Intervju: Goran Ješić
Uspavanost sa sobom nosi i mir, koji se oseti čim se pređe granica poslednje apsolutne monarhije u Africi
Kraljevina Svazilend, stisnuta između Mozambika i Južne Afrike, izgleda kao mali, siromašni brat velikog suseda i u odnosu na brzu, pulsirajuću Južnu Afriku deluje pomalo oronulo i uspavano.
Međutim, postoje i stvari u kojima Svazilend ima prednost u odnosu na Južnu Afriku. Uspavanost sa sobom nosi i mir, koji se oseti čim se pređe granica, okićena slikama kralja Msvatija III. Rasne tenzije nema, kriminala je malo, i to onog „običnog“, mahom u glavnom gradu Mbabaneu i najvećem gradu Manziniju, u koje turisti slabo i zalaze jer su druga mesta u zemlji mnogo lepša. Po zemlji se putuje mini autobusima u kojima se pored crnog stanovništva bez ikakvih problema voze i belci. Kada mini autobusa nema, stopira se i to vrlo lako i brzo (autostopiranje je jedna od aktivnosti koja se strancima u Južnoj Africi nikako ne preporučuje).
Svazilend je poslednja apsolutna monarhija u Africi. Poštovanje kralja je deo tradicije Svazija (kao i poligamija), ali i tu se stvari menjaju. U septembru 2008. godine slavio se kraljev četrdeseti rođendan i 40 godina sticanja nezavisnosti. Svih 13 kraljevih žena otišlo je tada u inostranstvo u šoping, a zbog toga su izbile velike demonstracije u kojima je učestvovalo 10.000 ljudi, među kojima su većinu činile žene. Jedna od parola je bila „We are dying while they are flying“ (Mi umiremo dok oni lete). Svaziji ipak nisu preokupirani politikom. „Kralj živi svoj život, ja svoj, moram da brinem kako da školujem i prehranim svoju decu“, kaže Elejn, tridesetogodišnja učiteljica. „Možda bi bilo bolje da nije kraljevina nego demokratija, a možda i ne, ne razmišljam mnogo o tome.“ Inače, učitelji ovih dana najavljuju protestni marš tražeći veće plate.
Svazilend je prelepa zemlja, od savana i plodnih polja prekrivenih šećernom trskom na jugoistoku zemlje, uz granicu sa Mozambikom, do planinskih dolina, vodopada i kanjona na severu. U rezervatima prirode ima skoro svih životinjskih i ptičijih vrsta koje se mogu naći na sličnim mestima u Južnoj Africi. Mada je Mbabane glavi grad, dolina Ezulvini (Nebeska dolina) u njegovoj blizini je već vekovima sedište kraljevske porodice. Srce kraljevske doline je Lobamba, mada ovo mesto na prvi pogled ne odaje da ima tako važnu ulogu. Lobamba je jednolična varošica u kojoj se nalaze minijaturni parlament, stadion, ne baš atraktivni memorijalni park bivšeg kralaj Sobhuze II i njegova kraljevska palata, sada napuštena jer po tradiciji novi kralj mora da živi u novoj palati.
Glavni razlog zašto se u dolinu Ezulvini dolazi ipak nisu važni državni objekti, već šume, brda i rezervati prirode koji počinu odmah iza puteva oivičenim jednoličnim kućama i zgradama. Dolinom dominira stenoviti vrh Njonjane (mala ptica), koji je sve do 1976. bio gubilište. Oni koji su bili osuđeni na smrt zbog najtežih dela, poput ubistava, vođeni su na vrh i terani da skoče u provaliju, ali je 1976. smrtna kazna ukinuta.
Mada je za strance izuzetno prijatan, Svazilend je ipak daleko od zemaljskog raja. I u kraljevskoj Ezulvini dolini, odmah iza solidno asfaltiranih glavnih puteva počinju prašnjave ulice i siromašna naselja u kojima su karton, lim i blato najčešći građevinski materijali, u kojima je tekuća voda luksuz, a pranje veša se uglavnom obavlja na potoku. Doduše, dolazeći iz pravca Nelspruita, razlika u siromaštvu nije toliko primetna. Još uvek u Južnoj Africi, promiču prizori koji podsećaju na prošle vekove, bedno obučeni crni ljudi mačetama seku trsku na poljima, a kroz dim i opori miris spaljene strnjike žene nose na glavi snopove trske.
Međutim, siromaštvo nije najveći problem koji ova zemlja ima. Mnogo veći užas se nadvio nad ovu zemlju kao avet, preteći da je desetkuje. Po zvaničnim podacima, trećine odrasle populacije Svazilenda je inficirana virusom side, što je najveći procenat na svetu. Životni vek je 37 godina, a još iz 2007. godine potiče podatak da je u zemlji u kojoj je manje od milion stanovnika bez oba roditelja bilo 70.000 dece.
Mada se kondomi dele besplatno po mnogim hotelima i hostelima, i pored puta se mogu videti panoi na kojima piše „koristi kondom“, sida nije tema o kojoj se među Svazijima priča otvoreno. Oboleli nose žig srama, za umrle se često govori da su bili bolesni od tuberkuloze ili neke druge bolesti. Mazija, noćni čuvar u jednom hostelu u dolini Ezulvini, kaže da se oženio rano jer su njegovoj devojci umrli i otac i majka, pa nije mogao da je ostavi da živi sama. Na pitanje od čega su umrli, Mazija gleda u pod i kaže: „Od…bolesti.“ Jedan od razloga širenja epidemije side je i što veliki broj stanovnika Svazilenda radi u rudnicima ili drvnoj industriji u susednoj Južnoj Africi, takođe teško pogođenoj epidemijom (Južna Afrika ima najveći broj zaraženih na svetu, 5,6 miliona). Tu je i tradicija, čiji deo je da se posle smrti muža udovica udaje za njegovog brata.
Jedno od objašnjenja epidemije, naročito ukorenjeno u muškom delu populacije, je da je ukidanje poligamije dovelo do velikog broja vanbračnih izleta, što pogoduje širenju side. Mada je poligamija zvanično ukinuta, ona je duboko ukorenjena u tradiciju Svazija. Kada je 1983. umro tadašnji kralj Sobhuza II, imao je 120 zvaničnih žena, oko 600 potomaka, a broj ljubavnica i potomaka iz takvih veza bio je duplo veći. Njegov naslednik, sadašnji kralj Msvati III, ima 13 žena. Najveće proteste u javnosti izazvala je njegova ženidba sedamnaestogodišnjom devojkom 2001. godine, samo dva meseca pošto je usvojen zakon kojim je zabranjeno sklapanje brakova za mlađe od 18 godina, da bi se sprečilo širenje side.
I drugi aspekti tradicije su jaki među Svazijima. Poštuju se preci i stari, nije retko videti mlade, gradske ljude obučene u tradicionalnu odeću. Erotični plesovi u kojima žene ponekad igraju golih grudi su deo normalnih godišnjih rituala, a ne samo turističke predstave (mada ima i takvih). Džuma se upravo presvukao u farmerke i majicu, pošto je sa svojom grupom završio šibasa ples u rezervatu prirode Mantanga, i posetiocima objašnjava strukturu tradicionalnih kuća u kojima važno mesto zauzima mesto na koje muškarac dovodi novu ženu. Na primedbu jedne strankinje da je to ružno i nehumano prema prvoj ženi, Džuma na odličnom engleskom kaže: „Gospođo, ne pričam sada o rodnoj ravnopravnosti ni o ljudskim pravima, već o tradiciji Svazija koja se sigurno u mnogim stvarima ne uklapa u tradiciju Vaše zemlje, kao što se, uostalom, mnogo toga iz tradicije Vaše zemlje ne uklapa u našu tradiciju, samo što smo mi to morali da prihvatimo.“
Mada priče o čudnoj kraljevini zvuče pomalo mistično, globalizacija nosi svoj danak. Usred kraljevske doline Ezulvini šepuri se novootvoreni Kentucky Fried Chicken, a pored njega je Pick ’n pay u kome su proizvodi, čak i njihov raspored, isti kao u bilo kom megamarketu na svetu.
Posle završetka prvog kruga na svetskom prvenstvu u fudbalu, u Svazilendu se naglo povećao broj pripadnika poraženih nacija, koji mogu da se u miru posvete putovanjima ne razmišljajući u kom gradu im reprezentacija igra sledeći meč. Bilo je Grka, Slovenaca, Francuza, Italijana, Australijanaca, a zahvalni reporter „Vremena“ je umesto višesatnog pešačenja od rezervata prirode Mlilvane do najbližeg puta prevoz dobio od dvoje Beograđana.
Pročitajte i ostale reportaže Momira Turudića iz Afrike:
Na licu mesta: Nelspruit i Kruger park
Južna Afrika: Ima li crnaca u Srbiji
I pored pritiska nezgodnih suseda kao što su Zului, Svaziji su uspostavili svoje kraljevstvo u XVIII veku, ali to nije bio kraj iskušenjima. Sredinom XIX veka oko njihove zemlje počinju da se otimaju Englezi i Buri. Svazilend je 1893. godine trebalo da postane protektorat tadašnje burske države Transval, ali su njegovi stanovnici tražili da budu pod protektoratom Engleske, „ne zato što su više voleli Engleze, nego zato što su ih se manje plašili nego Bura“, kako je zapisao jedan tadašnji hroničar. Želja im nije uslišena, Svazilend je, po sporazumu sa Englezima, ipak pripao Burima, ali to nije dugo potrajalo. Posle završetka drugog anglo-burskog rata (1899-1902), u kome su Buri poraženi, Svazilend ipak postaje protektorat Engleske.
Kralj Sobhuza II došao je na presto 1921. godine i odlučio da se, za razliku od mnogih drugih kolonijalnih država, za nezavisnost izbori mirnim putem. Dugo je trajalo, ali je Svazilend postao nezavisna država 6. septembra 1968, mada se jak uticaj Engleske i danas vidi u zemlji. Engleski se koristi u školama uz svati, vojni instruktori su Britanci, čak je i dizajn školskih uniformi skoro isti kao u Britaniji. Sobhuza drugi propagirao je jedinstvo i rasnu jednakost u zemlji, i uspeo da očuva Svazilend kao ostrvo mira u uzavreloj Africi. Kada je 1982. umro, u svojoj 83 godini, bio je monarh sa u to vreme najdužim vladarskim stažom na svetu.
Na prestolu ga je nasledio Msvati III, koji Svazilendom vlada i danas. Iako postoje parlament i vlada, vlast je u rukama kralja i njemu vernih konzervativaca, mada se poslednjih godina povremeno dižu glasovi koji bi da nešto promene. Bilo je i nekoliko manjih bombaških napada, poslednji su se desili ovih dana, u kojima nije bilo ljudskih žrtava, a vlada tvrdi da te napade izvode „terorističke opozicione organizacije koje hoće da destabilizuju zemlju“.
Svazilend u mnogim stvarima zavisi od Južne Afrike, od koje je 70 puta manji, dve trećine proizvoda izvozi u tu zemlju, a 90 odsto iz nje uvozi. Valuta lilangeni ima istu vrednost kao južnoafrički rand, a randima se može svuda plaćati u Svazilendu.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
