Zajednički su tuga, bes i nada

Prvo su proterani Bošnjaci. Na početku rata 1992. godine Vojska Republike Srpske napala je bošnjačko selo Ivančići na Nišićkoj visoravni. Skoro da nije bilo oružanog otpora. „Djecu i ženu sam već ranije odveo u drugo selo“, kaže Omer Ibahimović (55). „Bili su u staroj kući majka i babo. Kad, mene neko zove, kaže: ‘Napalo nas!’ To se zapucalo, mi smo svi otišli, ostao je ovde samo Junuz Herić, stariji čovjek. On je kasnije ubijen. Ja sam cijeli rat proveo na olovskom ratištu, a porodica mi je bila u Bakićima, pet kilometara odavde. Taman jedno deset, dva’es’ dana prije nego što će se potpisati Dejton 1995, ja sam nagazio na minu i ona mi otkinula stopalo.“

Pravilo svih ratova devedesetih je bilo da se osvojena sela temeljno opljačkaju i, po potrebi, spale. Ivančići nisu spaljeni. Više od godinu dana posle ovog napada na Nišićkoj visoravni vladao je mir. Prilično neobično u odnosu na krvave borbe u okolini Sarajeva. Najveće selo u tom kraju, Crnu Rijeku, srpska vojska je napala tek u novembru 1993. Bošnjačko stanovništvo je većim delom izbeglo iz sela, ali bilo je mrtvih, ranjenih i zarobljenih. „Tad sam ja imao petnaestak godina“, priseća se Dževad Dovadžija (37). „Bilo nas je u podrumu one kuće četrdesetak i svi smo bili zarobljeni. Majka i ostale žene sa djecom odvedeni su na Sokolac i tamo su ostali, jedno tri mjeseca. A nas muške su odveli u zatvor Kula na Butmiru. Ne znam interesuju l’ te detalji šta se sve tamo dešavalo? Mislim da nema potrebe… I onda su nas maloljetne poslije dva mjeseca razmijenili i stigao sam u Vareš. Tamo sam se našao s majkom, a otac je razmijenjen godinu dana kasnije. I tu, u Varešu smo proveli rat. Bilo je strašno teško. Desilo se jednom da je za humanitarnu pomoć: litar ulja, kilo brašna, šećera, leće i ostalo trebalo dati 350 grama krvi. Pa sam ja dao krv.“

Do kraja rata Armija BiH je žestoko napadala srpske položaje na Nišićkoj visoravni. Do Dejtonskog sporazuma, potpisanog 1995, bošnjačka vojska je uspela da se vrati u devastiranu Crnu Rijeku, ali nije preuzela potpunu kontrolu nad strateškom visoravni. Posle Dejtona čitav kraj je pripao Federaciji BiH, tako da su Srbi počeli da se sele u konačno priznati entitet Republiku Srpsku. „Politika je bila takva“, kao iz topa izgovara Dragislav Kojić (52), danas uspešni vlasnik restorana u Nišićima. „Ja mislim da niko nije trebalo da ide. Samo mi je žao što je i Crkva naša stala iza toga. Mi nismo išli sa ciljem, već smo gledali gdje je prazan prostor, gdje ima kuća.“

I Bošnjaci su gledali gde ima kuća. Svega desetak srpskih kuća na Nišićima bilo je useljeno, ostale su opljačkane na isti način kao što su opljačkana bošnjačka sela, samo koju godinu ranije. Recipročno, shodno beskrajnom lancu nepravde, većina nišićkih Srba se nastanila u bošnjačkim kućama u istočnoj Bosni, Vlasenici, Zvorniku, Konjević Polju, Bijeljini. „Te zime, posle Dejtona, ja sam se vratio. Od Srba je bilo samo dvojica komšija, al’ i oni su ubrzo otišli. Ostala je samo učiteljica Zora. Ja sam se uselio u kuću Vase Kojića. Poslije sam tri godine držao kafanu u lokalu Vasinog oca, gdje je i ranije bila kafana,“ kaže Omer Ibrahimović.

„Poslije rata, mi smo živjeli u Vogošći jer ovdje nije bilo uslova“, priča Dževad Dovadžija. „Nije bilo puteva, ništa nije bilo prohodno, kuće su bile razrušene. Mislim da su se u svega dvije, tri kuće vratili ljudi poslije Dejtona. Nekad, tamo 1997, počela je obnova kuća, pa je narod počeo da se vraća. Čak su neki povratnici dobijali stoku da bi imali od čega da žive.“ Omer Ibrahimović kaže da im je USAID obnovio kuću. „Tada, krajem devedesetih, otišao sam u Konjević Polje i tamo našao svoje komšije i govorio im da se vrate. I, evo ih sad, vratili su se svojoj kući, žive, niko ih ne dira. Ne dira ni nas niko. Sretan je svako ko se vratio. Sretan sam i ja što su se vratili.“

Srbi su počeli da se vraćaju 2002. Austrijska humanitarna organizacija Hilfsverk je napravila program za obnovu razrušenih srpskih kuća. Međutim, to nije išlo baš tako glatko. Braća Jovo i Ostoja Sando, zajedno sa svojom sestrom, skoro su dve godine spavali što pod šatorima, što u vlažnom podrumu (ostatku nekadašnjeg doma), sve dok im 2004. nije obnovljena kuća. U međuvremenu, Ostoja je u septembru 2003. uhapšen pod optužbom da je počinio ratni zločin prilikom napada na Crnu Rijeku deset godina ranije. „Sestra i ja nismo ni pomišljali da odustanemo od povratka“, seća se Jovo Sando (56). „Možda smo zbog Ostojine sudbine bili i čvršći u namjeri da ostanemo na Nišićima. Valjalo je njega spasavati. Samo, drugi ljudi koji su imali želju da se vrate počeli su naglo da odustaju: ‘Eto, vidiš, hvataju ih.’ Te godine Srbi su prodali dosta zemlje, možda dvjesto, tristo duluma. Ostoja je ostao u pritvoru 14 mjeseci dok nije prvostepeno oslobođen optužbe. Kasnije, 2004. oslobađajuću presudu potvrdio je Vrhovni sud BiH. Mi smo sve to vrijeme živili od pomoći: austrijska humanitarna organizacija Hilfsverk nam je obnovila kuću, nešto hrane i higijene dobijali smo od Kola srpskih sestara iz Sarajeva, a mnogi prijatelji iz Vlasenice, Banjaluke, Brčkog, Bijeljine, Beograda su skupljali između sebe novac i slali nam. Imali smo i dvije krave, desetak ovaca i konja. Prodavali smo mlijeko, ja sam pomalo radio kod vikendaša, pravio im ograde, kosio placeve.“

Bilo je međusobne pomoći, ali i ružnih gestova. „Kad su Srbi počeli da se vraćaju, svi smo svakom pomagali. Daj ovom lopatu, daj mu krampu, daj što treba“, priča Omer Ibrahimović. „Joj kako je bilo, moje fino dijete,“ priča Radojka Zekić (36). „Šta smo mi predeverali kad smo se vratili. Idem ja iz pošte, krenula kući cestom. Kad, idu fina kola, plava, u njima mladić i ženska i ja njih sretnem. A, on meni ‘vako: pokaza preko vrata, da će me klati. A, ja njemu, da izviniš, ‘vako (pokazuje srednji prst). To je živa istina. Danas je bolje. Niko nam nikad nije ništa rekao. Dolaze nam komšije, čestitaju nam Božić, ja sam njima sad čestitala Bajram. Isprva je bilo malo neprijatnosti, danas je dobro.“

„Na početku povratka, živjelo se skoro pa nikako. Baš tako. Onda je stari počeo malo da zida, da malta i tad je zarađivao“, seća se Dževad Dovadžija. „Ja sam ti bio ko leptir. Završio sam ugostiteljsku školu, pa sam malo radio po Sarajevu, po Vogošći, pa prestanem, pa se vratim ovde, pa opet odem dole. Ovde, na selu, radio sam kao traktorista, fizički radnik, šta god. Sad sam se nekako smirio, kako sam se oženio, dobio kćerkicu. Nema više lutanja, švrljanja. Bilo mi je dosta tog konobarisanja. Možeš to raditi u nekim mlađim godinama, od dvadesete do tridesete. Meni je najbolje bilo kad sam u posljednje dvije godine radio u Željezari u Ilijašu dok me nije otpustilo kao tehnički višak prije četiri mjeseca. Treba, valjda, da se proda, šta li. Tamo mi je bilo super. Znaš, ja nisam ništa ekstra osjetio od onog Titinog sistema ranije. U stvari, vjerovatno jesam, ali ga se ne sjećam. A, u Željezari sam osjetio taj sistem: Titin rad, znaju se pravila, nema zajebancije, ništa labavo, radiš svoj posao, zna se radno vrijeme, imaš subotu i nedelju slobodno.“

Dževad misli da je situacija među svim povratnicima loša. „Sve što vidiš kod tih povratnika to je jad i čemer. Ljudi se poslije svega toga ne mogu oporaviti. Ovdje ima omladine dosta. Ne znam kako da ti opišem, sigurno ne žive euforično. Žive, nekako tiho, lagano, skoro pa nikako. Tu su šetaju, kruže. Loše, majke mi. Ako neko zaradi neku kintu, ode u neki drugi grad, napravi belaj, potroši sve. Radi pet dana, zaradi sto maraka, jednom izađe i sve to sjebe. E, mo’š mislit’ njegovog mentalnog sklopa ujutru! Iz tog svog očaja pokuš’o malo da se izvuče s tom stojom, međutim, potonuo je još više, kad je skont’o da nema te stoje, da je neće zaraditi za još najmanje mjesec, upao je u još veći očaj.“

Dragoslav Kojić sa gorčinom priča kako se politika uplitala i upliće u živote ljudi koji su mnogo toga teškog već imali iza sebe. „Kad sam se ja vratio ovde, nisam imao podršku ni od koga. Srpska politika SNSD-a ne podržava Srbe uopšte, što je, po meni, greška“, smatra Kojić. „Kako SDA podržava sviju: u Sarajevu, u Konjević Polju, u Zvorniku, svugdje? Mislim da je to za moj narod pogrešna politika. Zašto bježat’, od koga bježat’? Ja sam shvatio da sam ja i moj narod talac politike. Mi smo ostavili sve i išli trbuhom za kruhom. U mom kraju svi Srbi imaju od 100 duluma zemlje, pa naviše. Ne vidim napredak mog naroda, što mi smeta. Svi prodaju zemlju i kupuju u Bijeljini stan od 50 do 70 kvadrata. Oni imaju samo gdje da spavaju. Nemaju gdje da rade, nemaju ništa. Kad sam se vratio živili smo od očeve penzije od 250 maraka. Žena, troje djece, ja, otac i majka. Kad nemaš, niko te ne vidi, kad imaš – svi. Prvih dana bilo je teško. Bio je rat, to su bile emocije, poslijeratne, friške.“

Bilo je i incidenata, o kojima priča i Omer Ibrahimović. „Ja sam čuo za to od ljudi. Sa Dragojom sam pošao po travu i bili smo malo više od kafane. Kad, tamo iznad kafane na asfaltu napisano: „Srbe na vrbe“ i ćuna, ‘vako, nacrtana. „Mene to ništa nije prepalo“, kaže Dragoja. „Ma đe će te prepasti?“, dodaje Omer.

„Treba bit’ realan. Čak nisam čuo da je preda mnom neko rekao nešto ružno o nama“, priča o incidentu Miomir Kojić. „Evo, meni je ovde oko kafane stajao materijal, niko mi nikad ništa nije uzeo. I sad je dobro, al’, eto, taj mali što je to uradio. To nije nikakva šteta, dvesta, trista maraka, ja to ne bih ni prijavljivao da on to nije napisao. Pisanje je za mene velika stvar. To nije u redu. Kad sam saznao ko je, lakše čovjeku. Da se nije uhvatilo, bilo bi teško, kad ne znaš ko je. Kad sam saznao ko je i kad je njegov otac došao i izvinio se bilo mi je lakše. Znači da mi ne prijeti nikakva opastnost. Al’ opet, nije zgodno. Sve što je napisano nije napisano meni, već svima. Opasno je ako je mali navraćen, onda to već nije u redu, al’ ako je to došlo spontano, to je drugo.“

„Ja sam bio protiv toga da se dovede srpska televizija zato što to koristi samo SNSD-u, ovo je izborna godina. Da oni kažu: ‘Gledaj kako Srbi žive.’ A ja vam kažem da njih Srbi ovde ne interesuju“, kaže Dragoslav Kojić, sećajući se incidenta. „Počeli smo da sijemo heljdu kad nam je Hilfsverk dao sjeme i uzorali sve 2005. Ta je godina rodila, ali mi nismo imali kome da je prodamo. Ja sam se nekako skrpio i otvorio prodavnicu. Imao sam je i prije rata. Sedam i po godina sam radio taj posao, a onda sam odlučio da napravim piceriju. I, evo, sad imam restoran koji odlično radi, pravimo sve od heljde: i pice i pogače, imamo domaće kiselo mlijeko, sokove. Uspio sam da od heljde napravim brend koji je karakterističan za ovaj naš kraj. O tome sam stalno maštao.

Ja svakome kažem, i ko se vratio i ko se nije vratio, samo mi pokaži šta je tvoje ovde. Ako ti meni odavde pokažeš i kažeš: ‘Ja sam se tamo rodio’, a nisi ništa zagradio, ni očistio, da ne kažem napravio nešto, šta ja onda imam s tobom pričat’?“