Saga o Canetu u „Nacionalu“

Raspitivanje o Stanku Subotiću počelo je krajem prošle godine iz novinarskih krugova u Zagrebu, oko izdavačke kuće Nacional Ive Pukanića. Reč je o inače solidnoj profesionalnoj ekipi koja je uveliko doprinela diskreditaciji kleptokratskog režima HDZ objavljujući stotine osetljivih dokumenata o pljačkama, zloupotrebama, prisluškivanjima i ostalim gadostima. Uz najbolju volju i dosta raspitivanja, kolege iz Srbije i Crne Gore nisu bile u stanju da doznaju bilo šta konkretno o Stanku Subotiću – osim da postoji. Onda se Subotić pojavio u svojstvu glavnog negativnog junaka na naslovnoj strani „Nacionala“ i u velikom tekstu prepunom ozbiljnih optužbi: te „šef cjelokupne balkanske mafije“; te „sa Đukanovićem zaradio i podijelio milijardu dolara u posljednjih pet godina“; te „njegovi eskadroni smrti likvidirali“ Gorana Žugića i Belog Raspopovića u Podgorici, ali i Badžu Stojičića, Dugog Lainovića, Vanju Bokana, Jusu Bulića, Milana Đorđevića Bombonu, Milana Rajovića Milančeta i ko zna koga još; te „ispalili rafal u Vučelićev automobil u Budvi, za opomenu“; te zaradio grdne pare muvajući cigaretama u deljaka sa Milom Đukanovićem kome kupuje skupe satove i sa Zoranom Đinđićem koga voza svojim avionima tamo i amo; te pravi orgije na Svetom Stefanu, a sa hrvatskim i drugim estradnim zvezdama; te sa Đinđićem ugovorio monopol za proizvodnju cigareta u Srbiji; te Đinđić smestio Vuku Obradoviću onaj skandal, jer da je Obradović provalio priču; te dobio hrvatsko državljanstvo zahvaljujući poslovnim vezama sa čuvenim Ljubom Ćesićem Rojsom, hercegovačkom uzdanicom ekstremno desnog krila HDZ-a; i tako dalje.

IZVORI I INFORMACIJE: „Nacional“ je – očigledno – u ovu aferu krenuo kad je revizija hrvatskih državljanstava datih po posebnom diskrecionom pravu ministra izbacila i ime Stanka Subotića. Ostala imena koja su izašla na videlo nisu, doduše, baš najbolje društvo za pristojnog čoveka: Semjon Mogiljevič, ruski mafijaš velikog kalibra; neki James Martz Cappiau, belgijski kriminalac i bivši legionar koji je nedavno u Zagrebu ubio Vjeku Sliška, poznatog gangstera i kralja poker-automata; čitav niz raznih bivših legionara i međunarodnih umetnika koji su HDZ zadužili na razne načine koje ne želite da znate. Cane Subotić u tom društvu deluje još vrlo naivno…

Mnogo su, međutim, zanimljiviji izvori na koje se „Nacional“ poziva optužujući Subotića za sva nabrojana nedela. To je nekoliko „neimenovanih zapadnih diplomata“, uključujući i „visoko pozicioniranog dužnosnika Stejt departmenta“. Oni su „Nacional“ snabdeli podacima koje – uz dužno poštovanje kolegama – inače dobar istraživački tim tog nedeljnika ne bi mogao nikako da skupi. Na primer, da je Subotić za 45 miliona dolara u gotovom kupio tri aviona: dve cessne citation X, jednu sebi, a drugu crnogorskoj vladi i jedan learjet 45 crnogorskoj vladi; da je „jedna strana obavještajna služba“ snimila oko 300 sati telefonskih razgovora Subotića, Đukanovića i Đukanovićeve supruge Lidije, sa fiksnih, mobilnih i satelitskih telefona; zatim kakve sve skupe satove nosi Milo Đukanović (oko milion i po maraka ukupno); koliko je i sa kog računa Subotić platio za adaptaciju Milovog stana u Podgorici, ugradnju neprobojnih prozora (1.850.000 maraka) i kupovinu dva blindirana audija A8 i dva mercedesa S klase; gde su i pod kojim brojevima Subotićevi bankovni računi i koje front-kompanije koristi za transakcije (Kipar, Lihtenštajn, SAD); gde se, kada i s kim Subotić sastajao i šta su pričali i tako dalje.

Sve te informacije – ako su tačne, to jest – mogu biti samo proizvod vrednog i napornog rada desetina anonimnih trudbenika neke velike obaveštajne agencije neke veoma bogate i moćne države, koja je smatrala za shodno da svoje teško stečene obaveštajne podatke podeli sa zagrebačkim „Nacionalom“ – od svih novina – e da bi iskompromitovala Mila Đukanovića i Zorana Đinđića u očima siromašne i odrpane jugoslovenske javnosti. „Nacional“ je u drugom nastavku svoje sage o Canetu Subotiću, 22. maja, osetio potrebu da prekori jugoslovenske kolege: u kraćem tekstu pod naslovom „Srpski mediji u strahu od Caneta“ sa žaljenjem se konstatuje da su, eto, srpski mediji ogrezli u „nevjerojatnoj nekritičnosti spram nositelja istaknutih državnih funkcija. Sjetimo li se da isti nezavisni novinari i intelektualci gotovo puno desetljeće nisu imali bitnijih zamjerki na politiku Slobodana Miloševića, blagonaklonost spram tijesnih veza Đinđića i Caneta zapravo se lako može razumjeti“, zaključuje anonimni komentator „Nacionala“. Hrvatskoj vladi veoma blizak „Vjesnik“ objavio je slavodobitno u ponedeljak vest da je „Đinđić zabranio prodaju ‘Nacionala’“ i crnogorskog dnevnika „Dan“, a zbog pisanja o slučaju Caneta Subotića. U poslednjem broju, od utorka 5. juna, „Nacional“ sebi čestita na „pravoj političkoj oluji u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“ koju su njegova otkrića izazvala, ponavljajući tvrdnju da je Đinđić zabranio prodaju „Nacionala“. Naime, sada su odjednom „glavna tema svih novinarskih napisa upravo članci iz ‘Nacionala’“; toliko o „nevjerojatnoj nekritičnosti“.

AMERIČKI UGAO: Poseta crnogorskog ministra Branka Lukovca Hrvatskoj, prošlog vikenda, povezana je sa ovom aferom: navodno je Lukovac zatražio od predsednika Stipe Mesića da „zaustavi pisanje ‘Nacionala’ jer šteti osamostaljivanju Crne Gore“; navodno je Mesić odgovorio da neka šalju demanti ili tuže sudu za klevetu, pa dodao „a bilo bi dobro da porazgovarate i s Amerikancima“… Ova poslednja sugestija veoma je značajna: naime, u Zagrebu je opštepoznato koliko su Ivo Pukanić, vlasnik i glavni urednik „Nacionala“, i Viljem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Hrvatskoj a sadašnji u SR Jugoslaviji – bliski: gotovo lični i porodični prijatelji. „Nacional“ ima otvorena vrata kod Montgomerija kad god hoće, a telefonski kontakti Ive Pukanića i bračnog para Montgomeri su svakodnevni.

Ima tu još jedan američki ugao: „Nacional“ je u prvom nastavku sage o Canetu naveo registarske i serijske brojeve tri aviona koje je on navodno za gotov novac kupio u SAD. Reč je o dve cessne citation X i jednom learjetu 45. Cessne koštaju po 18 miliona dolara svaka, a learjet 9,6 miliona. Sva tri aviona registrovana su na agente iz savezne države Delaver; sva tri agenta imaju istu adresu. Kao nominalni vlasnici aviona javljaju se kompanije sa istočne obale SAD, registrovane za opšte civilno vazduhoplovstvo i obuku u padobranskim skokovima. Drugim rečima, tri veoma skupa mlazna aviona vode se na Miki Maus kompanije, ono što se zove brassplate operation (mesingana tabla), a sastoji se od jedne fascikle u arhivi nekog lokalnog advokata. Kompanije su osnovane oktobra 1998, pa juna 1999, pa februara 2000; svaka je zadužena za tačno 76,35 dolara poreza, hvala lepo. Nema podataka o ostvarenom profitu. Država Delaver poznata je kao zgodno mesto za takve poslove: čovek osnuje kompaniju sa jednim avionom za iznajmljivanje; onda taj avion iznajmljuje sam sebi i plaća troškove održavanja, pa mu je balans prihoda i rashoda uvek na nuli; osim toga dobije na taj način zeleni karton i može da ulazi i izlazi iz SAD kako hoće…

Stanko Subotić napisao je, preko advokata Slobodana Budaka, demanti u „Nacionalu“ od 22. maja; on poriče sve optužbe i preti tužbom za klevetu, podnoseći i sudska uverenja da nije osuđivan i da nije pod istragom; kaže da ima avion o kome je reč i da to nije zločin, kao i da je delovao kao posrednik i kreditor crnogorske vlade u kupovini druga dva aviona, što je njegovo pravo. Redakcija „Nacionala“ ukrasila je demanti slikom na kojoj su Subotić i Milorad Vučelić, pored ostalih…

Sve je to bilo veoma zanimljivo za čitanje, samo što se sada postavlja pitanje: šta je od toga istina i čemu sve to? Svi mi znamo ekonomiku cigareta: kolika je cena na veliko franko luka ili aerodrom; koliko se ko ugradi u maloprodajnu cenu na ulici ili u kiosku; koliko država hoće da zaradi na carinama, porezima i akcizama preko monopola. Duvanske pare su slatke pare, kao što je poznato, ali Cane Subotić uvek može da kaže ovako: da je on trgovac na veliko i da odgovara za cigarete samo do mesta isporuke, dakle franko aerodrom, luka ili skladište, već po trgovačkim i transportnim uzansama; da ima uredne ugovore o isporuci; da je dalja sudbina cigareta i struktura njihove maloprodajne cene stvar uvoznika, odnosno državnih vlasti i uprava javnih prihoda – sa čime on svečano nema ništa; da svoje poreze uredno plaća u Švajcarskoj gde živi i da – drugim rečima – mogu da mu pljunu pod prozor, jer da trgovina cigaretama na veliko nije zločin. Nije zločin ni biti u prijateljskim odnosima sa Milom Đukanovićem, Zoranom Đinđićem ili Miloradom Vučelićem, vozati ih okolo u svom avionu ili pomagati siromašnoj Crnoj Gori da jevtinije kupi sebi dva aviona. Nije zločin ni proizvoditi farmerke u Ubu, za šta ga „Nacional“ takođe optužuje da je radio dok mu nije krenuo posao sa cigaretama. Načela normalne konkurencije u tako lukrativnim poslovima kakvi su proizvodnja i trgovina cigaretama dopuštaju dosta tvrdu igru s ove strane zakona. Druga su stvar optužbe za ubistva i korupciju državnih funkcionera: to treba dokazati mnogo temeljitije nego što se „Nacional“ do sada potrudio. Neki izvori „Vremena“ ukazuju na još jedan izvor „Nacionala“: izvesnog beogradskog slobodnog novinara sa dugom istorijom problematičnog profesionalnog ugleda, poznatog skandalmajstora i igrača iz senovitog policijsko-obaveštajno-kriminalnog polusveta koji je, navodno, nahranio redakciju „Nacionala“ pričama o Subotiću i njegovoj navodnoj ulozi u ubistvima po Srbiji i Crnoj Gori.

POZDRAV IZ ROVINJA: Ubistvo Blagote Baja Sekulića u Budvi prošle nedelje palo je kao naručeno u ovoj priči. „Nacional“ u poslednjem broju tvrdi da je odluka o tom ubistvu doneta 28. maja uveče, kada su zajedno večerali Cane Subotić, Vuk Bošković (načelnik Javne bezbednosti MUP-a Crne Gore) i pokojni Sekulić. Navodno su Cane i Vuk Bošković došli do zaključka da je Bajo Sekulić „nepouzdan“, „priglup“, navučen na kokain i uopšte rizična pojava za neizvesnu budućnost njihovih poslova. „Nacional“ dalje ponavlja tvrdnje da Caneta Subotića kontrolišu Jovica Stanišić, njegova „ekipa kontinuiteta“ u Resoru državne bezbednosti MUP-a Srbije, a sve za račun Zorana Đinđića, Mila Đukanovića i njegovih ljudi u Crnoj Gori. „Nacional“ takođe čestita sebi zbog toga što je Đinđić odustao od gradnje fabrike cigareta u Kragujevcu, jer da je British–American Tobacco rešio da se izvuče iz cele priče upravo zbog „Nacionalovih“ tekstova.

Cela se ova priča sada ocrtava i kao politička, jer teško da bi neka velika obaveštajna služba delila svoje teško stečene podatke sa nekim zagrebačkim nedeljnikom radi zaštite zdravlja pušača ili zaštite monopola jedne duvanske korporacije, a ne neke druge. Među trezvenijim političkim analitičarima u Zagrebu ova se afera tumači kao pritisak na Mila Đukanovića da barem odustane od otcepljenja – ako ne i da se zauvek povuče iz politike. Poruka za Zorana Đinđića je tek opomena: da pazi s kim se druži i šta radi, sada kada je premijer.

Kolateralna korist iz cele priče bila bi jačanje pozicija Tvornice duhana Rovinj koju je BAT (British–American Tobacco) bio prilično ugrozio unutar Hrvatske, dodaju malo ciničniji analitičari. Reč je, reklo bi se, o ratu za monopol nad jevtinim cigaretama: TDR iz Rovinja sve je prisutniji na jugoslovenskom tržištu sa svojim proizvodima koji su značajno jevtiniji od stranih marki. U Beogradu paklo walter wolfa košta manje od jedne marke; u Zagrebu je isto paklo tri marke u kiosku, a dve u švercu… Prva uporediva cigareta je lucky strike, pa vi sada računajte. Ali, to je – ponavljamo – samo kolateralna korist.

Advokat Caneta Subotića u Zagrebu Slobodan Budak kaže za „Vreme“ da je podneo za sada tri tužbe protiv „Nacionala“: jednu za klevetu, a dve zbog nepropisnog objavljivanja ispravki; ne zna za kada će glavni pretres biti zakazan. Dotle ćemo sačekati na ishod ove afere – ako istraga u Jugoslaviji ne otkrije nešto pre toga.