Zastava: U raljama radničke klase

Kakva je sličnost između Srba iz Kosovske Mitrovice i radnika kragujevačke Zastave? Velika. I jedni i drugi koriste srpsku vladu kao taoca svojih interesa i trenutno predstavljaju dva najjača konzervativna lobija koji prošlost nameću kao dominantnu temu u započetom procesu društvene tranzicije i ekonomskih reformi.

Srbi sa severa Kosova preuzeli su (uz pomoć demokratskih nacionalista iz Beograda) na sebe ulogu čuvara tapije svete srpske zemlje i jedinih pravovernih tumača religije krvi i tla. A kragujevački mašinbravari i metalostrugari, koji kao da su prespavali promene u Srbiji, rezervisali su za sebe poziciju poslednjih branilaca muzeja propalih privrednih giganata i vulgarnog socijalizma u kome država (zarad lažnog socijalnog mira) ne pitajući za cenu plaća čuvenu srpsku poskočicu „radio ne radio, svira ti radio“.

Sindrom severnog Kosova dugoročno će se rešavati prevashodno međunarodnim arbitriranjem i ponekom žalopojkom beogradskih patriotskih restlova. „Šumadijski čvor“, međutim, biće ekskluzivna obaveza Đinđićevog kabineta na čijem će se razvezivanju testirati spremnost i nadasve sposobnost novih vlasti da srpsku privredu upristoje prema evropskim standardima.

BOLEĆIVA VLADA: Na izazov istorije iz Kragujevca nije se dugo čekalo. Kao inicijalna kapisla „radničkog nezadovoljstva“ poslužila je odluka rukovodećeg tima Zastave da privremeno zatvori fabriku pošto je računica pokazivala da je proizvodnja neisplativa. Svakog dana na radna mesta dolazilo je između 6500 i 7000 trudbenika, a stvarnog posla da sklepaju nekoliko „jugića“ bilo je za 150 do 200 radnika. Takva ekonomija poslovanja u februaru je dala sledeći rezultat na nivou preduzeća – Fabrika automobila zaradila je 22 miliona dinara, a za plate je potrošeno 110 miliona dinara. U prošli četvrtak pred pobunjene radnike izašao je generalni direktor Fabrike Milisav Đorđević tek toliko da ih obavesti da je podneo ostavku pošto nije mogao da udovolji zahtevu Sindikata da pokrene proizvodne trake. Zbog sprečenosti da dođe u fabrički krug (iz zdravstvenih razloga), radnicima se pismom obratio i predsednik Upravnog odbora Milorad Savićević, obaveštavajući ih da on neće podneti ostavku na tu funkciju, da su dosadašnji pregovori sa mogućim strateškim partnerima (Folksvagen, Pežo, Reno, Fiat, Seat) za sada neuspešni i da svi strateški partneri čekaju bolje političke i ekonomske prilike u Srbiji. Na privremeno zatvaranje fabrike radnička klasa Kragujevca odgovorila je provalom kapija Zastave i zauzimanjem pogona. Kao i nebrojeno puta ranije, i sada je istaknut ultimatum da na noge „crvenom“ Kragujevcu dođu ministri iz Beograda ili će u suprotnom „biti svašta“. Nekadašnji Miloševićev upravitelj Zastave i formalni predsednik Upravnog odbora Milan Beko pričao je svojevremeno da su se predsedniku Jugoslavije bukvalo tresle gaće „kad je ustajao Kragujevac“ i da je uvek bio spreman da napuni džakove para, uz rečenicu „nosi im, samo da ne izlaze na ulicu“.

Tako je Milošević, zarad lične i dugovečne vlasti, pljačkajući sve građane države razmazio „krem“ srpskog radništva i od Kragujevca napravio – najveći srpski buvljak. Nekadašnji „ponosni“ majstori čiji je proizvod nekad davno bio dika srpske industrije (slikana čak i u američkim filmovima) svedeni su na švercere cigareta i najlon čarapa kojima je državna alimentacija bila sedativ za ponižavajući položaj u koji ih je Milošević uvalio. Niko se od te radničke elite pre deset godina u Zastavi i Kragujevcu nije pobunio kada je Miloševićevo militantno srbovanje oteralo strateškog partnera, italijanski Fiat, koji se baš u to vreme spremao da u Šumadiju preseli proizvodnju jednog od svojih najrentabilnijih proizvoda (model „tipo“). Umesto da gledaju svoj egzistencijalni, pa i klasni interes, majstori iz Zastave ostavili su strugove i prese, posedali u autobuse lokalnog Autosaobraćaja sa Voždovim slikama na šoferšajbni i krenuli po Srbiji da „šire“ istinu o njenoj ugnjetenosti.

Na poziv da prošle nedelje hitno dođe u Kragujevac, srpski premijer seo je u avion i otputovao u – Diseldorf, da još jednom preko nemačkih prijatelja pokuša da ubedi koncern Folksvagen kako je Zastava idealna „udavača“. Po sopstvenom priznanju (subota 21. april, TV Beograd) ubeđivanje baš i nije uspelo, pa srpskom premijeru ostaje da žali što u decembru prošle godine nije poslušao (istina radikalan) savet jednog prijatelja da prvog dana po stupanju na dužnost ode u Kragujevac i pred TV kamerama javno ponudi Zastavu na prodaju za jedan dolar. Pomalo inficiran Miloševićevim virusom socijalne demagogije i naivno verujući da će ozdravljenjem propalih preduzeća uspeti da im podigne tržišnu cenu kad ih za nekoliko meseci bude prodavao, Đinđić je sada upao u klopku sopstvenog „levog skretanja“. Posle neuspeha u Diseldorfu premijer se sprema na put u Pariz, gde ga prema nekim informacijama ponovo očekuju ne baš prijatni razgovori sa menadžerima Pežoa, koji su spremni da se upuste u strateško partnerstvo sa Zastavom, ali izgleda traže da u fabrici ostane samo 2500 radnika.

Umesto premijera, kestenje iz vatre u noći između prošlonedeljnog četvrtka i petka morali su da vade ministri Đelić, Vlahović i Milovanović. Kao predstavnici vlasti koja je pobedila na izborima sa parolom „promene“, ministri su buntovnim i uvređenim kragujevačkim šloserima obećavali isto ono što i Milošević – „samo se vi mirno bavite švercom, država će vam i dalje deliti plate“. Postignutim kompromisom vlast u Beogradu zabila je sebi nepotreban autogol koji u bliskoj budućnosti može njena verbalna zaklinjanja u ekonomske reforme i tržišnu privredu učiniti „bogojavljenskom vodicom“ i ozbiljno dovesti u pitanje njenu kredibilnost u sprovođenje promena. Dakle, ministarski trio B. Đelić – A. Vlahović – D. Milovanović (uz izvinjenje što Vlada ne može da obezbedi plate za svih 11.500 radnika Fabrike automobila) pristao je da iz ionako nategnutog budžeta izdvoji 400 miliona dinara na ime plata 7500 radnika, koji će naizmenično, u mesečnim smenama po 3500, primati platu od 4000 dinara, a oni koji ne dolaze na posao dobijaće po 1600 dinara. Za onih 4500 radnika koji su već deset godina tehnološki višak država je obećala po 600 dinara svakog meseca, ne zna se dokle. Tako su dvojica ključnih ministara (Đelić, Vlahović) zaduženih da u Srbiji izvedu ekonomske reforme ratifikovali sa bivšim radnicima propalog giganta sporazum čija je suština: „radio ne radio, svira ti radio“. Pri tome je ministar finansija od nerada „zarđale“ majstore morao da moljaka da mnogo ne štrajkuju jer će oterati sve potencijalne strateške partnere. Razmaženi krem srpske radničke klase sačekao je svoje sindikalne lidere i ministre u petak ujutru – zvižducima i uvredama. Jedna od grlatijih trudbenica besno je odbrusila: „Kako vas nije sramota. Šta je, bre, četiri ‘iljade za ove ljude?“ Pri tome niko nije imao da joj odgovori da 130 maraka uopšte nije mala plata koju država daje nekome ko je samo pun iluzija da proizvodi vrednu robu.

Kad je obilna kiša preko vikenda ohladila usijane glave i kad se trezveno sagledalo da Vlada i ne nudi tako lošu nagodbu, u ponedeljak je Samostalni sindikat sproveo anketu u kojoj se većina radnika Fabrike automobila pismeno izjasnila da prihvata program Vlade Srbije kojim se obezbeđuju sredstva za nastavak proizvodnje u narednih šest meseci do potpisivanja ugovora sa strateškim partnerom. Za program vlade izjasnilo se 5333 radnika, dok je 19 bilo protiv, pa je štrajk prekinut. Sa tog sindikalnog skupa, u najboljem maniru prošlih vremena, poručeno je da svi zaposleni fabrike moraju ravnomerno da podnesu teret krize, a sekretar Samostalnog sindikata fabrike Zoran Mihajlović još jednom je zatražio od Vlade i rukovodstva da stvore uslove za proizvodnju vozila. Ukoliko se za dva meseca ne stvore uslovi za nastavak proizvodnje, Sindikat je najavio da će ponovo organizovati proteste. Tako je Vlada Srbije privremeno skinula s vrata „kragujevačku bedu“, koja će se ciklično javljati i narednih meseci. Jer, problem Zastave nisu samo pare koje neko treba da uliva u „bure bez dna“, nego mnogo više svest tog radništva koje će, na sreću, jednom morati da se suoči sa nekim ko se zove – gazda, odnosno vlasnik fabrike.

PELCER IZ ČAČKA: Upravo onog dana kad su majstori Zastave žestoko štrajkovali, jedan auto magazin kao udarnu reklamu za svoj novi broj istakao je vest „Škoda u Čačku“, aludirajući valjda na mogućnost da će češka fabrika automobila (u sastavu koncerna VW) uskoro početi da sklapa (izgleda) „feliciju“ u gradu ni stotinak kilometara udaljenom od Kragujevca, vekovnog središta srpske automobilske industrije. Ako se ta vest i ne pokaže tačnom, Čačak definitivno treba da bude pelcer koji bi nova vlast morala da presadi u čitavu Srbiju i time, fenomenološki, sahrani Kragujevac kao model (prevaziđenog koncepta) privrednog razvoja. Jer, u poslednjih deset godina i Kragujevac i Čačak „rasli“ su u istim (dakle, lošim) uslovima Miloševićeve komandne ekonomije. Kragujevac je, kao sedište strateške industrije i razvojna uzdanica, voljom ondašnje vlasti izabran za državnog ljubimca koji ne sme propasti po cenu da najveći deo budžeta bude trošen za kupovinu socijalnog mira kraj Lepenice. Godinama je Milošević mazio i pazio buntovni Kragujevac koji se uljuljkivao snovima o lažnoj veličini svog giganta – proizvođača automobila. Kako su godine prolazile tako je Zastava pravila sve manje „stojadina“ i „juga“, da bi na kraju oni prestali i da silaze sa proizvodnih traka. U međuvremenu, svetska automobilska industrija ujedinjavala se oko nekoliko najvećih proizvođača i proizvodila sve modernije, kompjuterizovane tipove vozila prema kojima kragujevački „jugo“ danas predstavlja muzejski eksponat.

Najvažniji događaj za Čačak desio se onog trenutka kad je ondašnja vlada Srbije odlučila da fabriku Sloboda skine sa državne sise, što je značilo da novcem iz bužeta neće finansirati njen „rad“, niti će obezbeđivati plate radnicima. Radnička klasa Čačka imala je dve mogućnosti – da počne da se ponaša kao kragujevačko radništvo (pretnje socijalnim nemirima) ili da pusti na volju svom preduzetničkom duhu. Srećom, ljudi su se opredelili za (u datim okolnostima) malo ekonomske slobode i za kratko vreme u Čačku je otvoreno više od pet hiljada privatnih firmi, najviše proizvodnih, i danas su rubni delovi ovog grada načičkani odlično dizajniranim i prijatno uređenim malim fabrikama. To je omogućilo zapošljavanje sve većeg broja radnika, tako da Čačak danas ne treba da se „pohvali“ buvljakom kakav ima Kragujevac. Kao prvorazredna senzacija nedavno je objavljena vest da će vodeća svetska kompanija za proizvodnju telefona na kome se može i videti sagovornik sklopiti ugovor sa jednim čačanskim biznismenom za proizvodnju takvih spravica u Srbiji. A od video telefona do automobila „felicija“ nije veliki korak, pa ne bi trebalo da čudi ako se ti automobili budu i sklapali na obalama Morave. Logično je da kapital i investitori preferiraju mesta gde nema štrajkova, klime besperspektivnosti i gde radnici ne očekuju da im država plaća nerad.

„STRATIŠTE“ ILI „HEROJ„: Vlada Srbije učiniće državi, Kragujevcu ali i svom reformskom imidžu lošu uslugu ako, kao Milošević, bude držala Zastavu za svoje mezimče. Da se poslužimo jednom istorijsko-nacionalnom paralelom: Fabrika automobila u Kragujevcu isto je što i Republika Srpska Krajina – relikt ambiciozne prošlosti i neprijatna uspomena na nekadašnju izmišljenu veličinu Srbije koja je svoju poslednju šansu prokockala pre deset godina. Najnoviji štrajk u Fabrici automobila Zastava zato je idealna prilika radikalnim reformistima u Vladi Srbije da najzad i jednom za svagda sruše i sahrane mit o Srbiji kao privrednoj, pa i automobilskoj sili. Od reformske spretnosti i tržišne naklonjenosti nove vlasti zavisiće sudbina Kragujevca kao metafore svih gradova u Srbiji čiji su privredni giganti uživali režimsku podršku a u suštini proizvodili bedu i siromaštvo. Kragujevac može biti novo stratište (ovog puta ne đaka, nego radničke klase) i žrtva ukoliko sve ostane po starom. Dakle, ako nastavi da autohtono mimo sveta i novcem iz budžeta pravi „stojadina“ i „jugo“. Nema te države na svetu koja ima toliko para i znanja da se upusti u tržišnu konkurenciju sa Daimler-Krajslerom ili BMW-Roverom.

Kragujevac, međutim, može biti i „grad heroj“ i paradigma nove Srbije u kojoj vladaju ekonomske zakonitosti i tržišna logika. Za to je potrebno samo da premijer Đinđić izađe pred metalostrugare, livce i mašinbravare i kaže „pucajte, ja držim čas (iz tržišne privrede)“.

Šta to konkretno znači? Kao prvo, Zastava se mora rastaviti (dekomponovati) na proste delove – fabrike automobila, kamiona i oružja i zatim na javnoj licitaciji prodati stranim kupcima. Onoliko koliko vredi po ceni koju je kupac (ili više njih) spreman da plati. Pri tome ne sme se biti bolećiv ni prema tako značajnoj industriji kakva je vojna. Srbija nema snage, novca i znanja da se sama bavi proizvodnjom oružja, i bilo bi joj pametno da u svetu nađe partnera spremnog da uloži kapital u tu vrstu biznisa. Vlada, kao jedan od pregovarača u prodaji, može da odigra značajnu ulogu u jednom segmentu te trgovine – da strateškom partneru postavi uslov oko broja radnika za koji proceni da može biti realan. U slučaju Zastavine fabrike automobila od trenutno 14.000 zaposlenih, od stranog kupca moglo bi (recimo) da se traži zadržavanje najviše pet hiljada radnika. Ostalih devet hiljada sigurno se ne bi automatski našlo na ulici, jer bi Vlada u dogovoru sa sindikatima mogla da sačini projekte i finansira osnivanje hiljada malih preduzeća-satelita čiji bi osnivači bili bivši radnici Zastave. Oni bi od svoje bivše firme, kao neki vid isplate vrednosti društvene imovine u čijem su stvaranju radnici učestvovali ranijih godina, besplatno dobili neki strug ili glodalicu. Od države bi dobili povoljne kredite koje ona u međuvremenu mora da traži (i dobije) od Evropske banke za obnovu i razvoj, Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope i mnogih drugih međunarodnih finansijskih institucija. Sa opremom i kapitalom bivši radnik Zastave mogao bi da postane njen kooperant, tako što će u svojoj šupi, radionici ili podrumu početi da proizvodi delove za automobile Pežoa, Renoa, Fiata, Folksvagena ili bilo kog drugog koncerna kome bude prodata Zastava. Na taj način posao (i svojinu) moglo bi da dobije bar četiri hiljade radnika.

Između hiljadu i dve hiljade bivših radnika Zastave moglo bi trajno da reši svoju egzistenciju uz pomoć državnih kredita za otvaranje malog biznisa u poljoprivredi. Ti ljudi su u okolini Kragujevca svojevremno ostavili imanja zarad „sigurnog“ posla u Zastavi, i sada bi mogli da ih ožive.

Nema sumnje da će tri do četiri hiljade sada zaposlenih radnika ostati bez posla, ali ne bi smeli ostati bez brige države koja će im pomoći programima prekvalifikacije da dobiju novo radno mesto. U toj grupi sigurno će biti i onih koji će ostati korisnici socijalne pomoći države na dug rok, i za njih će moći da se kaže da su najskuplje platili ekonomsku tranziciju Srbije. Ako takvih bude par stotina, ma koliko za njih to bilo strašno, onda se globalno posmatrano može reći da cena reformi nije visoka.

Ono s čime će se suočiti radnici koji ostanu u Zastavi pošto je kupi strateški partner biće prilično neprijatno. Godinama mažena i pažena radnička klasa dobiće pravog gazdu čiji je cilj isključivo da maksimizira profit. U takvim okolnostima radiće se – svirao radio ili ne.