Tragedija nestalih

Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta u ratnim vihorima na prostorima bivše Jugoslavije nestalo je 24.000 ljudi: mnoge porodice traže svoje nestale još od 1992, od Vukovara i Gospića, od „Oluje“ i Srebrenice… Udruženja porodica nestalih godinama bezuspešno pokušavaju da saznaju šta se zapravo zbilo: za bivše vlasti ovo je bila još jedna od onih tema kojom se politikantski surovo manipuliše. Bivši predsednik nije nikada obišao ranjene, izbegle, primio unesrećene porodice nestalih… Desetak dana po ulasku u Palatu federacije dr Vojislav Koštunica oformio je pri svom kabinetu Komisiju koja se bavi nestalim, izbeglicama i raseljenim licima. Nedavno je dr Koštunica predao dr Jakovu Kelenbergeru, predsedniku Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC) spisak tridesetoro dece koja su oteta od dolaska međunarodnih snaga (KFOR) i misije Ujedinjenih nacija (UNMIK) na Kosovo i Metohiju.

NAJTUŽNIJA PRIČA: Dr Kelenberger je u samo jednom danu imao u Beogradu nekoliko susreta na najvišem državnom nivou: sa predsednikom SRJ, sa predsednikom Vlade Srbije dr Zoranom Đinđićem, sa saveznim ministrom za inostrane poslove Goranom Svilanovićem. Dr Kelenberger se sreo i sa predstavnicima nekoliko udruženja porodica nestalih i kidnapovanih. Dr Kelenberger razgovor za „Vreme“ počinje konstatacijom da je sudbina nestalih lica jedna od najtužnijih priča ovog regiona… Nema odgovora šta se zbilo sa 24.000 ljudi u ovom regionu, ali on naglašava da je „vrlo pozitivno da su i predsednik SRJ Koštunica i i predsednik Vlade Srbije dr Đinđić izrazili apsolutnu spremnost za saradnju, obećali su da će uraditi sve da nadležni pomognu da se reši što više slučajeva nestalih osoba“.

Naš sagovornik naglašava da je to prioritetna aktivnost Međunarodnog Crvenog krsta u regionu: pre Beograda bio je u zvaničnim posetama Zagrebu i Sarajevu, a iz Beograda otišao je u Prištinu. Dr Kelenberger ocenjuje da se promenio politički milje, ali i atmosfera u čitavom regionu, na svim stranama, pa se nada da su sada veće šanse da se dođe do podataka šta se doista desilo sa hiljadama nestalih ljudi, naglašava da sad i u Beogradu ima političke volje da se to reši.

KOSOVO: Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, na Kosovu je u periodu od 1988. do 2001. registrovano 5200 nestalih lica, a sudbina blizu 3600 još je nerazjašnjena. Dr Kelenberger kaže da će od nadležnih u UNMIK-u i KFOR-u tražiti da sarađuju sa vlastima u Beogradu.

U knjigama nestalih, koje ova organizacija brižljivo vodi po utvrđenoj metodologiji, navedena su imena, godina rođenja, gde je lice poslednji put viđeno. Inače, za najveći broj „nestalih“, njih oko 1000, dobijena je informacija da su u zatvorima u Srbiji. Prema zvaničnim podacima MKCK-a, od jula 1999. iz zatvora u SRJ oslobođeno je oko 1700 zatvorenika, gotovo sve njih (1500) do kuće je dopratio tim Međunarodnog Crvenog krsta. Nestali Srbi, međutim, nisu pronađeni u regularnim zatvorima na Kosovu…

Pitamo predsednika Međunarodnog komiteta Crvenog krsta da li su i do njih stizale vesti o tajnim zatvorima ili logorima na severu Albanije gde su zatočeni Srbi, ali i o sličnim institucijama u unutrašnjosti Srbije? „Udruženja porodica često nam dolaze sa takvim vestima. Ljudi se hvataju za svaku slamku, nadaju se da će možda naći svoje izgubljene. Mi smo svaku tu informaciju prosledili nadležnima i tražili da provere njenu verodostojnost. Nikada nismo dobili pozitivan odgovor. Ne možemo da kažemo da ovakve vesti nisu istinite, ali ni na jednoj ni na drugoj strani nije bilo dokaza da postoje takvi tajni zatvori, odnosno logori. Inače, posećujemo zatvorenike na obe strane i proveravamo da li se sa njima korektno postupa.“

Dr Kelenberger, iskusni švajcarski diplomata, daje vrlo odmerene ocene: „Ovo nije priča sa srećnim krajem, od hiljada nestalih u Bosni ispostavilio se da je samo deset odsto ostalo u životu. Ali, ne mogu se izvlačiti paralele… Najviše nestalih je iz Srebrenice, više od 7000, o njima praktično nema nikakvih informacija. Radimo na tome… Mislim da je za porodice nestalih izuzetno važno da imaju Međunarodni komitet Crvenog krsta kao partnera koji razume njihove probleme, koji svim snagama pokušava da otkrije šta se desilo sa izgubljenim članovima njihovih porodica. Mi nećemo dozvoliti da se ovaj problem zaboravi, podsećaćemo vlade na ovu njihovu obavezu. Mislim da porodice nestalih razumeju da ima stvari koje mi možemo da uradimo, ali da presudnu ulogu imaju nadležne vlasti.

GROBNICE: Čedomir Marić iz Knina, danas profesor u jednoj beogradskoj školi, u „Oluji“ je izgubio 21-godišnjeg sina Željka, koji je bio vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka. Marić je u razgovoru sa dr Kelenbergerom zamolio u ime porodica nestalih da se Međunarodni komitet Crvenog krsta založi da u Hrvatskoj počne ekshumacija srpskih grobnica, da se stvore uslovi da se pokuša sa DNK identifikacijom, kao što se već čini u BiH i Hrvatskoj. Za to su, naravno, neophodne DNK laboratorije i obučeni ljudi. Pomoć je obećana. Marić se nada da će se otvaranjem Međunarodne kancelarije za nestala lica u Beogradu (čeka se registracija) stvari konačno pokrenuti sa mrtve tačke.

Na našim prostorima Međunarodni komitet Crvenog krsta prisutan je već deset godina. Nije napuštao region ni onda kada je većina diplomata spakovala kofere; ostao je i za vreme NATO bombardovanja. Ova međunarodna organizacija mnogo je uradila: pomogla je stotinama hiljada ljudi unesrećenim ratovima u hrani, lekovima, zbrinjavanju, brigom o nestalim, zatvorenim… Ipak, da li su uradili sve što su mogli? Na ovo pitanje dr Kelenberger odgovara posle kraćeg razmišljanja: „Možda smo mogli energičnije da tražimo poštovanje međunarodne konvencije, da se više zaštite civili. Znate, mi u ICRC bili smo šokirani koliko su na ovim prostorima kršene međunarodne konvencija o ratu. Postoji oko 40 odredbi o zaštiti žena i devojaka… Kada to uporedite sa onim što se dešavalo na terenu za vreme sukoba, vidite da nijedna strana nije poštovala nikakva pravila“.