Džon i Nastja, prvi put

Očiju crvenih od dugog prekookeanskog leta, Džon (imena su promenjena) žmirka na neočekivano jakom suncu Sanktpeterburškog aerodroma Pulkovo. Ni najmanje ne liči na ono što bi čovek očekivao od nekog Amera koji je zapucao čak u Rusiju da se ženi. Nit’ je mator, nit’ je ružan il’ debeo, a nije ni nešto trulo bogat. Džon je iz Oklahoma Sitija, ima 28 godina i radi na razvoju softvera. U slobodno vreme voli da vozi motocikl, čita naučnu fantastiku, a posebna strast mu je padobranstvo. Farmerke, majica, kožna jakna više prilagođena Oklahoma Sitiju nego prohladnom Sankt Peterburgu. Za put je morao malo da prištedi, ali mu nije žao. „Ma zanimljivo je, pazi, ja nisam došao ovde na ‘sudar’ sa jednom ženskom, već na dvonedeljnu turneju tokom koje ću ih upoznati koliko god želim! Glavna stvar je što uopšte nemam frku od toga da ću biti odbijen. Ako se ne svidim jednoj, bar ih je pet u redu iza nje…“

Poput većine Amerikanaca, Džon je osvežavajuće direktan kada govori o sebi ili svojim emocijama. „Znaš šta, nemam devojku već šest godina i, pošteno rečeno, već mi je dosta samoće.“ Kaže da je spreman da „se sredi“ i oženi, ali je totalno frustriran stavom većine američkih devojaka. „Ma ne tražim ja neku ribu koja je sišla sa modne piste. Ne tražim ni kandidata za Nobelovu nagradu. Tražim jednu običnu, finu devojku da mogu da je povedem kući i ponosno pokažem mami. Kojoj god da priđem, moram da se foliram da sam neko ili nešto što zapravo nisam. Da i ne govorim o tome koliko njih jedva čeka da im priđeš samo da bi te ‘potopili’, i to po mogućnosti uz što više ponižavanja. Dosta mi je toga!“

Džon je nabasao na sajt agencije A Foreign Affair, učlanio se i pregledao profile i fotografije oko dve hiljade devojaka. U uži izbor su ušle one koje su mlađe, niže od njega i koje nemaju više od 70 kilograma. Konačna lista broji 25 kandidatkinja, i za 3500 dolara Džon je uplatio dvonedeljnu „romantičnu turu“ po Sankt Peterburgu. „Zvuči isuviše dobro da bi bilo istinito, ali izgleda da jeste! Ovde me čeka na desetine prelepih, inteligentnih žena koje žele normalan brak, a ne samo karijeru. Šest godina tako nešto tražim u Americi, i nisam uspeo da nađem. Ovde sam siguran da ću uspeti.“ Džonu ne smetaju žene koje žele uspeh u poslu. Ali ne po cenu porodičnog života. Nema ništa ni protiv žena koje su u samom vrhu poslovnog sveta, ali ne želi da se oženi nekom takvom. „Ma te donose sa sobom mnogo više nevolja nego što vrede. Nadam se da su Ruskinje drukčije, da su im na prvom mestu dom i porodica.“

U Sjedinjenim Američkim Državama trenutno radi najmanje dve stotine bračnih agencija koje partnere svojim klijentima nalaze pre svega u Rusiji, Istočnoj Evropi i na Dalekom istoku. Pre četvrt veka postajala je samo jedna ovakva agencija. Po pravilu, reč je o muškarcima koji traže ženu, a ne obrnuto. Uz uplatu članarine, oni stiču pravo da preko interneta vide fotografije i biografije žena koje žele da se udaju za nekog sa Zapada. Nešto veća suma obezbeđuje i posetu tim zemljama i lične susrete s kandidatkinjama.

NASTJA: Dan pre nego što je Džon sleteo, prva sa njegovog spiska, 21-godišnja Nastja, u „punoj ratnoj spremi“ srela se sa vašim reporterom. Lepe zelene oči, gusta, ravna, smeđa kosa koja pada maltene do struka. Besprekorno manikirani nokti, malo više šminke. Suknja do kolena, čizme za peterburško blato, bela vunena dolćevita i dosta nervoze koju pokušava da prikrije. Studira lingvistiku: „Ja sam osoba koja voli da bude srećna. Volim muziku, volim da igram, volim da upoznajem zanimljive ljude. Želim da učim i proširim svoj svet. Tražim poštovanje i razumevanje, i spremna sam da pružim to isto.“ Nastja je pristala na intervju koji snimamo u njenom „omiljenom korejskom restoranu“, ali teško da je ikada ranije kročila u njega.

„Najpre hoću da završim fakultet, pa onda nađem čoveka svog života, pa dobar posao. Želim da budem prevodilac i da putujem po svetu. I da imam decu. Možda bi zapravo pravi posao za mene bio da imam neku školicu za malu decu. Želim porodicu, želim da u životu stvorim nešto na šta ću moći da budem ponosna. Koliko znam o Džonu, to se sve uklapa i u njegove planove.“

No, zašto Džon? Zašto neko iz Oklahome, zar u Rusiji nema muškarca njenih snova? „Ne, ovde ne mogu nikako da sretnem idealnog muškarca. Ne bih ni inače tražila nekog preko agencije. Ruski muškarci su sebični. Očekuju sve, a nisu spremni ništa da daju za uzvrat. Traže od mene da ih razumem, i da pružim i ljubav i strast i sve, a ne nude baš ništa. Ne kažem da u Rusiji nema baš tog muškarca iz mojih snova, ali ne verujem da ja mogu da ga nađem.“

Nakon nekoliko ljubavnih razočaranja, Nastja je ugledala jednu od hiljada reklama koje nude bračno posredništvo sa strancima. Ima ih na radiju, televiziji, u novinama, u metrou, na posterima po zidovima zgrada. Pozvala je telefonom, popunila upitnik i za nekoliko nedelja počela je razmena elektronske pošte. Kao tinejdžerka, zamišljala je da će čoveka svojih snova sresti na nekom egzotičnom putovanju. Sutra, u jednom peterburškom noćnom klubu, treba da se sretne sa Džonom. „Znamo se preko pisama, što naravno nije dovoljno da nekog upoznate. No, imam utisak da bi on mogao biti taj, pravi čovek za mene. Deluje mi iskreno, otvoreno. Jednom je pozvao telefonom i čula sam mu glas, lep je.“ A kada se upoznaju, šta onda? „Ne znam, pitaću ga ‘kako si?’ Ili ću ga možda najpre poljubiti, ne znam… Obećala su mu da ću ga provesti kroz moj grad, pokazati mu čuveni Ermitaž. Možda bioskop posle toga, šetnja, pa onda u bilijar klub. Što da ne, ako ja budem ono što je on zamislio, možda ćemo biti idealan par.“

Nešto kasnije, kada se ispostavilo da njen ‘omiljeni bilijar klub’ ne postoji tamo gde je ona bila ubeđena da se nalazi, ulazimo u jedan drugi, ali Nastja ne igra bilijar. Ali voli da čuje zvuk kugli kako padaju u džepove stola… Priznaje da je malo nervozna uoči sutrašnjeg susreta i kaže da će povesti jednu prijateljicu da joj čuva strah.

SUSRET: Hollywood Nights je jedan od dva najekskluzivnija noćna kluba u Sankt Peterburgu, posred Nevskog bulevara. Kao i svugde u Rusiji, od brega odvaljeni i kratko podšišani momci samo što ne istresaju iz gaća na ulazu. Ogromna sala sa stotinak stolova, prostorom za ples, separeima i dva bara. U crnom, elegantnom odelu vlasnik agencija A Foreign Affair Kenet Ejdi predstavlja svoju ženu, Ruskinju koju je upoznao preko posla. „Verujte mi, nisam uopšte imao nameru da se ženim, no, šta ćete…“ Svih dvadesetak Amerikanaca koji su doputovali u ovoj turi već su unutra, obilaze stolove, ćaskaju sa devojkama. Njih je u početku jedva desetak, teško se probijaju kroz kordon obezbeđenja, za sat vremena biće ih nešto preko 150. Sevaju dekoltei, šlicevi na dugim suknjama idu skoro do bedara, minići su – minimalni. Kelneri raznose besplatan šampanjac i zakusku. Prigušeni lajt-šou i romantična muzika koja se cedi niz teške grimizne zavese.

U crvenoj dukserici i farmerkama, Džon je razvukao osmeh od uva do uva i krenuo od stola do stola. Namiguje mi i pokazuje malog plišanog medu kojeg je poneo na poklon Nastji. Prolaze jedno pored drugog i ne prepoznaju se, iako su videli fotografije preko elektronske pošte. Ponekad i novinar dobro dođe, posebno kada privodi potencijalnog đuvegiju. Nastja, ovog puta sa dekolteom i u tesnim satenskim pantalonama, dobija napad smeha kada je videla poklon. „Miška!!!“ Sedamo za stol. Nastja, Džon sa karminom na obrazu, drugarica za čuvanje straha i ja sa magnetofonom, mikrofonom, slušalicama i torbom za sve to, plus rezervne baterije. Nastjin engleski sastoji se od pet-šest reči, a Džonov ruski ni od jedne. „Jesi li nervozna?“ Novinar prevodi. „Pa, malo.“ Novinar prevodi, a onda se izvinjava jer… red je da malo budu i sami…

A FOREIGN AFFAIR: Ejdijeva firma organizuje bar po jednu dvonedeljnu turu po Sankt Peterburgu svakog meseca. Grupe broje od 20 do 50 muškaraca, i to ne samo Amerikanaca već i Nemaca, Španaca… Neveste se, sem u Sankt Peterburgu, traže još i po Ukrajini i Južnoj Americi. „Nije reč o tome da nema dovoljno prilika u Americi“, kaže Kenet Ejdi, „ovo je jednostavno izuzetno efikasan način da nekog upoznate. Naš prosečni klijent sretne više žena raspoloženih za udaju u dve nedelje ovde nego što u Americi može da upozna za čitav život! One koje se javljaju na naše oglase žele brak, a ne da se poigravaju poput Amerikanki.“ Ejdi odbacuje teoriju svakog poštenog cinika da je reč o ženama koje bi dale ne znam šta samo da se iskobeljaju iz bede svojih zemalja i dokopaju se čarobnog zelenog kartona. „Video sam ovdašnje devojke koje odbijaju muškarce ‘teške’ i nekoliko miliona dolara. Osim toga, ne sele se svi parovi u Ameriku. U Sankt Peterburgu žive tri Amerikanca koji su se preko naše agencije upoznali sa Ruskinjama, oženili i ostali ovde.“

Ima, naravno, i izuzetaka, priznaje Ejdi. Jedna od njih je Elena. Ima 30 godina, lepe, crne i pomalo tužne oči, iza sebe propali brak i desetogodišnju kćer. Kaže da želi da pokuša ponovo da učini nešto od svog života, ali, sa one strane okeana. „Kod nas je život zapravo borba za opstanak u kojoj siromaštvo predstavlja teško breme koje je stalno uz vas. Nije čudo da veze pucaju na sve strane.“ U Americi, nada se Elena, sve je drukčije. Ovo je treći susret na koji je došla, a kako veče odmiče, to više shvata da će i ovog puta biti uzalud. „Ima svakakvih ljudi. Jedan čovek koji mi je prošlog puta prišao je bio mrtav pijan, neprijatan… A te iste večeri sam pričala i sa jednim divnim čovekom koji je ostao bez žene i tražio novu majku za svoje troje dece. Dakle, ima svakojakih.“ A i svakojakih situacija, dodaje Kenet Ejdi. „U toku jedne dvonedeljne ture imamo tri ovakve ‘društvene večeri’. Na drugoj večeri se jedan klijent udvarao jednoj ženi i pozvao je da se nađu sutra. ‘A zar nemate za sutra zakazan susret sa Irinom’, upitala ga je… ‘Imam, kako znate?’ ‘Pa Irina je moja kći'“.

Pre nekoliko godina američki Kongres se zabrinuo da ovakvi brakovi predstavljaju idealnu priliku da se zaobiđu strogi imigracioni zakoni. Služba za imigraciju i državljanstvo najmila je usluge profesora Roberta Skoulza da sačini izveštaj. „Ne, nije u pitanju nikakva opasnost po naše zakone. Godišnje se u SAD ne sklopi više od pet hiljada ovakvih brakova. No, zanimljiv je profil ljudi koji ovim putem traže supruge. Nazvao sam ih ‘ljudi sa sindromom Kamelota’. Traže norme ponašanja iz doba vitezova Okruglog stola kralja Artura. Žena treba da bude otmenog porekla, dobro vaspitana i obrazovana, vešta u vođenju domaćinstva i podizanju dece, i treba da ima samo jednu ulogu u životu. Da sedi kod kuće i čeka da se sa posla na belom konju ili u kadilaku vrati princ. Naravno, sebe vide kao prinčeve…“

DAN POSLE: „Princ“ Džon silazi u kafe svog hotela glatko izbrijan i relativno naspavan. Valja poći u turističko razgledanje grada, a onda se sresti i sa još dve devojke sa spiska. A Nastja? „Pa, to je bilo malo neprijatno. Ona nije htela da pozovem prevodioca iz agencije tako da nismo uopšte imali priliku da se bolje upoznamo. Uglavnom smo sedeli za stolom i ćutali. Mislim, ona super izgleda, lepa je i to, ali nismo mogli da komuniciramo.“

Sat i kusur dalje, u ofucanim „hruščovkama“ Peterburškog predgrađa, Nastja sasvim drukčije vidi veče iza sebe. „Baš smo se lepo ispričali. Sve sam ga pitala što me je zanimalo, pa čak i to da li mu se dopadam. Plesali smo, Džon je baš bio super. Pravi kralj večeri! Sve su devojke htele sa njime da se upoznaju.“ Popravljajući debeo sloj roze karmina, Nastja tvrdi da nije bila ljubomorna, već samo malo nervozna. Nada se da će ipak ona biti Džonov izbor. „Biće ovde ljubavi!“ „Najverovatnije neće“, kaže Džon uz jutarnju kafu. „Sviđa se ona meni, nije u tome problem. Nego, ne možemo da pričamo, da se upoznamo. Ja ne mogu tek tako da gubim vreme. Znaš kako, ovo putovanje je ipak skupo, ne mogu da dozvolim da mi tek tako prođe.“ A i ako ne uspe ovog puta, Džon će doći ponovo čim prištedi za put. „Mnogo mi se sviđaju Ruskinje i njihov stav prema životu“, reče Džon sa bogatim iskustvom od jedne večeri u Sankt Peterburgu.