Problemi »generacije švorc«

Uslovi studiranja, visine školarina, cene smeštaja i drugi troškovi studiranja u Evropskoj uniji razlikuju se od zemlje do zemlje. Na izmaku prošle godine, krajem decembra, pojavila se vest da je na zahtev holandskog parlamenta, zamenik ministra prosvete u ovoj zemlji Halbe Zelstra pripremio izveštaj o troškovima programa studentske razmene među članicama EU. U zaključcima izveštaja izneto je da Holandija troši više od 90 miliona evra godišnje na školovanje oko 34.000 stranih studenata, od kojih većina ode iz Holandije po završetku studija. U poređenju s tim 19.000 Holanđana studira u inostranstvu. U izveštaju parlamentu stoji procena da bi nekontrolisani rast broja stranih studenata mogao da se negativno odrazi na neke programe i da postoje naznake da neke više škole u pograničnoj oblasti prema Nemačkoj „vrbuju“ nemačke studente jer nemaju dovoljno holandskih studenata, dok se pojedini kursevi drže samo na nemačkom i nisu u skladu sa potrebama holandskog tržišta rada. Ministarstvo prosvete Holandije najavilo je da će te škole morati da naprave balans između broja holandskih i nemačkih studenata ili će se, kako je upozorio zamenik ministra, suočiti sa zatvaranjem. Zelstra je rekao da će pokrenuti pitanje raspodele troškova njihovog studiranja između Holandije i Nemačke. Od 34.000 stranih studenata na holandskim univerzitetima 24.000 su Nemci, čiji broj godišnje raste za 14 odsto.

U izveštaju na petnaest stranica, ukazano je i na dobre strane programa razmene: strani studenti iz EU, koji plaćaju troškove kao i domaći, vrlo su motivisani i pozitivno deluju na holandske studente što se ogleda u postignutim rezultatima. Međutim, ovo važi samo u slučajevima kada se studenti nalaze u mešovitim grupama, a ne isključivo među sunarodnicima. U proseku, strani studenti imaju više ocene i studiraju kraće od svojih holandskih kolega. Kao još jedna prednost istaknuto je i to studenti koji studiraju u inostranstvu uglavnom nastavljaju da se kreću u „međunarodnim krugovima“ i tokom građenja karijere koriste poznanstva stečena u Holandiji. Ministarstvo prosvete zatražilo je dodatno istraživanje o prilivu stranih studenata, a ono će biti završeno u maju 2012.

Sve veći broj nemačkih studenata koji dolazi na studije u Holandiju počinje da opterećuje obrazovni sistem te zemlje. Holandske vlasti na ovaj problem upozoravaju još od 2007. godine, a prema pisanju portala Euraktiv, sa povećanim prilivom nemačkih studenata se suočava i Austrija, u koju Nemci sve više dolaze jer je u njihovoj zemlji ograničen upis na određene fakultete, poput medicine. Zbog sličnih problema, Danska i Švedska su još 1996. godine uvele sistem podele troškova. Od 2000. godine, broj nemačkih studenata u Austriji se učetvorostruči na gotovo 25.000 studenata ili devet odsto ukupnog broja studenata u toj zemlji. Na nekim master studijama svaki treći student je Nemac, a najviše je studenata na medicini, piše Euraktiv. Austrija već godinama ograničava udeo stranaca na jednu četvrtinu ukupnog broja studenata, što je u suprotnosti sa principom EU da ne sme biti diskriminacije, ali Evropska komisija je do sada tolerisala to ograničenje. U Austriji se takođe raspravlja o troškovima visokog obrazovanja stranaca i o potrebi za podrškom iz strukturnih fondova EU ili direktno od Nemačke, ali za sada nije bilo nikakvih zvaničnih zahteva.

Sistemi visokog obrazovanja u Evropskoj uniji razlikuju se od članice do članice EU. Novinar „Ekonomistovog“ magazina „Intelidžent lajf“ Džasper Ris obišao je Evropu uzduž i popreko, istražujući uslove studiranja sa kojima se suočavaju kako domaći tako i strani studenti. Zaključak je da u vreme ekonomske krize nikome od njih nije lako. Motivisan profesionalnim i ličnim razlozima (između njegove dve ćerke starosna razlika je 19 meseci, međutim, zbog promena u finansiranju visokog obrazovanja, razlika u školarini između njih dve je gotovo četvorostruka) ovaj Britanac počeo je od najstarijeg nemačkog univerziteta, onog u Hajdelbergu. Do polovine prošle decenije školarina nije postojala u Nemačkoj, a zatim su je uvele neke savezne pokrajine, uglavnom one u kojima su Hrišćansko-demokratska unija i Liberali bili koalicioni partneri, piše Ris. Sada u samo tri od 16 saveznih pokrajina postoje školarine, dok su se drugi opredelili za plaćanje posle diplomiranja, a neki ništa ne naplaćuju. Za studiranje na prestižnim univerzitetima je, međutim, potrebno izdvojiti novac.

Školovanje na najstarijem nemačkom univerzitetu nije jeftino. Troškovi života u Hajdelbergu iznose oko 10.000 evra godišnje, što ne uključuje školarinu. Ris je razgovarao sa nemačkom dvadesetpetogodišnjom studentkinjom biologije i engleskog jezika koja, pošto zbog visine primanja svojih roditelja nije uspela da se kvalifikuje za stipendiju ili studentski kredit, radi kako bi nadoknadila troškove studiranja. Ono što je blago rečeno neobično, jeste da ova devojka radi tri do četiri posla da bi uspela: „Radila sam kao spasilac na bazenu, trenutno radim kao asistent-istraživač u fakultetskoj biblioteci, a vikendima radim na fudbalskom stadionu. Povremeno dajem i privatne časove, što je zarada na ruke i spada u rad na crno.“ S obzirom na to da ne može da plati stan u Hajdelbergu, živi u naselju koje je od univerziteta udaljeno 45 minuta vozom. Zbog restriktivnih zakona o studentskom radu, nemački studenti ne smeju da zarađuju više od 400 evra mesečno, niti smeju da rade više od 20 sati nedeljno. „Zaista moram dobro da pazim kako raspoređujem vreme“, kaže studentkinja sa kojom je Ris razgovarao: „Svakog meseca moram da sednem i izračunam koliko mogu da radim, da ne bih prekoračila limit.“ Na ovo, Ris zaključuje da bi po uzoru na ranije generacije, označavane kao X ili Y, ovoj pristajao naziv „generacija švorc“.

Studije su od osamdesetih godina znatno poskupele u Velikoj Britaniji, ali se povećao i broj onih koji odlaze na studije. U 1979. oko 12 odsto učenika upisivalo je fakultete, dok ih je 2010. bilo 45 odsto. U 2008. u Britaniji je bilo više od 2.300.000 studenata, nešto više nego u Francuskoj i Nemačkoj.

Uvođenje školarina 1998. u vreme laburističke vlade Tonija Blera postepeno je prihvaćeno kao neophodnost. U prvo vreme školarina je bila oko 1000 funti, a onda je povećana na 3000. U okolnostima borbe protiv krize u 2011. odlučeno je da se univerzitetima dozvoli da kroz godinu dana povećaju školarinu na najviše 9000 funti. To je izazvalo pobunu među mladima, a vlasti su odgovorile ublažavanjem uslova, pa studenti mogu da plaćaju na više rata i sa malim kamatama. U Škotskoj je studiranje besplatno, a da bi se sprečio veliki priliv studenata iz Engleske vlasti su uvele školarine za njih. Ris smatra da se Britaniji sve više nameće potreba za višim školarinama da bi njihovi univerziteti mogli da se nadmeću sa skupim američkim, koji dominiraju na svetskim rang-listama, ali i sa azijskim.

Osnovna školarina u Holandiji je relativno niska – oko 1600 evra. Država je pritom spremna da pomogne studentu sa 250 evra, a oni kojima je potrebno mogu da pozajme još 500 evra mesečno. Ris zaključuje da će se mnogi holandski studenti zato suočiti sa istim dugom kao i njihove engleske kolege, ali će ga otplaćivati 30 godina sa malom kamatom i to tek onda kada nađu posao.

U Češkoj i Finskoj školarinu plaća država. Drugu krajnost predstavlja Poljska, u kojoj trećina studenata ide na privatne univerzitete kojih je negde oko 300.

Godišnja školarina u državnim školama u Francuskoj iznosi samo 162 evra za trogodišnje osnovne studije, a 211 evra za master studije. Neke studije mogu biti skuplje, a studenti moraju da plate 350 evra za zdravstveno osiguranje. Više od polovine francuskih studenata dobija finansijsku podršku od države. Studenti imaju mogućnost da koriste zajmove od 2000 evra, ali mali broj njih se opredeljuje za to. U Francuskoj je upisano 1,4 miliona studenata na 82 državna univerziteta, ali više od polovine obično otpada tokom prve godine, a 90.000 napušta studije svake godine bez diplome.

Prema pisanju „Intelidžent lajfa“, za elitnu visoku školu političkih nauka (Sciences Po) školarina za trogodišnje osnovne studije je 6000 evra, a za master dvostruko više. Pošto je reč o prestižnoj ustanovi, većina studenata je imućna, ali tu mogu da studiraju i oni iz porodica sa niskim primanjima zahvaljujući državnoj stipendiji.

Ono što se iz Risovog istraživanja nameće kao zaključak, jeste da raznolikost uslova studiranja unutar EU izaziva određenu vrstu lančane reakcije u studentskim migracijama. Zbog visokih školarina u svojoj zemlji, britanski studenti sve češće odlaze u Nemačku na studije, dok se njihove nemačke kolege zbog ograničenja u svojoj zemlji odlučuju za studiranje u Holandiji, i tako redom…