Švejk u Briselu

Ne mali deo češke populacije, koji uz sjajno pivo gotovo redovno poželi da popije i nešto jače, ima sve šanse da dane dušom – ni ulaskom u EU neće ostati bez svog omiljenog pića, koje se, ko zna zašto, zove – rum. Reč je o nekoj vrsti jeftinog, aromatičnog „veštaka“ koji pod tim imenom jednostavno ne može u Evropu. Međutim, posle višemesečnih javnih strahovanja vrlo zainteresovanih, posle novinskih i drugih debata na temu – kako će Češka u Evropu bez svog ruma, problem je rešen – piće će se zvati „zemljak“, ili nekako slično i sve će biti u redu. Mnogi bi rekli – tipično češki odgovor. U toj javnoj debati rado je učestvovao i premijer Miloš Zeman, čovek koji voli da popije i o tome otvoreno govori.

ŠTA SE DOBIJA: O ulasku Češke u EU, politički i drugi pregovori traju već nekoliko godina i ova zemlja je redovno visoko rangirana među zemljama kandidatima za širenje Unije. I dok se na nivou rasprava političara i diplomata može naći podosta toga što Zapad traži brže, a Česi žure polako, o prilagođavanju češke ekonomije evropskoj tek se u poslednje vreme govori nešto više.

Česi ne strahuju od ulaska u EU – u najnovijim anketama, bezmalo tri četvrtine stanovnika tvrdi da ni na koji način ne zazire od priključenja Evropi. Ukoliko zaista postane punopravna članica EU-a početkom 2003. godine, Češku očekuju veći priliv starnih investicija, bolji status češke robe na velikom tržištu, potpuno peglanje pravne regulative u zemlji sa evropskim zakonodavstvom, dodatne dotacije iz budžeta EU-a, slobodno kretanje radne snage, rast zarada zaposlenih brži od rasta troškova… Računa se da će Češka od 2003. imati realan godišnji rast ekonomije od preko pet odsto, a najkasnije 2012. godine, prema svim merenjima, ostvariće se davnašnji češki san – više ih niko neće moći upoređivati sa siromašnim evropskim zemljama, jer će tada ostvarivati 75 odsto prosečnog proizvoda u zemljama EU-a.

Već 2008. godine zarade će nominalno biti veće za 87 odsto i te godine će Česi imati za 78 odsto veću kupovnu moć nego danas. Prosečna zarada od oko 1300 DEM učiniće, između ostalog, i da Česi ne budu u prvim redovima onih iz nekadašnjeg socijalističkog bloka, koji jedva čekaju da se granice širom otvore. Sve zajedno – biće to veliki šok koji će pošteno uzdrmati zemlju u tranziciji koja je, po mnogo čemu, još uvek negde na pola puta.

A ŠTA GUBI: Cene prehrambenih proizvoda biće više za 50 odsto i to je ono što je najuočljivije za običnog čoveka. Iako stručnjaci tvrde da poskupljenja hrane neće biti dramatična i da su cene mnogih domaćih proizvoda već na evropskom nivou – što se dokazuje poređenjem cena kifli, mleka, sira i jogurta u Nemačkoj i Češkoj – ovdašnja javnost se umirila tek posle izjava nekoliko eksperata da će i ta poskupljenja ići postupno, uz porast zarada.

Češki poljoprivrednici ipak nemaju mnogo razloga da se preterano raduju – konkurencija izvoznika hrane sa tog istog Zapada (ne računajući kompletnu i neizvesnu gužvu sa najrazličitijim stočnim zaraznim bolestima) takva je da se već dešavalo da Češka uveze sa Zapada, recimo, krompir kako bi se smirile cene u zemlji.

Drugo rizično mesto koje očekuje Čehe za sada je nekako u drugom planu, ali kada se sačini kompletna računica – ulazak u EU neće biti jeftin. Zajedništvo u evropskoj trgovini, strogi radni standardi, veoma jaka (pa otuda i skupa) socijalna zaštita i prilagođavanje evropskim normama u proizvodnji koštaće Češku više milijardi DEM. Recimo, mašinski park u fabrikama mora biti na nivou „najbolje dostupne tehnologije“, pa će samo delimična promena mašinskog parka koštati češku privredu oko 600 miliona maraka. Svaka firma mora imati stalno zaposlenog stručnjaka koji brine samo o sigurnosti rada, dodatna zaštita zdravlja zaposlenih koštaće oko dve milijarde DEM, poboljšanje ekoloških uslova u fabrikima odneće još dve i po milijarde. Preterana buka i prašina u pogonima, naravno, veoma otežavaju uslove rada, ali optimalne parametre još niko ne zna (mada postoje i domaći zakoni kojih se malo ko pridržava). Moraće sve to najpre da se izmeri, pa onda prilagodi evropskim standardima, a i to košta.

Trenutno, radna snaga u Češkoj jeste kvalifikovana, ali je jeftina u odnosu na zemlje EU-a; istina je da je u Češkoj produktivnost niža, ali se zbog razlika u nadnicama može dobro poslovati…

Ekonomski eksperti u Češkoj upozoravaju na poraznu neobaveštenost domaćih privrednika – gotovo polovina upravljačkih struktura u češkim firmama smatra da ulaskom u EU neće morati ništa da menja u poslovanju. „Oni zaboravljaju da konkurencija ne ide samo u jednom smeru“, rekao je i glavni pregovarač Češke za ulazak u EU, ministar Pavel Telička.

Zajedno sa stranim kapitalom, u veće firme u Češkoj ulaze i strani dobavljači, koji tako sužavaju prostor domaćim preduzetnicima, pre svega u malim i srednjim preduzećima.

Inače, po svemu sudeći, Česi su najmanje zainteresovani za ono od čega u Evropi najviše strahuju – male su šanse da iz ove zemlje, kada postane članica EU-a, krene stampedo ljudi koji traže posao na Zapadu. Ne samo zato što je u godinama bežanja od sovjetskog uterivanja u sreću na stotine hiljada ljudi odavde otišlo, ne svojom voljom, već i zato što Česi vole svoju zemlju, u njoj se dobro živi. Uostalom, zašto bežati od dobroga.

To znaju i u Evropi, pa je ovih dana stigao glas iz sedišta EU-a (od Čeha još zaziru jedino prvi susedi – Austrija i Nemačka) da bi upravo zbog toga Češka mogla biti prva među zemljama kandidatima kojoj se neće na sedam godina omeđiti pristup tržištu rada u EU. Tek svaki deseti Čeh samo razmišlja o eventualnom odlasku iz zemlje, a od njih je veoma mali broj učinio bilo kakav korak u tom smeru…