, neminovan, može se zaključiti po ovoj projekciji «Fajnenšel tajmsa“‘.
Ono što bi još pre nekoliko meseci bilo zvanično i energično kvalifikovano kao «neprijateljska propaganda“, «nedopustiva metoda specijalnog rata“, sada ulazi u programe pojedinih partija.
Vojin Dimitrijević
FEDERACIJA, KONFEDERACIJA I MOJSIJEVE TABLICE
Mi pravu federaciju nismo imali, imali smo jednu čudnu smešu
KONFEDERACIJA I SEPARACIJA: Konfederacija se ne može „praviti iznutra“. Postoje i primeri država koje su stvarale konfederaciju. ali da se jedna država pretvori u konfederaciju. a da pri tom ne dođe makar za trenutak do rascepa. za to nema primera i teško je to pravno shvatiti. veli Dimitrijević.
Onaj koji želi konfederaciju mora primiti rizik separacije odnosno pristanka da njegova država izađe na vetrometinu međunarodnih odnosa.
SUKCESORI: Može se desiti da jedan deo Jugoslavije zadrži ime i kontinuitet. Taj deo Jugoslavije ne bi bio sukcesor, naslednik Jugoslavije, nego bi bio nastavljač Jugoslavije i vrlo konkretno govoreći članstvo u Ujedinjenim nacijama bi imala ta država koja bi se zvala Jugoslavija. Za to imamo recimo primere raspadanja kratkotrajnih zajednica. Na primer, jedno vreme je postojala Ujedinjena Arapska Republika na kratko sastavljena od Egipta i Sirije. ona se brzo raspala i onda je mesto Ujedinjene Arapske Republike u Ujedinjenim nacijama zadržao Egipat. a Sirija je morala da traži članstvo u Ujedinjenim nacijama. Indija, kada se raspala na Indiju i Pakistan, ostala je u Ujedinjenim nacijama, a Pakistan je morao da traži članstvo u Ujedinjenim nacijama. Pakistan se, opet, raspao na Pakistan i na Bangladeš, onda je Pakistan ostao u Ujedinjenim nacijama, a Bangladeš je morao da traži prijem. . .“
MEĐUNARODNO PRIZNANJE: Ako se Jugoslavija raspadne na izvestan broj novih država, sve te nove države bi u međunarodnim odnosima imale velike teškoće, ako ih dovoljan broj država ne bi priznao, a odluku o tome da li će ih priznati ili neće je čista politička odluka.
Jedan primer države koja je uporno htela da se nametne svetu, bila je Nemačka Demokratska Republika, koju godinama većina država nije priznavala, a ona je, imajući uz sebe moćnog saveznika, uporno tvrdila da — jeste država. Takav slučaj predstavlja i turski deo Kipra koji se proglasio za državu, a niko je nije priznao i pored tvrdnji Turske da je reč o dve države, svet smatra Kipar jedinstvenom državom. To je jedna od stvari koje su nepredvidive. Da li će jugoslovenske državice dobiti to priznanje?
UNITARISTIČKA BOLJŠEVIČKA KONFEDERACIJA: Kod nas postoji neka mržnja prema federaciji, a da mi prave federacije zapravo nismo ni imali. Mi smo imali jednu čudnu smešu unitarizma i konfederalnosti. Naš Ustav od 1974. godine ne može da se tumači van društvenog konteksta. On ima dosta konfederalnih elemenata. Ali mi zaboravljamo da je on donesen u klimi kada je postojala jedna centralizovana, mnogo moćnija institucija, a to je Savez komunista. Ako pamtimo ključne događaje iz naše istorije, partijski vrh je bez obzira na federalno ustrojstvo zemlje smenjivao sve republičke vlade. Nekom amalgamacijom stvoren je utisak za neke da je taj ustav unitaristički, za neke da je konfederalan. On stvarno ima konfederalne elemente, a izaziva i jedno nepoverenje prema federaciji. Zaboravlja se da federacija ne bi morala biti takva kakva je bila i isto tako se zaboravlja da su gradacije među federacijama ogromne. Ni federacija nije upisana na Mojsijevoj tablici. Možete posmatrati Švajcarsku federaciju. koja se još uvek zove konfederacija, a koja je vrlo labava federacija, jer kantoni imaju velika ovlašćenja.
ASIMETRIČNA NEMAČKA I KANADA: Federacija može biti, recimo, asimetrična kao što je Savezna Republika Nemačka u kojoj Bavarska ima posebne prerogative koje je odvajaju od drugih država. Možete videti još asimetričniju federaciju, kao što je Kanada. Možete posmatrati federacije koje se ne zovu federacije, kao što e Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije Severne Irske. Englesko pravo, škotsko javno pravo ostrva u Lamanšu, pravo ostrva Man, pravo severne Irske se razlikuju j ogromnoj meri.
MANJINE: U projekciji svih tih „velikih Država“ našli bi se delovi naroda koji bi postali manjine. Sada bismo morali da nalazimo status garantija tih manjina ili da pribegavamo masovnom preseljavanju, što ne bi bilo izvodljivo bez velikih poremećaja. Eksperimenti (kao što su preseljenja, razmene stanovništva), koji su tada pokušani, pokazali su se kao vrlo surovi, teško izvodljivi i vrlo nedemokratski, zato što opet neka nacionalna vrhuška odlučuje gde će ko živeti. Gde će čovek da živi mora da proistekne iz slobodne odluke i zato je to zamenjeno pojačanom zaštitom manjina, a naročito pojačanom zaštitom individue, što je plod francuske revolucije.
CIVILNO DRUŠTVO U NACIONALNOJ DRŽAVI: Zanimljivo je da su oni koji su se borili za civilno društvo, napustili tu ideju i počeli da se zalažu za tradicionalno društvo. a to je društvo iste nacije.
PLEBISCITI: Treba da budemo skeptični i prema plebiscitima. Ti plebisciti, koji su bili u modi posle prvog svetskog rata, pokazali su takođe niz loših osobina. Mi smo izgubili plebiscit u Koruškoj. iako smo očekivali da će većina Slovenaca glasati za priključenje Jugoslaviji. Tršćansko pitanje niko nije pokušao da reši plebiscitom, jer bi jedna strateški važna teritorija bila u rukama slučajnih stanovnika te teritorije.
SKUPŠTINA: Svaki razgovor o budućem uređenju treba da se odigra u Skupštini Jugoslavije. gde bi se predstavnici građana. a ne nacionalni lideri, oko toga dogovorili.
Umesto da trošimo energiju, da trošimo novac, da postanemo lak plen, izbegavajući reči kao sto je federacija i konfederacija koje su nabijene emocijama, treba da postignemo dogovor o tome kako će sve ovo izgledati.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
