Ikona novog boga

Podstaknuta vašim predlogom iz teksta „Iskočite iz kolotečine“, iz broja 538, a kao vaš dugogodišnji (od prvog broja) čitalac i poštovalac, obraćam vam se zbog utiska koji mi se sve više nameće, a to je da posle 5. oktobra vi više niste isti nedeljnik.

Radost koju sam doživela čitajući vaš prvi broj davne 90. godine zbog konačnog pronalaženja istomišljenika i kasniji višegodišnji osećaj sigurnosti, koji ste uspeli da odnegujete, da ću u svakom vašem broju moći da pročitam prave stvari predstavljene hrabro i beskompromisno, od 5. oktobra zamenjuje zbunjenost – kao da ste pod suptilnom autocenzurom, nekako se prećutno uspostavlja pravilo da se određene teme ne pokreću i da su pojedini likovi i dela zakonom zaštićeni.

Stojan Cerović me je zaprepastio. To je bio novinar čiji sam svaki članak do 5. oktobra mogla da potpišem, nekad sam umela da kažem „čak i blanko“, toliko sam vere imala u njegov kritički sud i toliko poštovanja prema njemu zbog istina koje je imao hrabrosti da napiše i smelosti da stvari nazove njihovim pravim imenom. On se pretvorio u portparola DOS-a i Koštunice. Njegov poslednji članak „Glasovi nade“ pisan je u maniru „Odjeka i reagovanja“ iz vremena 8. sednice.

Ne mislim da vaša redakcija treba da komentariše i objašnjava novi stil pisanja gospodina Cerovića. Ali šta je sa ostalima? Gde su kritički (bar upola od onih kakvi su pisani o Slobodanu Miloševiću) tekstovi o novom vođi Koštunici? Zar je zaista tako besprekoran?

Njegov „umereni nacionalizam“, koji je po mom mišljenju opasan koliko i Miloševićev „neumereni“, upadljivo ne komentarišete (ili vrlo ovlaš), njegovo favorizovanje pravoslavlja u odnosu na druge religije prisutne na ovim prostorima, a koje mi se čini vrlo neumesnim, takođe, i još nigde nisam pročitala (u ovome, dakle, niste usamljeni) valjano objašnjenje njegovog čuvenog legalizma, mislim u čemu se on (legalizam) konkretno ogleda; očekuje se, očigledno, a ovaj narod je tome sklon (i ja sam pripadnik istog – da ne bude zabune) da se vođama veruje na reč, pa kako Koštunica ostavlja utisak poštenog čoveka, tu nema mesta sumnji, zar ne? Njegova izjava data posle crnogorskih izbora da su pobedile projugoslovenske snage možda nema veze s legalizmom (mada sam ja mislila da je to nadležnost Republičke izborne komisije), ali svakako ima veze sa poštenjem – naime naš predsednik laže. Njegov krut i nepopustljiv stav u odnosu na Zapad i način pregovaranja po sistemu „ne dam skupo, ne dam jeftino, pa ću onda dati džabe“ neodoljivo budi asocijacije na donedavnog gospodara naših života. Sama činjenica da je gro „lečenih miloševićevaca“ (fenomenalna Pančićeva floskula) sada zaljubljeno u Koštunicu (prema anketama, 78% glasača SPS-a – podatak koji takođe niste komentarisali) mnogo više govori o njemu, nego o njima. Oni su pronašli svog drugog boga, a on se ne zove Bodiroga.

No, naravno, naš predsednik je samo jedna od tema. Koliko god članci o Dafiment banci i jahting klubu bivših debeovaca bili interesantni i aktuelni, postoje teme koje sadašnji trenutak nameće kao mnogo aktuelnije: Proverite, istražite, objavite. Ne pišite toliko o bivšim ljudima, pišite o sadašnjim.