Iako je pojava Majkrosofta sama po sebi već dovoljna vest, najveće interesovanje budila je priča o tome da će Majkrosoft sa srpskom vladom potpisati ugovor o saradnji na projektu elektronske administracije
Promotivnim skupom pod nazivom „Majkrosoft Sinergija“, održanim 7. juna u beogradskom Sava centru, američka kompanija Majkrosoft najavila je povratak odnosno dolazak na jugoslovensko tržište. Kao što se i očekivalo, na skup su došli svi koji u svetu informacionih tehnologija (IT) ove zemlje nešto znače, što je i red kada je u pitanju svetski lider u proizvodnji kompjuterskog softvera. S druge strane, predstavnici Majkrosofta nastojali su da promociju naprave u formi događaja (event, vrlo popularan termin u IT svetu), to jest da Srbiji i Jugoslaviji predstave svoja aktuelna strateška opredeljenja. A kad Majkrosoft predstavlja svoju svetsku strategiju, svi s pažnjom prate.
Kao što su mediji danima najavljivali, tim povodom je u Beograd došao predsednik Majkrosofta za Evropu, Bliski istok i Afriku Mišel Lakomb sa još nekolicinom saradnika, a sa naše strane domaćin mu je bio premijer Srbije Zoran Đinđić. Ne bez razloga, jer je premijer Đinđić proteklih meseci više puta isticao neophodnost tehnološkog razvoja zemlje i najavljivao da će u tom procesu Majkrosoft verovatno imati značajnu ulogu.
Sam „događaj“ bio je podeljen na dva dela: glavno predavanje na kome su govorili domaćini i najvažniji gosti i neku vrstu seminara sa četiri teme (Produktivnost, Infrastruktura, Poslovanje, Razvoj), na kojima su posetioci malo bliže upoznati s najnovijim proizvodima i stremljenjima ove firme. Pričalo se o novoj generaciji Windows i Office programa sa oznakom XP (eXPeriance, od engleskog „iskustvo“) o dotnet (.Net) tehnologiji i veb servisima (Web service) najnovijim principom integracije softverskih rešenja. Najkraće rečeno, nova strategija Majkrosofta potpuno se temelji na internetu, a korisnicima koji se ne mogu smatrati kompjuterašima predočeno je da će novi softver za lične računare biti toliko funkcionalan da nećete biti ni svesni da ga koristite.
Iako je delegacija Majkrosofta u Beogradu bila na najvišem nivou (govor je održao i Goran Radman, nekadašnji predsednik omladine Jugoslavije, danas direktor Majkrosoft Adriatika, koji pokriva države nastale na prostoru bivše Jugoslavije i Albaniju), utisak je da je s njihove strane bilo mnogo više rezerve nego sa strane domaćina. Medijska pokrivenost skupa bila je takva i tolika da se ovde neplanirano pojavio i potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus iskoristivši priliku da obznani novi stendbaj aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom.
UZDRŽANI MAJKROSOFT: Na Majkrosoftovom zvaničnom sajtu (www.microsoft.com) ovaj skup nije ni pomenut, ali je zato kao vest dana saopšteno da portugalska televizija pokreće interaktivni servis baziran na .Net tehnologiji (www.microsoft.com/presspass). Konkretan rezultat se u Majkrosoft okruženju poštuje i visoko kotira, za razliku od lepih želja i „četovanja“, makar vam sagovornik bio predsednik jedne države (Lakomb se tokom dana sreo i s Vojislavom Koštunicom).
Jedan od razloga za srdačnu uzdržanost sigurno je nerešeno pitanje intelektualne svojine u našoj zemlji, odnosno zaštite autorskih prava od kojih Majkrosoft živi. O načinu na koji se to može regulisati nije bilo reči ovoga puta, ali nezvanično se čuju razne priče, počev od one da će biti objavljena potpuna amnestija za piratizovani softver (malo verovatno) do toga da će legalizacija ići postepeno i pažljivo budući da se radi o trenutno malo interesantnom (čitaj siromašnom) ali potencijalno vrlo zanimljivom tržištu. Da bi bilo malo jasnije o kakvom je oprezu ovde reč, neka za ilustraciju posluži podatak da je za licenciranje operativnog sistema Vindouz (koji preko 90 odsto korisnika ima na svom računaru) i programskog paketa Ofis (otprilike isti procenat) potrebno izdvojiti nešto malo više od dve hiljade maraka. Po računaru! Pri tom, ovim licenciranjem dobija se pravo za legalnu upotrebu onoga što se i inače svakodnevno koristi, što će mnogima izgledati kao bacanje para kroz prozor.
Zato nije neobično što se Majkrosoft ovde pojavio uz Kompak, partnera na planetarnom nivou, drugu po veličini kompaniji za proizvodnju računara. Budući da ima nameru da prodaje računarsku opremu u zemlji u kojoj je obnova infrastrukture imperativ, interes Kompaka je kudikamo jasniji te je to i razlog što je ceh manifestacije platio Kompak, a ne Majkrosoft. Novi računari će se sigurno kupovati, i za njih će morati da se daju pare, s tim što će morati da se plati malo više za unapred ugrađeni Vindouz (čime se dalja piratizacija delimično umanjuje).
PISMO O NAMERAMA: Iako je pojava Majkrosofta na domaćem tržištu sama po sebi već dovoljna vest, najveće interesovanje budila je priča o tome da će Majkrosoft sa srpskom (jugoslovenskom?) vladom potpisati ugovor o saradnji na projektu elektronske vlade (e–government), pravoj modi na Zapadu, gde se mnoge aktivnosti vlada sele u sajber prostor. Ovoga puta potpisano je samo pismo o namerama, uz ogradu premijera Đinđića da će slično pismo biti potpisano sa svakom IT firmom koja se pojavi na domaćem tržištu, mada i dalje postoji velika želja (verovatno obostrana) da se projekat izvede upravo sa Majkrosoftom.
Razlog za ovoliki oprez potiče od prilično burnih reakcija u domaćoj javnosti po pitanju izbora partnera. Majkrosoft nije omiljena firma velikog broja lokalnih kompjuteraša (bez obzira što isti nemilice piratišu MS softver). Reklo bi se da je softverski gigant pizmu na sebe navukao najviše zbog opipljivog (materijalnog) uspeha i agresivnog, monopolističkog ponašanja na tržištu. Kvalitet softvera sve i da hoćemo ne možemo da dovedemo u pitanje budući da se kod nas koriste uglavnom nezvanične verzije (na računarima sumnjivog kvaliteta) za koje Majkrosoft ne snosi nikakvu odgovornost niti pruža bilo kakvu tehničku podršku, što je otprilike kao da optužite firmu Levi Štraus za kvalitet farmerki s buvljaka.
Najglasniji protivnici ulaska Majkrosofta u srpsku administraciju jesu zagovornici operativnog sistema Linuks, iza kojeg ne stoji nikakva kompanija već veliki broj entuzijasta (i neki profesionalci) koji ga kreiraju za sopstvene potrebe. Linuks je sistem „otvorenog koda“, što znači da ga je moguće „otvoriti“, pogledati šta je u njemu i menjati ono što vam ne odgovara, za razliku od Vindouza koji se isporučuje zatvoren, i čiji se fajlovi ne mogu analizirati niti menjati. Za prosečnog korisnika razlika je nebitna budući da se ionako ne bi usudio da otvara „haubu“ svog operativnog sistema, ali pojedini stučnjaci tvrde (dosta neosnovano) da Vindouz u sebi krije velike misterije te da može poslužiti kao sredstvo za špijunažu, jer su ga navodno pod pritiskom američkih špijunskih službi tako koncipirali u Majkrosoftu. Kad istroše sve paranormalne argumente, pobornici Linuksa vrate se na onaj pravi, to jest da Vindouz mora da se kupi (200-300 dolara po računaru), dok je Linuks besplatan.
S druge strane, nemali broj IT stručnjaka koristi Vindouz i strahuje od Linuksa upravo zbog njegove otvorenosti, odnosno mogućnosti da korisnik svojim neznanjem napravi štetu u sistemu. Debata je tek počela i potrošiće se još mnogo reči, papira i struje na nju, ali nesumnjivo je da će naklonost većine biti na strani neomiljenog monopoliste. Vindouz ionako svi umeju da koriste, iza operativnog sistema stoji snažna firma koja garantuje kvalitet programa i, konačno, Majkrosoft ima već razvijenu i isprobanu koncepciju elektronske administracije (pogledajte www.microsoft.com/government).
TRIVIJALNI PRIMERI: U toj koncepciji, koju je predstavio Dejan Cvetković iz kanadskog ogranka Majkrosofta, postoje tri nivoa odnosa: vlada-građani, vlada-privreda i vlada-druge vlade. Cilj nije da se krene od nule, već da se sistemi koji su već u upotrebi (u opštinama, policiji i drugim državnim organima) povežu kako bi se administrativni poslovi ubrzali. Dodatna prednost ovog koncepta (nikako najvažnija stvar, kako to doživljava premijer Đinđić) jeste to da bi tako objedinjenim sistemima građani mogli da pristupaju i izvan zgrada državnih institucija, na primer internetom od kuće ili iz nekog sajber kafea, što bi možda smanjilo redove i ubrzalo neke administrativne procedure.
Biće da priču niko ne shvata preterano ozbiljno jer se do sada nigde nisu pojavile stručne analize ovog značajnog projekta. Sva objašnjenja zvaničnika (uglavnom premijera Đinđića) svode se na trivijalne primere kao što je registracija automobila ili promena prebivališta, što doduše ima efekta budući da većina građana ove zemlje pomenuto doživljava kao čistu birokratsku torturu. Ako bismo se izražavali jezikom novih tehnologija, nama je umesto elektronske potrebna „smart“ administracija. Da bi se poslovanje administracije ubrzalo nije potrebno prebaciti ga na struju, već ukinuti gomilu nepotrebnih i nelogičnih propisa i postupaka koji će gušiti servere na internetu jednako kao što sada stvaraju gužve na šalterima. Kad bi se problem administracije mogao rešiti samo unapređenjem infrastrukture i razvojem adekvatnog softvera, odmah bismo predložili da se one Labusove pare prebace Kompaku i Majkrosoftu („Ako se zna cilj, onda se može ići i kraćim putem“, rekao je na Sinergiji premijer Đinđić, uostalom).
Uvođenje elektronskog poslovanja u državnu administraciju jeste neminovnost, ali od tog posla ne treba očekivati čuda niti se nekom velikom napretku treba nadati u skorije vreme. Posao koji bi trebalo obaviti je ogroman, a paradoks je da će elektronska administracija iziskivati znatno veći broj zaposlenih u državnoj službi nego što ih ima sada. Broj šalterskih službenika neće se smanjiti, ali će nam biti potrebni novi ljudi da opsluže sistem i uredno ga hrane potrebnim informacijama. Takva administracija biće efikasnija od ove sadašnje, ali pre toga treba stvoriti efikasnu privredu da je finansira.
Postojanje elektronske administracije potpuno bi obesmislilo potrebu za izdavanjem raznih uverenja poput izvoda iz matične knjige rođenih ili državljanstva, pa čak i obrazaca vozačkih i saobraćajnih dozvola, budući da ona služe samo da bi se dala na uvid službenim licima koja će njihovu urednost moći da provere direktno u sistemu.
Međutim, ovakva povezanost ima i svoju negativnu stranu, a to je narušavanje privatnosti građana čiji bi se kompletan život (lični podaci, podaci o imovini, bračnom stanju i sl.) pojavio pred šalterskim službenikom pri svakoj administrativnoj proceduri. Zbog toga je neophodno najpre definisati koji je neophodni minimum informacija koje država treba da ima o svojim građanima, i ograničiti da se na ekranu pojavljuju samo one koje su potrebne za obavljanje konkretnog posla.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
