Protesti francuskih srednjoškolaca ne samo da ne jenjavaju već su postali gotovo uvodna vest svih svetskih medija, uz zastrašujuće slike ogoljenog policijskog nasilja. Poražavajuća slika francuskog školstva danas u suštini je samo slika i prilika kontinuiranog zanemarivanja i urušavanja javne uprave uopšte, a školstva naročito, koje je za Makronovog dvomandatskog vakta 2017–2027 doživelo svoj žalosno očigledni vrhunac
Kriza je počela krajem avgusta u francuskoj prekomorskoj teritoriji Majot, protestom učenika, roditelja đaka i nastavnog osoblja zbog pretrpanih razreda, te oronule i nesanirane infrastrukture nakon letnjeg ciklona. Početkom septembra kriza prelazi na kontinent i kreću prvi protesti i prve blokade srednjih škola, najpre po unutrašnjosti, potom sve većim gradovima, do već poslovično osetljivih i uvek rovitih predgrađa Pariza, da bi 18. septembra i zvanično proglašen protestni pokret srednjoškolaca.
Glavni zahtevi protesta odnose se na manjak sredstava u obrazovanju, lošu infrastrukturu – oronule škole, nedostatak elementarne instalacije, počev od osnovnog inventara (klupa) do sanitarija (zvuči poznato?) – potom “pretrpani” razredi (negde i više od 40 učenika), manjak nastavnog kadra i neimanje zamene za odsutne nastavnike, što je rezultiralo ogromnim brojem izgubljenih časova. Osim toga se zahteva, ako ne ukidanje a onda barem dubinska reforma kontroverznog sistema za orijentaciju i upis u visokoškolske institucije. Otkad je uveden 2018. godine, Parcoursup (platforma za upis na prvu godinu fakulteta i viših škola) postao je izvor mnogih potvrđenih nejednakosti na osnovu socijalnog i obrazovnog porekla kandidata (na primer socijalno ugroženo mesto boravka ili status, loša reputacija škole, itd.). Iza čitavog sistema krije se krajnje netransparentan algoritam, a rezultat je intenzivan stres koji unutrašnja dinamičnost sistema izaziva kod maturanata, odnosno budućih brucoša. Anegdote radi, pomenimo da je, makar što se Parcoursupa tiče, vlast obećala reformu, za sada kozmetičku za 2027, a onu temeljnu za leto 2028, kada će najverovatnije već odavno biti bivša vlast.
KAKO SMO DOVDE DOŠLI?
Vlasti su u prvo vreme ignorisale blokade i “tretirale” ih kao pojedinačne incidente – zli jezici kažu da se čekalo da bez mnogo “gužve” prođe poseta pape Lava XIV krajem septembra pa da se time pozabavi, ukoliko ih policija pre toga ne “razbaca” (čuli su se i takvi glasovi). Međutim, prvobitna greška u koracima bila je ta što je policija (MUP) na te izolovane incidente reagovala ne kao na protest srednjoškolaca, već kao na ulično nasilje i odmah poslala “tešku artiljeriju”. A onda je sve buknulo.
Isprva mirne demonstracije srednjošklaca (kojima su se vremenom pridružili roditelji i nastavnici – okupljeni u sindikate ili ne, njih 250 hiljada diljem Francuske), 6. oktobra su pratile i grupe nasilnika, razbijača uličnog inventara i uopšte svega što im dopadne šaka, šipki, kamenica, do onih koji su tu došli samo zbog “fajta” s policijom, notornih Black blocks (pripadnici naročite taktike uličnih protesta i ulične borbe).
Sve medije, posebno one 24-časovne info-kanale koji su to gotovo jedva dočekali, a naročito one među njima koji na to sve gledaju krajnje zdesna (da se na tom opisu zadržimo), preplavile su slike ogoljenog uličnog nasilja – od paleži, provokacija i dobacivanja kamenicama s kordonima policije – ali iznad svega slike razobručenog policijskog nasilja, odnosno, rečima zvaničnog saopštenja policije koja samo radi svoj posao: “izolovanih i iz konteksta izvučenih pojedinačnih slučajeva navodne prekomerne upotrebe sile pojedinih neodgovornih i nedisciplinovanih organa javnog reda”. Na snimcima se vide policijska vozila koja jure na demonstrante, gledamo gušenje četrnaestogodišnje devojčice i prebijanja maloletnika na zemlji (zvuči poznato?), da bi vrhunac bio petnaestogodišnjak koji je ostao bez šake, šesnaestogodišnjak bez jednog oka i još jedan s višestrukim prelomom vilice. Policija je, dok se navedeni slučajevi ne rasvetle, privremeno suspendovala upotrebu šok-bombi u održavanju javnog reda (naročito s bliskog odstojanja).
Osim toga, kako velika većina demonstranata naginje uglavnom pa i podosta nalevo, te kako ih je, na opšte oduševljenje, naročito burno i srdačno podržao Žan-Lik Melanšon, harizmatični lider francuske radikalno leve stranke La France insoumise (Nepokorena Francuska, LFI), svi su, počev od vlasti, preko svih agregatnih stanja sve tvrđe francuske desnice, do centra, socijalista i zelenih, požurili da se na njega obruše kao na onog koji iza svega stoji i, naravno, potpiruje čitav protest, verovatno zato što im svima stoji na putu za Jelisejsku palatu (sedište francuskog predsednika) kao jedan od favorita na predstojećim predsedničkim izborima, maja 2027.
I ŠTA SAD?
Vlast je odmah “deblokirala” 1,2 milijarde evra za urgentnu finansijsku pomoć višestruke namene brojnim školama, što je kozmetička tričarija u odnosu na 65 milijardi evra, koliki je godišnji budžet francuskog školstva – uzgred budi rečeno, pojedinačno najkrupnije budžetske stavke u Francuskoj, ispred rashoda za odbranu, policiju ili zdravstvo. Usput, rasprava o budžetu za narednu, 2027. godinu počinje ovih dana u francuskom Parlamentu. Najavljeno je i hitno (pre)raspoređivanje 3000 nastavnika u cilju popune upražnjenih mesta i nadoknade nastave. Osnovana je neka vrsta savetovanja, s ciljem da se razmotre mere koje bi trebalo hitno preduzeti zarad snažnog poboljšanja stanja u školstvu. Sve miriše na onu poskočicu o “radnoj grupi”. Konačno, pomenimo još i to da je na poslednjem objavljenom izveštaju PISA početkom septembra, Francuska pala na, do sada najniže, 27. mesto otkako je počelo rangiranje 2000. godine. Ostale mere uglavnom su bile usmerene na kupovnu moć Francuza, drugim rečima deblokiranje 10 miliona barela goriva iz strateških rezervi kako bi se makar na trenutak smanjile cene goriva (reč je o 12–18 centi po litru, u zavisnosti od goriva) i rastereti budžet građana koji je opšta inflacija (posebno cena hrane) već dobrano načela.
Vlastima, kako ovim trenutnim, tako i onim budućim, ruke su uglavnom vezane, a menevarski prostor asimptotski teži nuli u kontekstu astronomskog javnog duga (prema podacima zvaničnog onlajn “taksimetra” javnog duga, on iznosi više od 3600 milijardi evra). Francuski dug dostigao je tolike razmere da je Francuska poslednjih dana postala tema broj 1 ne samo međunarodnih finansijskih institucija nego i svih međunarodnih tržišta – kako se eufemistički nazivaju oni kod kojih se (ozbiljne) države zadužuju. Ptice zloslutnice, osim što Francusku nazivaju “evropskim bolesnikom”, sve češće pominju izraz too big to fail iz 2008. i potencijalno stavljanje Francuske pod nadzor MMF.
Za sada se protesti nastavljaju. Za 17. oktobar najavljeni su masovni protesti kojima će se, pored dosadašnjih učesnika, pridružiti i današnji “žuti prsluci”, verovatno i poljoprivrednici i brojni drugi francuski građani kojima je, kako se poslovično kaže, “dosta svega”. Ima ih koji priželjkuju, ali i onih koji se pribojavaju sažimanja raznih vidova nezadovoljstva u famoznu “zajedničku borbu” (dragu onima iz sada daleke ‘68), a za 5. novembar svi sindikati zakazali su masovne proteste, na koje su pozvali sve srednjoškolce i studente, sve zaposlene u privatnom i javnom sektoru, sve penzionere i sve građane. Vruća jesen.
IZBORI 2027
Ono u šta su uprte očih svih na političkoj sceni jesu predstojeći predsednički izbori, zakazani za maj 2027. godine, a za koje se predsednička kampanja iz dana u dan sve više zahuktava. Kandidati i favoriti se već profilišu, kao što iskrsavaju i sve ozbiljnije afere.
Na levici imamo sada zvaničnog kandidata “umerene” socijaldemokratske levice, Rafaela Gliksmana, lidera stranke Place publique (Javno mesto), pobednika prošlonedeljnih predizbora u levom taboru, na kojima je osvojio više od 66 odsto glasova onih koji su učestvovali na izborima, te ubedljivo pobedio svoje protivnike u prvom krugu. Anegdote radi, pomenimo da će predstojeći izbori biti prvi na kojima francuska Socijalistička partija neće imati svog kandidata od kako postoji u narečenom agregatnom stanju od 1969. godine, kad ju je, između ostalih, osnovao Fransoa Miteran. I naravno, tu je već pomenuti radikalno-levi lider LFI Žan-Lik Melanšon, ubedljivi favorit u levom taboru.
Na centru i desnici uglavnom vlada opšta pometnja, a glavna favortkinja ostaje harizmatična liderka ekstremno desne partije Rassemblement National (Nacionalno okupljanje, RN) Marin Le Pen. No, RN se u ovom trenutku nalazi u neprilikama, nakon što je nedavno – na stranicama “Vremena” u više navrata pomenut – nezavisni novinarsko istraživački portal Mediapart objavio fragmente (iz 2013. godine) privatne internet (Fejsbuk/Mesindžer) prepiske predsednika partije, mlađanog Žordana Bardele, izrazito antisemitskog sadržaja, što baca veliku senku sumnje u iskrenost i dobrohotnost famozne “normalizacije i desatanizacije” RN koju je sprovela Marin Le Pen. No, o tome nekom drugom prilikom, ima još do izbora.
Ako bismo ipak pokušali da u jednu rečenicu sažmemo sveukupna gibanja na francuskoj predizbornoj sceni (o onoj medijskoj da i ne govorimo), sve liči na “ma može sve, samo ne Žan-Lik Melanšon”.
ANALOGIJE I POREĐENJA
Ovolika masovnost i postojanost, čak jačanje sadašnjeg protesta srednjoškolaca (i studenata), jednom rečju bunt čitave jedne generacije francuske omladine, nužno nameće poređenja i analogije s drugim, jednako slavnim i kontroverznim protestima, onim davnim iz već pomenute ‘68, ali i one malo manje davne, po masovnosti i žestini represije jednako poznate, s jeseni ‘86 (na kojima je onomad učestvovao i potpisnik ovih redova).
Onaj poslovični cinik iz narečenih vremena reći će da, za razliku od svih oblika “slobode” za koje su izgarale ondašnje generacije na barikadama i pred kordonima, ova današnja ima krajnje “konzervativne” zahteve – čitavu i funkcionalnu učionicu, čist toalet, srazmeran razred, sve časove s rasporeda i sve profesore koji će ih održati. Jednom rečju, “red, rad i disciplina”, zaboravljajući da je ondašnjim generacijama to bilo (za)dato i da su upravo toga želele da se oslobode. No, ono što raduje jeste što su ove demonstracije pokazale izuzetnu solidarnost među mladima – bez obzira na sve oštrija socijalna raslojavanja i rastuću političku polarizaciju čitavog društva – a iznad svega njihovu iznenađujuću političku svest o svetu u kojem žive. A svi su mislili da su međusobno otuđeni i zatupljeni TikTokom i drugim pošastima koje vrebaju s mobilnih telefona s kojima su odrasli.
Pokret je već iznedrio i nekoliko, kako se to pompezno kaže, potencijalnih budućih lidera, čijim imenima ne bih opterićivao čitaoca, ali reč je, pre svega, o jednoj studentkinji, briljantnom izdanku ekstremne desnice i jednom studentu, vatrenom Melanšonovom pristalici. Različito socijalno poreklo, različite političke ideje, mladi za koje se mislilo da žive u nekom paralelnom svetu, a ista vizija… Zvuči poznato, zar ne?
Ne bismo li se iskobeljali iz sterilne rasprave bumera i pripadnika generacije X o tome kako milenijalci ne znaju kako da se nose sa generecijom Z, pomenimo samo da se jedan od komentatora uvaženog desnog “Figaroa” nedavno odvažio da iz ovih generacijskih prepucavanja izvede sasvim drugu, za jedan “Figaro” i više negu smelu paralelu, upitavši se “nismo li svedoci rađanja Melanšonove generacije?”, po uzoru na legendarni Miteranov izborni slogan iz 1988. godine “Miteranova generacija”.
Iz madridskog stana u kojem je živela više od sedam decenija, Marikarmen Abaskal izneta je na nosilima. Imala je 87 godina. Policija ju je 23. septembra prinudno iselila, uprkos tome što su se ispred zgrade okupile stotine ljudi koji su pokušali da spreče iseljenje. Prebačena je pravo u bolnicu. Prizor stare, bolesne žene koja ostaje bez doma postao je simbol stambene krize i okidač za novi talas protesta širom Španije.
Marikarmen je godinama vodila spor sa kompanijom koja je 2018. kupila nekretninu. Stan je koristila po starom ugovoru o zakupu, nasleđenom od roditelja, a novi vlasnik osporio je njeno pravo da pod tim uslovima ostane u njemu. Posle prethodnih neuspelih pokušaja iseljenja, sudska odluka je sprovedena. Njena borba za ostanak u sopstvenom domu postala je prepoznatljiva i ljudima koji je nikada nisu sreli.
Razmere protesta objašnjava nezadovoljstvo koje se godinama gomila. Kirije su, prema podacima portala za nekretnine Idealista koje prenosi AP, za deset godina gotovo udvostručene. U velikim gradovima potražnja za stanovima raste, podstaknuta i turizmom, dok je dostupnih stanova i javnog stambenog fonda premalo. Čak ni zaposlenje mnogima više ne obezbeđuje mogućnost da samostalno žive i podmire troškove stanovanja. Protesti zbog toga nisu počeli sa Marikarmen: njeno iseljenje dalo je nov zamah već postojećem pokretu.
U njenoj sudbini spojili su se strah starijih da će izgubiti dom i nezadovoljstvo mladih koji teško mogu da se osamostale. Pod parolom “Nijedna Marikarmen više”, protesti su izbili u četrdeset gradova. Zahtevi su obuhvatili ograničavanje kirija, snažniju zaštitu stanara i zabranu iseljavanja ugroženih ljudi bez obezbeđenog alternativnog smeštaja. Jedan slučaj tako je postao zajednički imenitelj različitih generacija, koje osećaju da ih tržište stanovanja potiskuje iz njihovih gradova.
Posle demonstracija 26. septembra, madridski trg Puerta del Sol pretvorio se u protestni kamp. Šatori su postavljeni i u drugim gradovima, a trgovi postali mesta okupljanja i organizovanja daljih akcija. Ni dogovor koji je trebalo da Marikarmen omogući povratak u stan nije zaustavio mobilizaciju. Demonstranti su tražili rešenje za sve koji se suočavaju sa sličnom pretnjom. Kampovanje u Madridu nastavljeno je i posle njene smrti, dok su mobilizacije u drugim gradovima ostale aktivne.
Pod pritiskom protesta vlada Pedra Sančeza usvojila je dva dekreta o stanovanju, sa merama zaštite ugroženih stanara i produžavanja ugovora o zakupu. Parlament ih je, međutim, odbacio glasovima Narodne partije, krajnje desne stranke Vox, katalonskog Juntsa i UPN-a iz Navare. Posle tog poraza Sančez je 5. oktobra najavio prevremene parlamentarne izbore za 29. novembar. Pobuna zbog iseljenja tako je, preko pokušaja reforme i njene parlamentarne blokade, prerasla u političku krizu koja je skratila mandat parlamenta.
Marikarmen povratak kući nije dočekala. Umrla je u bolnici 7. oktobra, dve nedelje posle iseljenja. Na Puerta del Sol pojavili su se sveće, cveće i poruke, a žalost je dala novi podsticaj protestima. Veliki sindikati, zajedno sa organizacijama stanara, zakazali su generalni štrajk za 11. novembar. Šatori u centru Madrida i dalje stoje: raspisivanje izbora nije odgovorilo na pitanje zbog kojeg su ljudi izašli na ulice – kako da sačuvaju dom ili uopšte dođu do njega.
Igor Božić
Vlada Petera Mađara otvara jako osetljivo pitanje mađarske prošlosti – imena ljudi koji su pomagali komunistima, čime se otvara novo poglavlje suočavanja Mađarske s prošlošću. Arhive bi mogle da sadrže podatke o desetinama hiljada osoba, ali istoričari upozoravaju da dokumenti nisu uvek pouzdani
Demokrate su osvojile većinu u američkom Senatu i Predstavničkom domu. Ova pobeda otvara novu eru Trampove vladavine nakon dve godine u kojima su republikanci kontrolisali sve poluge vlasti.
Tomas Vigelman iznajmio je valjak prevarantu koji je mašinu oterao u Beograd. Pronađena je zahvaljujući drugom GPS uređaju, za koji ni vlasnik nije znao
Hakeri su onesposobili rashladne uređaje u desetinama evropskih supermarketa. Tone hrane je bačeno, istraga je u toku
Jedna od pet najvećih ruskih rafinerija nafte pogođena je u masovnom napadu dronova, nakon čega je u kompleksu izbio požar. Ukrajina je ponovo pojačala udare na ruski energestki sistem
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
ALTA imperija Davora Macure je presađeno srce korumpiranog režima Aleksandra Vučića koji je poražen na izborima 25. oktobra. Iz ALTA banke putevi vode direktno ka vrhu naprednjačke vlasti.
Stvari se odigravaju zapanjujućom brzinom, jednako zapanjujućom kao i brzina kojom je Vučić priznao ubedljiv poraz. Nestrpljenje je razumljivo, ali nije na mestu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
