Ukinuta presuda generalu Trifunoviću

Vrhovni sud Srbije ukinuo je presudu generalu JNA Vladimiru Trifunoviću, nekadašnjem komandantu Varaždinskog korpusa, koji je zajedno sa oficirima Sretenom Raduškim, Berislavom Popovim, Vladimirom Davidovićem i Milošem Lukićem osuđen na sedam godina zatvora juna 1995. za podrivanje vojne i odbrambene moći SFRJ, zato što je u septembru 1991, posle višednevne opsade i oružanih sukoba sa hrvatskim snagama, u pregovorima sa hrvatskim oficirima sklopio sporazum da 220 vojnika i oficira JNA iz kasarne u Varaždinu sa lakim naoružanjem napuste Varaždin i da im bude garantovana bezbednost.

U Beogradu su ga dočekale optužbe zašto jedinice nije povukao jugoistočno i severozapadno od Varaždina i tukao po gradu, a u medijima je ostala navodna izjava generala Momčila Perišića da u džepu nosi bombu za Trifunovića. Često su se čule i teze da je Trifunović predajom Varaždinskog korpusa omogućio hrvatskoj strani da za vreme rata dođe do nekoliko desetina tenkova što je kasnije iskorišćeno za ubijanje srpskog življa u Hrvatskoj.

Bilo je više suđenja – na prvom Trifunovića su u Beogradu osudili na 11, a izvršna je bila presuda na sedam godina zatvora. Tim veštaka je na jednom od suđenja sugerisao da je Trifunović, mada za to nije imao naredbu, trebalo da povuče svoje snage iz Varaždina, ali i da angažuje „srpsko ljudstvo partizanske divizije iz Bjelovara“ i iskoristi vatrenu nadmoć. Trifunović tvrdio da je povlačenje bila jedino moguća odluka. Neki od vojnika čiji su životi odlukom generala Trifunovića spaseni pojavili su se kao svedoci na suđenju i svedočili o bezizlaznosti iz situacije kakava je bila tada u Varaždinu. Na suđenju je mnogo puta ponovljeno da su ti tenkovi bez posada obučenih da njima upravljaju bili najobičnija gvožđurija, a i to da je upravo odlukama Vrhovne komande Varaždinski korpus uoči rata ostao bez dovoljno obučenih vojnika. Bivši sudija Vojnog suda u Beogradu Đorđe Dozet je Trifunovića i njegove saradnike na drugom, ponovljenom suđenju, oslobodio krivice, a istovremeno je napisao prijavu tužiocu protiv tadašnjeg političkog i vojnog vrha SFRJ, ali tužilac nije reagovao. Oslobađajuća presuda je poništena i Trifunović je ipak osuđen na robiju.

Slučaj već dugo pobuđuje javnu pažnju jer je reč o oficirima koji su osuđeni pošto su izvukli svoje vojnike iz bezizlazne situacije, a nisu upotrebili vojnu silu da razore Varaždin. Upotreba vojne sile kakva se faktički zahteva tom presudom je pred haškim sudom sankcionisana kao ratni zločin (na primer u slučaju bombardovanja Dubrovnika i Sarajeva).

Inače, hrvatski sud u Varaždinu je Trifunovića osudio u odsustvu na 15 godina zatvora kao ratnog zločinca, jer se borio protiv hrvatske paravojske. Optužen je i u Murskoj Soboti za učešće u tzv. slovenačkom ratu.

Posle godinu dana provedenih u zatvoru Trifunović je, odlukom tadašnjeg predsednika SRJ Zorana Lilića, aboliran, oslobođen izvršenja kazne i pušten iz zatvora, ali je presuda protiv njega ostala na snazi. On ne pristaje na aboliciju i traži da se njegov slučaj razreši sudskim putem. Na predlog Trifunovićevih branilaca, republički javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti koji je Vrhovni sud Srbije razmotrio, i u jednoj od svojih poslednjih odlika (VSS je 31. decembra prestao da postoji) tu pravosnažnu presudu ukinuo zbog nekorektbo utvrđenih činjenica i naložio novo suđenje, koje će biti zakazano pred Vojnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu.

Trifunović je u izjavi za RTS rekao da će tražiti da se utvrdi istina, ali i da država prizna grešku i nadoknadi mu sve što je proteklih godina izgubio. «Vreme» je više puta pisalo o omom slučaju: o tome kako je general Trifunović teško bolestan, porodica mu je razorena, gotovo dve decenije, praćen optužbom da je izdajnik, živi u hotelskoj sobi od svega devet kvadrata beogradskog hotela Bristol na beogradskoj železničkoj stanici i nada se da će se sudski proces okončati.