Za povratak je ključna pravna zaštita

„Republika Srbija je potpisnica svih međunarodnih dokumenta i instrumenata, tako da se u tom smislu naša politika suštinski ne razlikuje od politike UNHCR-a“, kaže za „Vreme“ Svetlana Velimirović, zamenica komesara za izbeglice, o kompatibilnosti politika Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije i Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija. „Međutim, činjenica je da smo u poslednje vreme, naročito nakon objavljivanja klauzule o prestanku statusa izbeglica, s kojom se mi ne slažemo, na neki način došli u razmimoilaženje sa UNHCR-om na nivou vođenja i sprovođenja politike prema izbeglicama iz bivših republika.“

„VREME“: Sa čime se vi ne slažete? Sa ukidanjem statusa izbeglica?

SVETLANA VELIMIROVIĆ: Da. Smatramo da je ta odluka preuranjena, a drugo, na neki način je i apsurdna. Znate, donosi se preporuka o ukidanju statusa izbeglica zato što ljudi mogu da se vrate u svoju zemlju porekla, a u istoj toj preporuci se preporučuje da Republika Srbija omogući integraciju. Sama po sebi je kontradiktorna. Mi mislimo da se uslovi za povratak nisu stvorili, što je činjenica, znamo svi šta se dešava u Hrvatskoj, i oko ćirilice, i da postoje etničke nesuglasice, sa jedne strane, a sa druge strane da rešenje nije u povratku, već u integraciji. Jasno da se ljudi neće vraćati u Hrvatsku, bez obzira što je postala zemlja članica EU i što postoji zvanična procena da je tamo nivo zaštite ljudskih prava na zadovoljavajućem nivou. To nije rešenje za izbeglice iz Hrvatske. Jednostavno, mi smatramo da to nije tako kako su oni preporučili.

A šta je sa preporukama za raseljena lica?

Oni nemaju neke posebne preporuke. UNHCR inače nema jasan mandat za interno raseljenje. Kao agencija UN koja reaguje u krizama, na neki način su odgovorni za hitne humanitarne odgovore, i na taj način se UNHCR, činjenica je, bavi u svetu i internim raseljenjem. Međutim, nemaju mandat kao što imaju mandat za izbeglice, ili za lica bez državljanstva, po Konvenciji. Tako da i u samom UNHCR-u postoje razmatranja i diskusije da li su interno raseljena lica u njihovom mandatu ili ne. Ono što inače reguliše položaj interno raseljenih lica su Vodeći principi o internom raseljenju, a pre par godina je objavljen od strane Međuagencijskog stalnog komiteta Ujedinjenih nacija Okvir za trajno rešenje za interno raseljena lica. Tako da su na neki način ta dva dokumenta, plus Pinjerovi principi, dokumenti koji nas vode u našem postupanju sa interno raseljenim licima.

Koliko u Srbiji sada ima interno raseljenih lica?

Njih je 204.000. Taj broj se neznatno smanjio zbog povratka. Činjenica je da je povratak na Kosovo i Metohiju najmanje zadovoljavajući u odnosu na region. Najviše ljudi se vratilo u BiH, taj broj opada kada je reč o Hrvatskoj, a na Kosovu je to ispod pet odsto. Veoma mali broj ljudi se vratio i smatramo da je to jedna od stvari u kojoj UNHCR nije odgovorio svojoj ulozi, jer je Rezolucijom 1244 zadužen da nadgleda povratak. Mi za sve ovo vreme nismo videli neki ozbiljniji papir, analizu o tome šta su prepreke povratku, koliko je povratak bio uspešan, mislimo da na taj zadatak nisu dovoljno dobro odgovorili. Sa druge strane, na operativnom nivou, mi imamo izvanrednu saradnju sa UNHCR-om. Naši korisnici ne mogu na bilo koji način, zbog bilo kakvih različitih pogleda da trpe, i u tom smislu, saradnja na operativnom nivou je izuzetna od početka, od 1992. godine.

Kažete da ima 204.000 interno raseljenih lica. Reč je o studiji iz 2011?

Pre četiri godine, Valter Kelen, u tom trenutku specijalni izvestilac visokog komesara za ljudska prava za pitanja internog raseljenja, dolazio je u Srbiju u monitoring posetu, pošto je prvi put bio 2005. Tom prilikom smo diskutovali upravo o tome kako napraviti razliku između interno raseljenih lica i identifikovati među njima one kojima je još uvek potrebna podrška. Niko ne može da ospori da je 204.000, koliko je danas interno raseljenih lica, a u jednom trenutku je to bilo 210.000 ljudi, moralo da napusti svoje domove, zbog oružanih sukoba, kršenja ljudskih prava, etničke netrpeljivosti i taj broj je takav kakav je. Ono što posebnu pažnju traži jesu lica koja su u potrebi. U tom smislu smo uradili studiju – UNHCR, Komesarijat, Republički zavod za statistiku i služba iz Ženeve Joint IDP Profiling Service, odnosno Zajednička služba za profilisanje internog raseljenja. Ova služba je koja metodološki pripremila istraživanje a Republički zavod za statistiku je sproveo istraživanje i obradio podatke o položaju internog raseljenja u Srbiji.

Istraživanje se sprovodilo u decembru 2010. i januaru 2011, a rezultati su objavljeni u martu 2011, tada je po različitim aspektima analiziran položaj internog raseljenja, i ono što smo mi na kraju zaključili da je važno za buduće programiranje jeste broj lica u potrebi, onih koji nemaju na adekvatan način rešeno stambeno pitanje, bilo zato što imaju svoj, a neuslovan objekat ili uopšte nemaju stambeno rešenje, a uz to imaju i prihode ispod nivoa socijalne sigurnosti. U tom trenutku je bilo 97.000 lica u potrebi, odnosno, 22.000 porodica. Za dve godine se taj broj smanjio za oko 2000 porodica, dakle, nešto oko 10 odsto porodica smo uspeli da podržimo i pomognemo da poboljšaju svoje uslove stanovanja i na neki način izađu iz te kategorije ugroženih, kako smo je tada definisali.

Gde leže najveće prepreke u povratku na Kosovo? Rekli ste da se tamo najmanje ljudi vratilo.

Da, u Bosni gde je vraćena imovina, gde su vraćena stanarska prava, više od 30 odsto se vratilo. U Hrvatskoj je to delimično rešeno, naravno, uz pritisak pre svega EU, jer je Hrvatska u pristupnim pregovorima naročito bila posmatrana u poglavlju 23. Dosta se toga uradilo, oni su uradili program stambenog zbrinjavanja, obnovio se značajan broj objekata. Činjenica je da nisu vratili stanarska prava, da još uvek ima puno slučajeva koji su u žalbenom postupku. Kad vidite da su tu u značajno manjem obimu rešena imovinsko pravna pitanja nego u Bosni, odmah je i povratak slabiji i iznosi oko 15 odsto. A na Kosovo se vratilo svega 14.000 ljudi, od toga se procenjuje da je svega 4-5 hiljada održivo. To je manje od pet odsto. Uslovi za povratak prosto nisu stvoreni. Prvi i osnovni razlog je sigurnosne prirode. Oni se ne dole osećaju bezbedno.

Dalje, nemogućnost pristupa pravima, javnim službama – ako nemate škole na srpskom jeziku, ako ne možete da odete kod lekara na svom maternjem jeziku, to su sve stvari koje vas onemogućuju da se vratite. Pa još uz to ekonomska nesigurnost, težak ekonomski položaj, slaba rekonstrukcija, svi smo bili svedoci da se ne dozvoljava da se obnove povratnička naselja. Postoji mišljenje da većina njih ne želi da se vrati. Činjenica je da 20 odsto ljudi još uvek želi da se vrati, bez obzira na sve. Posle toliko godina, to uopšte nije zanemarljiv procenat. A od onih ljudi koji su se izjasnili da se u ovom trenutku ne bi vratili, više od 75 odsto reklo je da bi se vratilo ako bi se omogućili uslovi za život. Znači, uopšte nije pitanje da li oni žele da se vrate ili ne, pitanje da li oni mogu da se vrate.

U toj studiji iz 2011. navodi se da veoma veliki broj neće da se vrati.

Da, više od 70 odsto ne želi da se vrati iz mnogih razloga. Tu piše da samo 30 odsto sada živi bolje nego na Kosovu. Ti se sigurno neće vratiti, to je možda 20-22 odsto od ukupne populacije. Ostali bi se vratili kada bi se stvorili uslovi. U dokumentima koja su okvir za rešavanje pitanja interno raseljenih jasno je rečeno da je jedan od ključnih principa da se odluka o integraciji ili preseljenju na neko drugo mesto, zato što nije postojala mogućnost povratka, nikako ne sme smatrati odricanjem od povratka jednog dana, kada se za to budu stvorili uslovi. To je ključno, ljudima se mora stvoriti mogućnost. I tek kada bude stvorena ta mogućnost, i oni mogu ravnopravno da odlučuju o varijanti A ili B, tek onda možemo govoriti o tome da neko ne želi da se vrati.

Kolika sredstva Srbija izdvaja za povratak i integraciju raseljenih?

Srbija izdvaja značajna sredstva u budžetu, to vam govore i programi o rešavanju stambenih potreba i povratku. U celokupnoj situaciji smatramo da je Vlada izdvojila značajna sredstva za ove namene. Samo za Program poboljšanja uslova stanovanja interno raseljenih lica u budžetu Republike je izdvojeno 325 miliona ove godine. Skoro tri miliona evra. To nije dovoljno, ali je značajno. Znate celokupnu situaciju, kako nam stoji budžet. Dovoljno nije, čim su tolike potrebe, ali je maksimalno što može u ovom trenutku. Realne potrebe za tih 20.000 porodica su oko 300 miliona evra.

Šta je sa donacijama?

EU nam već godinama pomaže i glavni je donator oko rešavanja stambenih pitanja lica smeštenih u kolektivnim centrima. Od početka IPA programa, znači od 2008, svake godine obezbeđuju sredstva podrške za zatvaranje kolektivnih centara, te se u tom smislu broj centara i ljudi smeštenih u njima značajno smanjio. Sada je u njima smešteno oko 1000 raseljenih i 250 izbeglica, a kada smo počeli plansko zatvaranje kolektivnih centara bilo je više od 27.000 ljudi. Pored toga, kroz podršku jedinicama lokalne samouprave pomaže i u stambenom zbrinjavanju i ekonomskom osnaživanju interno raseljenih lica koja žive van kolektivnih centara, zatim pomaže i povratak na KiM, a važno je pomenuti i projekte pravne pomoći.

Ne može da se ne primeti da se broj izbeglica u centrima mnogo brže smanjuje nego broj raseljenih. Zašto?

Ima više razloga. Već smo rekli da je Bosna u međuvremenu završila sa povratom imovine, stanarskih prava. Drugo, ljudi su duže tu, uzimaju državljanstvo, neko je prodao imovinu, neko je rešio stambeno pitanje kroz programe koji se mnogo duže sprovode kada je reč o izbeglicama.

Kada je reč o raseljenim licima koja ne žele da se vrate, koji je najveći problem za njihovu integraciju?

Oni nemaju problem integracije, jer su državljani, i u tom smislu sticanja državljanstva, oni nemaju takvu prepreku kao izbeglice. Ono što su njihovi problemi to je visoka nezaposlenost, nedostatak materijalnih resursa i stambeno zbrinjavanje – vrlo slično problemima sa kojima se sreću izbeglice, s tim što izbeglice još imaju probleme oko dokumenata, pa ne mogu da zatraže državljanstvo, jer nemaju dokumenta iz zemlje porekla, negde su knjige uništene. Interno raseljena lica trajna rešenja ostvaruju kada dostignu tačno definisana merila Okvirom za trajna rešenja interno raseljenih lica – na prvom mestu je bezbednost, zatim socioekonomski status, i ono što je ključno, a tek treba da se ostvari, jer do sada ni Republika Srbija nije imala podršku da na adekvatan način izvrši pritisak na kosovske institucije, jeste potpuna restitucija ili kompenzacija imovine. To je najveći problem. Veliki procenat ljudi ni ne zna u kakvom je stanju njihova imovina, da li je uzurpirana, uništena, njihova poljoprivredna imovina se obrađuje, neko je bespravno zauzeo njihovu imovinu, a oni nemaju pristup svojim resursima. I sve do trenutka dok oni ne budu mogli da u potpunosti restituišu ili kompenzuju svoju imovinu na Kosovu, neće moći da se smatra da su došli do trajnog rešenja.

Kako ide proces restitucije?

Nikako. Na Kosovu ne postoji pravna zaštita, sudska zaštita. Svi znamo da je EULEX došao da reši silne predmete, a praktično se ništa nije rešilo, postoji preko 19.000 predmeta samo za oštećenu imovinu posle 17. marta 2004. Po njima se uopšte ne postupa, to je jedan od problema zbog kojih je povratak praktično nemoguć, jer nema pravne zaštite. Ključ je kako će ljudi ostvariti svoja prava. Na primer, u privatizaciji koju su sprovele kosovske institucije, prava raseljenih su katastrofalno prekršena, oni praktično nisu imali pristup privatizaciji na Kosovu. Nizom kršenja njihovih prava, njihov položaj je sve više otežavan. Ja se nadam da će se kroz dijalog koji je pokrenut i ta pitanja rešavati. Nisu ključne samo finansije i tih 300 miliona evra, ključ je kada vi možete da ostvarite svoja prava, da samostalno raspolažete imovinom i odlučujete.

Koliku ulogu u celoj toj priči igra spoljni faktor?

U Bosni, gde je bila međunarodna uprava, sve je rešeno. U Hrvatskoj, gde nije bilo međunarodne uprave, ali je bilo izuzetnog pritiska pre pristupanja EU, nešto je rešeno. Ovde očigledno nije bilo dovoljno međunarodnog upliva u rešavanje tog problema.