Šansa za svakoga

Obrazovanje odraslih tema je koja u Srbiji sve više dobija na značaju i važnosti. Nekoliko činjenica ukazuju na aktuelizaciji ove teme. Pre svega, tu je projekat „Druga šansa“, čija je realizacija, uz podršku Evropske unije, počela ove jeseni. U njemu učestvuje osamdesetak škola, a predviđeno je da u programu učestvuje oko 4000 polaznika različite životne dobi. Osim što pruža mogućnost za sticanje osnovnog obrazovanja, projekat „Druga šansa“ nudi i programe obuke za uslužne i građevinske delatnosti. U skupštinskoj proceduri nalazi se Nacrt zakona o obrazovanju odraslih, što je još jedan važan korak u uređenju ove oblasti (pod uslovom da zakon bude primenljiv). Osim toga, u Srbiji od 2000. godine funkcioniše Društvo za obrazovanje odraslih, organizacija koja je članica Evropske asocijacije za obrazovanje odraslih. Društvo za obrazovanje odraslih pokriva skoro sve oblasti u obrazovanju odraslih i doživotnom učenju: osnovno obrazovanje za odrasle, profesionalno-stručno obrazovanje, obučavanje i ponovno obučavanje, obrazovanje za demokratsko građanstvo, obrazovanje starih, moderne metode i didaktiku u učenju odraslih i ostalo. Glavni međunarodni partner i donator Društva je DVV International (Institut za međunarodnu saradnju Udruženja za obrazovanje odraslih Nemačke). Upravo u organizaciji DVV International, krajem oktobra, za multiplikatore u oblasti obrazovanja odraslih u regionu Zapadnog Balkana, održano je studijsko putovanje na kom su učesnici, između ostalog, dobili priliku da se upoznaju sa sistemom obrazovanja odraslih u Nemačkoj.

Okosnicu ovog sistema čine takozvane visoke narodne škole, institucije čija tradicija započinje krajem XIX veka, u doba ubrzane industrijalizacije i potrebe za opismenjavanjem i obrazovanjem radnika. Prvom visokom narodnom školom smatra se Humbolt akademija u Berlinu, koju je 1879. osnovao Maks Hirš. Od 1915. Akademija je priključena Humbolt univerzitetu. Nakon Prvog svetskog rata, broj visokih narodnih škola u Nemačkoj naglo se povećao, a cilj im je bio da svakom građaninu pruže mogućnost za obrazovanje. Tokom Drugog svetskog rata, veliki broj narodnih škola bio je zatvoren. Danas, kada procene pokazuju da u Nemačkoj živi oko 7,5 miliona nepismenih, a nadležni kažu da je njihov broj teško utvrditi jer je reč o „nevidljivoj“ kategoriji, visoke narodne škole i dalje obavljaju svoju prvobitnu funkciju opismenjavanja i pružanja osnovnog obrazovanja, ali su svoj rad osavremenile uključivanjem koncepta celoživotnog obrazovanja, prekvalifikacija i dokvalifikacija.

Ekipa „Vremena“ posetila je Visoku narodnu školu u gradiću Kalv, na obroncima Crne šume, na Švarcvaldu, u Baden-Virtembergu, jednoj od najbogatijihi i najrazvijenijih nemačkih pokrajina. Grad je najpoznatiji po tome što se u njemu rodio književnik Herman Hese, a Visoka narodna škola u ovom gradiću osnovana je 1971. godine. Nalazi se u zgradi iz XVII veka, u kojoj se u to vreme nalazila takozvana latinska škola, čija je funkcija bila upravo opismenjavanje.

Visoka narodna škola u Kalvu pokriva potrebe jedanaest opština u pokrajini Baden-Virtemberg. Kako za „Vreme“ kaže direktor škole Sebastijan Pluer, u ovoj školi godišnje se održi oko 15.000 časova. Predavanja drže edukovani predavači, koji moraju imati zvanje docenta, a sa ovom školom sarađuje njih oko 300. „Oni nisu stalno zaposleni ovde, već rade honorarno. Tako štedimo novac i u tome je tajna kako sa relativno malim budžetom uspevamo da održimo veliki broj kurseva“, kaže Pluer. On objašnjava da škola uspeva da samostalno pokrije oko 70 odsto sopstvenih troškova, dok ostatak obezbeđuju iz opštinskih budžeta, na osnovu propisa po kom im svaka od jedanaest opština uplaćuje 2,56 evra po glavi stanovnika. U zavisnosti od vrste kurseva, regulisano je i da li ih plaćaju polaznici. Kursevi opismenjavanja su besplatni, dok se ostali plaćaju, a specijalizovane kurseve poput onih iz oblasti zdravstvene zaštite pokrivaju osiguravajuća društva.

„Pošto nismo komunalna ustanova, već udruženje, deo sredstava dobijamo od grada, a deo i iz budžeta pokrajine Baden.Virtemberg“, kaže Sebastijan Pluer: „Pokrajina nam po održanoj nastavnoj jedinici uplaćuje 3,5 evra, a nastavna jedinica traje 45 minuta.“ Svaki kurs mora da ima najmanje 5 polaznika, a ako su polaznici iz neke kompanije, preduzeća ili okupljeni uz pomoć službe za zapošljavanje, pokrajina ne snosi troškove za njihovo održavanje. Posebno područje delovanja visokih narodnih škola jesu takozvani integrativni kursevi namenjeni doseljenicima, za koje troškove snosi nemačka vlada.

Osim obrazovnih, stručnih, integrativnih i kurseva za prekvalifikacije i dokvalifikacije, značajna oblast rada visokih narodnih škola jesu kursevi opšteg političkog i društvenog obrazovanja, što je jedan od ciljeva sa kojima su ove škole obnavljane posle Drugog svetskog rata, kada je osnovna ideja bila da je građanima neophodno pružiti ovu vrstu obrazovanja kako bi se sprečila ponovna ekspanzija opasnih političkih ideja, kakva je bio nacional socijalizam. Osim toga, visoke narodne škole nude i kurseve jezika, umetnosti, opšte kulture, poznavanja prirode, kreativnog i ručnog rada, i slično. Sebastijan Pluer kaže da iako je reč o instituciji za obrazovanje odraslih, odnedavno postoje i omladinski kursevi, kako bi se mladi upoznali sa radom ovih institucija.

Prema rečima Gabrijele Huter, koordinatorke kurseva u Visokoj narodnoj školi u Kalvu, glavni princip na osnovu kog funkcionišu ove škole je „Obrazovanje za sve“. U ovom sloganu krije se i princip dostupnosti obrazovanja svakom pojedincu, bez obzira na životnu dob, ali i koncept celoživotnog učenja, kao i ideja da ove škole mogu da ponude nešto i onima koji žele da učenjem novih stvari ispune slobodno vreme. Za ovo poslednje, Huterova je naglasila, nedavno je uvedena karta visokih narodnih škola, koja funkcioniše po principu vaučera. Ona se može nabaviti za 10 evra, a važi šest meseci, tokom kojih je onom ko je kupi na raspolaganju sto časova po izboru, na kursevima poznavanja prirode, političkog obrazovanja, istorije, kulture, kreativnog i ručnog rada.

Kada je reč o ponudi visokih narodnih škola koja se odnosi na opšte obrazovanje, Gabrijela Huter naglašava da se ona sastoji od predmeta iz oblasti i prirodnih i društvenih nauka, istorije, geografije, književnosti, istorije umetnosti: „Ove programe najčešće pohađaju ljudi koji već imaju formalno obrazovanje i viši socijalni status, pa su oni zato i skuplji. Osim toga, višu cenu opravdava i to što su programi dopunjeni studijskim putovanjima, ekskurzijama i slično. Odziv je odličan, jer dolaze ljudi iz jedanaest gradova, koji su jako blizu, u krugu od 50 kilometara.“

Huterova kaže da trenutno vlada jako veliko interesovanje za kurseve poznavanja prirode: „Mi se nalazimo na području Švarcvalda, gde su ljudi jako vezani za prirodu, a turizam, naročito banjski, veoma je razvijen. Zato je veliki broj njih zainteresovan za ove kurseve, koje pohađaju uglavnom ljudi koji ovde žive i osposobljavaju se zato da turistima govore o prirodi i kulturi ovog dela zemlje.“ Ona takođe napominje i da iz svih područja delovanja visokih narodnih škola postoje i programi prilagođeni mladima svih uzrasta, čak i za decu do tri godine starosti: „Kursevi za malu decu uglavnom su orijentisani na igru i crtanje, dok su programi za starije uzraste složeniji, a takođe su odlična priprema za dalje obrazovanje, izbor zanimanja ili prijemne ispite.“

Oni ozbiljniji programi, bliži prvobitnoj nameni visokih narodnih škola, održavaju se u okviru programa „Posao-zanat-kompjuter“. U okviru ovog programa održavaju se kursevi prekvalifikacija i dokvalifikacija, kao i programi za službenike opština za različite veštine, čime se postiže stalno usklađivanje sa tehnološkim napretkom.

Daleko najznačajniji deo rada visokih narodnih škola jesu upravo ovakvi programi. Prema rečima Sebastijana Pluera, u pokrajini Baden-Virtemberg funkcionišu 174 visoke narodne škole, u okviru jedne zajedničke krovne ustanove. Kursevi opismenjavanja nude kurikulum za bazično osnovno obrazovanje i predstavljaju pripremu za večernje škole. Stručne kurseve, kao i kurseve prekvalifikacija i dokvalifikacija, škole nude u saradnji sa zavodima za zapošljavanje, pa je zahvaljujući tome, zapošljivost nakon ovih kurseva između 60 i 70 procenata, a oni se održavaju i planiraju na osnovu procena situacije na tržištu rada. Za kurseve novih tehnologija, visoke narodne škole raspolažu licencama za izdavanje nacionalnih i internacionalnih sertifikata. Osim toga, ove institucije rade u saradnji sa industrijsko-trgovinskim komorama, koje takođe izdaju sertifikate, te je sa njima moguće pronaći posao.

Međutim, po Pluerovim rečima, bez obzira na to što obavljaju vrlo važnu društvenu funkciju, ove škole, naročito u medijima, bije glas da su institucije koje „služe da se nauči kako se prave ikebane“. „Često ćete u novinama pročitati, kada nešto treba omalovažiti, da je neki događaj bio na nivou visoke narodne škole. Od toga moramo da se branimo čak i kada se raspravlja o sumi koju ćemo dobiti iz pokrajinskog budžeta. Dakle, naše ime je brend, ali je i prokletstvo, zbog prizvuka koji nosi. Međutim, iako učimo ljude, između ostalog i kako se prave ikebane, obavljamo i vrlo važnu ulogu za društvo, jer nepismeni, ljudi kojima treba dodatno obrazovanje i oni koji u mladosti nisu stekli osnovno obrazovanje zbog različitih životnih okolnosti, doseljenici koji uče jezik i mnogi drugi, nemaju kome drugom da se obrate osim nama.“