Predlozi za sveobuhvatni regionalni pristup

Dinamika migracija na Zapadnom Balkanu poslednjih godina prolazi kroz duboke promene. Zemlje u regionu još se bore sa posledicama velikih raseljavanja stanovništva i sukoba iz perioda 1991–1995. godine. Međutim, postepena politička stabilizacija transformisala je Zapadni Balkan u region tranzita i sve češću destinaciju migranata i izbeglica van regiona, uključujući i ugrožene grupe poput žrtava trgovine ljudima, maloletnika bez pratnje, dece odvojene od porodica i žena izloženih riziku.

Zahvaljujući, u velikoj meri, svom strateškom geopolitičkom položaju, Zapadni Balkan postao je bitna tačka na jednoj od glavnih migratornih ruta na putu za EU. Sve veći broj mešovitih migratornih tokova koji potiču iz zemalja van regiona, posebno iz Sirije, Avganistana, Eritreje, Somalije, Sudana i Malija (poznatih kao zemlje koje „proizvode izbeglice“), pristižu iz Turske i/ili Grčke i prolaze kroz region koristeći takozvanu „zapadnobalkansku rutu“. Mnogi podnose zahteve za priznavanje azila u jednoj ili više zemalja Zapadnog Balkana, ali najčešće nastavljaju put pre nego što njihovi zahtevi za azil budu procesuirani a njihove potrebe za zaštitom utvrđene.

Brojke su porasle sa manje od 400 tražilaca azila u regionu koliko ih je bilo 2008. na približno 12.000 u 2013. godini. Čini se da se ova tendencija rasta nastavlja i tokom 2014. U periodu januar–avgust 2014, ukupno 8474 lica zatražila su azil u regionu (Albanija, BiH, BJRM, Crna Gora, Srbija i Kosovo – naziv ne odražava status Kosova i navodi se u skladu sa Rezolucijom 1244 i Mišljenjem Međunarodnog suda pravde o proglašenja nezavisnosti Kosova i Srbija), od kojih 82 odsto u Srbiji.

Izvestan broj ulazaka migranata i izbeglica u region posledica je tajnog prelaska granice na graničnim prelazima ili nelegalnog prelaska na zelenim granicama. Ova neregularna kretanja i s njima u vezi transnacionalni kriminal, poput krijumčarenja ljudima i trgovine ljudima, dovode do porasta broja briga zajedničkih za sve zemlje koje se nalaze na migratornoj ruti. Ona predstavljaju pretnje po bezbednost, negativno utiču na pristup zaštiti onima kojima je potrebna i čine lica u pokretu podložnijima bezbednosnim rizicima i teškim kršenjima ljudskih prava.

Agencije za upravljanje granicama zemalja u regionu razvile su kapacitete i stručnost po pitanju širokog spektra pitanja koja se tiču migracija. Međutim, oni su uspostavljeni na osnovu scenarija migracija koji se prilično razlikuje od trenutne situacije. Drastičan porast obima i složenosti onoga što neregularne migracije u velikoj meri predstavljaju, kao i odsustvo odgovarajućih finansijskih resursa, uticali su na sposobnost nadležnih organa za delotvorno upravljanje ovim tokovima. Usled toga, agencije za upravljanje granicama nemaju uvek potrebno iskustvo, kapacitete i alate potrebne za adekvatno obavljanje svojih dužnosti. Potrebno je podići stepen znanja, posebno u pogledu utvrđivanja identiteta lica koja pristižu na teritorije zemalja u regionu, identifikacije njihovih specifičnih potreba kao i pravovremenog diferenciranja različitih grupa lica u pokretu (poput izbeglica, maloletnika bez pratnje i dece odvojene od roditelja, žena i devojaka izloženih riziku, žrtava trgovine ljudima itd.).

Sve zemlje u regionu (sa izuzetkom Kosova, SBUN 1244/99) potpisnice su Konvencije o statusu izbeglica od 1951. i Protokola od 1967. godine (osnovni pravni dokumenti koji definišu izbeglice, njihova prava i pravne obaveze država) i uspostavile su nacionalne azilne sisteme. Ipak, ograničenja u procesu sprovođenja zakona i nedostaci u pogledu institucionalnih kapaciteta ne garantuju uvek da će tražioci azila imati mogućnost pristupa pravičnim i efikasnim azilnim procedurama i uživati osnovne standarde postupanja. Novouspostavljeni azilni sistemi takođe lako bivaju preopterećeni usled naglog porasta novopridošlih tražilaca azila, pa neretko nisu u mogućnosti da odgovore na najhitnije potrebe na odgovarajući način. Nedostaci u azilnim procedurama utiču na kvalitet odluka. Broj lica kojima je priznat izbeglički status i dalje je izuzetno nizak uprkos činjenici da mnogi tražioci azila koji potiču van regiona dolaze iz zemalja koje proizvode izbeglice i potencijalno imaju potrebu za međunarodnom zaštitom.

Do sada su zemlje Zapadnog Balkana bile usredsređene na napore da nađu rešenja za izbeglice i interno raseljena lica iz sukoba na Balkanu, dok u većini zemalja ne postoje okviri za rešenja za novopridošle izbeglice i druge ugrožene grupe koje potiču van regiona a imaju specifične potrebe.

Da bi rešili ovu situaciju, Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) i Međunarodna organizacija za migracije (IOM) pokrenuli su 2013. godine zajedničku inicijativu da pomognu vladama zemalja u regionu da unaprede sveobuhvatan sistem zaštite izbeglica i upravljanja migracijama. Cilj inicijative je da se osnaže kapaciteti država i drugih aktera za rešavanje mešovitih kretanja migranata i izbeglica koji potiču van regiona na predvidljiviji, delotvorniji način, koji će uzimati u obzir potrebe za pravnom zaštitom. Cilj je takođe da se podstaknu regionalni dijalog i praktična saradnja o relevantnim pitanjima od zajedničkog interesovanja. U isto vreme, treba odgovoriti na legitimnu zabrinutost država da zaštite svoje granice i teritorije, kao i na potrebu ispunjavanja međunarodnih obaveza preuzetih potpisivanjem Konvencije o statusu izbeglica od 1951. godine, što predstavlja doprinos međunarodnoj solidarnosti i podeli odgovornosti.

Širom regiona održane su nacionalne konsultacije i informativni sastanci sa zvaničnicima nadležnih državnih organa i predstavnicima civilnog društva. Na tim sastancima identifikovane su oblasti u kojima bi ciljane aktivnosti na nacionalnom i/ili regionalnom nivou doprinele rešavanju postojećih izazova, uzimajući u obzir specifičnu realnost svake od zemalja.

U decembru 2013.godine, UNHCR i IOM su učestvovali u organizaciji okruglog stola regionalnih eksperata („Zaštita izbeglica i međunarodne migracije na Zapadnom Balkanu: Predlozi za sveobuhvatni regionalni pristup“). Sastanak, održan u Beču, okupio je mnoge učesnike uključujući i visoke funkcionere iz zemalja Zapadnog Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija i Hrvatska kao članica Evropske unije), kao i predstavnike Kosova (S/RES/1244 (1999)), predstavnike relevantnih međunarodnih aktera kao što su Regionalna inicijativa za migracije, azil i migracije (MARRI), Evropska komisija, UNHCR i IOM.

Imajući u vidu da su migracije, po definiciji, prekogranični fenomen i da pojedinačne aktivnosti država daju tek ograničene rezultate koji često dovode samo do prebacivanja pritisaka migracija preko granice, učesnici sastanka izradili su nacrt plana sa konkretnim preporukama u pogledu aktivnosti koje treba preduzeti. Države su identifikovale osam prioritetnih oblasti uključujući pristup teritoriji i mogućnost traženja zaštite, procedure za utvrđivanje da li je osoba izbeglica, unapređenje uslova za tražioce azila u periodu dok čekaju ishod procedure, sprovođenje rešenja za izbeglice, identifikaciju i pružanje pomoći tražiocima azila i migrantima sa specifičnim potrebama, osnaživanje regionalne saradnje, razmenu informacija itd.

U skladu sa izraženim aspiracijama zemalja Zapadnog Balkana da pristupe Evropskoj uniji, ova regionalna inicijativa takođe ima za cilj da pomogne zemljama da ispune ne samo relevantne međunarodne već i evropske standarde u domenu azila i migracija.