Ruski rulet

Na tri poslednje utakmice reprezentacija Jugoslavije pokazala je iste karakteristike, da ne kažemo slabosti: U Bukureštu protiv Rumunije 15. novembra prošle godine (još sa selektorom Ilijom Petkovićem) jedini gol postignut je iz prekida igre (Mihajlović) a gol kojim su Rumuni dobili meč primljen je u 89. minutu. Protiv Švajcarske 24. marta u Beogradu, sada već sa Milovanom Đorićem na klupi, gol je opet dao Mihajlović, naravno iz prekida igre, a izjednačenje Švajcaraca stiglo je u samom finišu. U Ljubljani četiri dana kasnije konačno je postignut jedan gol iz igre (Milošević), ali se „sindrom poslednjih minuta“ još jednom vratio i odneo (još) dva boda jer je Zahović izjednačio u nadoknadi vremena. Možda se radi o slučajnosti, ali suviše je podudarnosti da bi takav zaključak imao čvrste temelje. Pre će biti da teško dajemo golove iz igre i da nam odbrana nije uigrana. Ako je dijagnoza tačna, ostaje pitanje koji je adekvatan lek. Ako se pođe od pravila barba Luke Kaliterne, jednog od osnivača Hajduka i trenera koji je udario temelj „balunu“ u Splitu, da „gol daje igra a ne igrač“, dolazimo do zaključka da – nemamo igru. U dobro uigranom timu gol-akciju može da završi bilo koji igrač. U našem slučaju to nije slučaj a pitanje je kad će biti. Za igru su potrebni kreatori, dakle igrači puni mašte, ideja, potkovani tehnikom koju traži ta uloga u timu i nadasve dokazani kao kreatori. U utakmicama sa Švajcarskom i Slovenijom, posebno u Beogradu gde se više napadalo, takvog u našim redovima nije bilo. Pitanje je, naravno, zašto. Zato što takvog nema ili zato što je selektor pogrešno izabrao i taktiku i igrače? Većina je sklona drugoj varijanti. Đoriću svaka čast za hrabrost da pokuša sa tri napadača (Kežman-Milošević-Kovačević), ali mogao je da stavi i petoricu (teoretskih) golgetere a da rezultat bude isti jer njima, jednostavno, niko nije davao prave lopte.

TRENIRANJE STROGOĆE: Đorić nije prvi selektor kome je pala napamet (glupa) ideja da prevaspitava igrače tako što će ih zbog isključenja u nacionalnoj ligi ostavljati van reprezentacije. Radili su to još neki pre njega i brže-bolje menjali mišljenje i principe kada su bile isključene domaće zvezde. Sada je Đorić „trenirao strogoću“ na Saši Iliću iz Partizana zato što je ovaj bio isključen u Kruševcu. A Ilić je jedan od retkih fudbalera u našoj ligi sa karakteristikama koje su bile neophodne za meč sa Švajcarskom. Ako već neće Dragana Stojkovića, što je njegovo pravo, selektor mora da „izmisli“ nekog drugog Stojkovića, a to nije uradio. Organizaciju igre poverio je igračima sličnog tipa, sličnih karakteristika i sličnih mogućnosti pa je došlo do gužve na sredini terena u kojoj ni Duljaj, ni Dejan Stanković, ni Lazetić, ni Đorđević, ni Jugović nisu uradili ništa opasno po gol Švajcaraca. U Ljubljani je bilo nešto bolje, ali ne mnogo. Činjenica da se igralo u gostima dozvoljavala je „gužvu“ na sredini u kojoj je važnije bilo „razgrađivati“ igru protivnika nego graditi sopstvenu, mada je bilo nekih naznaka poboljšanja. Na kraju, postignut je i gol iz igre i bilo je još nekih prilika. Osim toga, pokazalo se da je ostavljanje Jokanovića na klupi u meču sa Švajcarcima bilo ne samo nekorektno prema ovom uzornom igraču već i pogrešno. Niko ne kaže da Jokanović treba da ima rezervisano mesto u timu, ali ako se na njega ne računa, za jednu ili više utakmica iz bilo kog razloga, bolje je ne zvati ga, kao što nisu pozvani Mijatović, Stojković ili Drulović, nego ga ostaviti na klupi a potom ga vraćati u tim da popravlja šta se popraviti može.

I MLADI I STARI: Uprkos nekim isforsiranim aplauzima koje je Đorić dobio „zbog hrabrog podmlađivanja tima“ , zabrinjava činjenica da su naši najbolji igrači u poslednja dva meča bili veterani Đukić, Mihajlović i Jokanović, svi preko 30 godina. Još jedan dokaz da u fudbalu nema mladih i starih već samo dobrih, manje dobrih i slabih. Ako pođemo od pretpostavke da u našem državnom timu nema slabih, onda selerktoru ostaje da između dobrih i manje dobrih bira po kriterijumu forme, sposobnosti i potreba a ne po godinama. Sa igračima „međugeneracije“ (Milošević, Kovačević, Đorđević), sa mladima (Kežman, Lazetić, Drulić, Duljaj, Ivić, Obradović, D. Stanković koji je mlad po godinama ali ne i po iskustvu), sa nekolicinom novih igrača na koje će obratiti pažnju Đorić ima šansu da neophodnu smenu generacije sprovede relativno bezbolno. Ako ga još isprate i rezultati, utoliko bolje.

Đorić je posle Ljubljane najavio da će za meč sa Rusima u Beogradu 25. aprila, koji će po svemu biti odlučujući za naš plasman, pozvati neke nove igrače i ako su imena koja se pominju tačna, Đorićev zaokret je ohrabrujući. Čuje se da razmišlja o Predragu Mijatoviću a bilo bi dobro kada bi razmišljao o ulozi koju Peđa treba da ima. Umesto napadača, kojih je bar na spisku uvek na pretek, bilo bi dobro da Peđu vidi u Piksijevoj ulozi, kao lidera tima sa sredine terena. Mijatović je na tom mestu igrao u Partizanu i prve sezone po odlasku u Španiju da bi klasičan špic-igrač postao naprasno, po odluci trenera kada se jedan napadač Valensije teže povredio. Kao super talentovan igrač Peđa se lako prilagodio i do danas ostao napadač ali u njegovim nogama sigurno ima dovoljno znanja za novu-staru ulogu u kojoj je jugo-reprezentaciji i te kako potreban. Dobro je što selektor razmišlja o Ivanu Tomića iz Alavesa, što će konačno zvati Sašu Ilića, dobro je što opet razmišlja o Ljubinku Druloviću. Dobro je, na kraju krajeva, što pomišlja i na promenu golmana (Saša Ilić iz Čarlton Atletika, Radaković iz Partizana) jer tako dokazuje da nije tvrdoglavi rob svojih ideja, odnosno da je sklon da prihvati dobronameran savet i istu takvu kritiku.

DOBAR BEK: Đorić je u startu dočekan sa dozom skepse („Dobar trener mora da bude šmeker, intelektualac, recimo bivša polutka, nikako golman ili bek“, izjava je Stjepana Bobeka posle meča sa Švajcarskom) i činjenica je da sa četiri izgubljena boda u dve utakmice svoje kritičare nimalo nije razuverio, ali sada bi bilo pogrešno rušiti ga. Promena usred kvalifikacija teško da bi išta rešila. Sa Đorićem je kao sa himnom – dok je „u funkciji“ treba je poštovati bez obzira ko šta privatno misli. Na selektoru je da bude energičan koliko treba ali i fleksibilan koliko je neophodno. Fama sa kojom je došao nije najbolja, repovi iz mlade reprezentacije u kojoj se sukobio sa nekolicinom igrača još se vuku uprkos izjavama da su nesporazumi prevaziđeni, a izgleda da je za nedelju dana uspeo da se posvađa i sa nekolicinom igrača A tima. Ne znači da su igrači u pravu i da je Đora kriv za sve, ali na kraju krajeva sve će se lomiti preko njegovih leđa. On mora da shvati da se autoritet (kod igrača) ne stiče energičnim odlukama već znanjem, sposobnošću za dijalog, senzibilitetom… Čini se da od svega toga Đoriću pomalo fali, ali ako bar pokaže želju za poboljšanjem stepena komunikacije sa igračima (pa i javnošću), možda će i uspeti. Drugi, možda i najveći, njegov problem je nepoverenje javnosti. Činjenica je da Đorić za sobom nema briljantnu trenersku karijeru u kojoj su titule sustizale jedna drugu, istina je da se sa svojim timovima više borio za opstanak nego za vrh što je verovatno uticalo na njegov trenerski mentalitet, ali na drugoj strani ima i kvalitete koji su retkost u našem fudbalu: otvoren je, javno kaže šta misli, spreman je da seče kad mora, da zaboravi kad je neophodno. Đorić je trener bez kompleksa, ambiciozan, svestan da je u 56. godini dobio najveću šansu u trenerskoj karijeri. Eksperiment može biti skup, ali isto tako i uspešan. Sve se rešava u narednih 40-ak dana, između 25. aprila i 2. juna. U svojevrsnom „ruskom ruiletu“ Đorić će izaći kao „pukovnik ili kao pokojnik“. Nevolja je u tome što isto važi i za naš fudbal.

Ništa (još) nije izgubljeno, ali je mnogo propušteno. Ako Rusi budu pobeđeni u Beogradu 25. aprila, perspektiva će opet biti pristojna, ali ostaje utisak da bi Jugoslavija sa rivalima kakvi su Rusija, Švajcarska, Slovenija, Luksemburg i Farska Ostrva trebalo da bude prva u grupi.

Razmišljati, već sada, o drugom mestu koje donosi pravo na „baraž“ ne izgleda mnogo utešno, jer niko ne može garantovati da ćemo za rivala opet dobiti „neke Mađare“ kao pred Francusku ’98. Izvesno je da je Bobekova kritika prestroga i takođe netačna (da ne idemo dalje od Italije koju su poslednjih godina vodili jedan golman, Zof, i dva beka, Maldini i Trapatoni).