Možda vam se učinilo da je ovaj film na duge momente vulgaran. Možda čak niste mislili ni da je baš strašno smešan. Možda ste verovali da su kompjuterski efekti grozni. Možda vam je Adam Sendler delovao nekako… kao Adam Sendler. Možda vam je bilo u redu što je glavni lik osoba sa posebnim potrebama, ali nikako niste mogli da razumete zašto se reditelj i gledaocima neretko obraća kao da dele isti problem.
Sve ste ovo pomislili zato što je istina. A ipak, ovaj film u ovom trenutku, u kontekstu američke produkcije kao i u kontekstu srpske bioskopske ponude, duboko je pozitivan fenomen.
U doba kada Holivud sebi može da dopusti da uloži veće pare jedino u milion i devet puta isprobane obrasce, a domaći distributeri otkupljuju samo najkomercijalnije upravo od takvih, sama pojava ovog filma o lepotama pakla i humanosti đavola i najmlađeg mu sina na korak je od božanske intervencije. Ovakva ideološka raspusnost, vizuelna neumerenost, stilska razbludnost, ovolika doza iskrenog i iskonskog kiča nisu na našim platnima viđeni već toliko dugo da ovaj bioskopski doživljaj izaziva intenzivnu fizičku reakciju. U lošoj varijanti povraćanje, ali – hej! – nije li i to znatno bolje od uobičajene apatije?
Imamo, znači, (dizajnerski) pakao, u kom predsedava Kajtel, kao rutinerski šmirantski mutant nastao ukrštanjem Džona Galijana i Hjua Hefnera. Sinovi su mu inteligentni ali blajhani belac, snažni ali priglupi crnac, i Adam Sendler tačka. Nijedan od trojice neće postati đavolov naslednik valjda zbog svojih očiglednih mana (a čemu se jedino Adam nije ni nadao). Rezignirani ovakvim sledom događaja, prva dvojica napuštaju pakao i odlaze u Njujork, koji je bitno neprijatnije mesto za život od njihovog rodnog kraja. Svojim akcijama ipak uspevaju da ga naprave nešto zabavnijim – moto grada menja se iz „I love New York“ u „I love hookers“, starosni limit za konzumiranje alkohola spušta se sa 21 na 10, i već tome slično. Kao posledica njihovog napuštanja pakla kapije istog se zamrzavaju (ne pitajte zašto), a đavolu tj. Kajtelu počinju da otpadaju delovi tela, redom: uvo, noga, piša, pa sve dok mu ne ostanu samo ruke koje drže usta. Ne bi li promenio nemio razvoj događaja, verni sin Sendler upućuje se k Njujorku, i upada, što se ono kaže, „u avanturu svog života“. Ista uključuje buldoga koji govori, Patrišu Arket sa tegla-naočarima, Kventina Tarantina kao slepog proroka koji udara u banderu, Ozija Ozborna kao samog sebe i izvesni par luzera kao dvojnike Bivisa i Batheda. Tu je i Riz Viderspun kao Sendlerova majka, inače anđeo sa malo sumnjivom prošlošću u koktel haljini, sa lepom navikom da razglaba preko mobilnog kao da u raju nema lihvara kao što je Telekom. Ne treba zaboraviti Sendlerove čudovišne moći kojima se koka–kola pretvara u pepsi i njegovu korisnu naviku da proždire nepojmljive količine pilića marke Popeye’s Fried Chicken, čije su ime i marka ponosno prikazani tuce i po puta (već prema ugovoru).
E, sad, tu on dođe; ne, onaj ode; i ovaj… onda uglavnom, ljubav pobedi, đavo se oporavi, i sve bude u redu. Ili tako nekako.
Isceljujući šok koji potom ostaje doduše nije ni blizu onom koji bi izazvalo gledanje filma Monkeybone ili, još bolje, Freddy got fingered, ali kako pomenuti biseri nažalost neće nikada (čitaj: NIKADA) biti otkupljeni, moramo se zadovoljiti i Malim Nikijem. Nagomilavanje, preterano pojašnjavanje, zabava radi zabave, fore radi fora, formalna nakićenost i sadržajna plošnost bile bi, dakle, najbitnije osobine ovog dela. Ako biste pohitali da primetite kako su gorepobrojane ujedno i najbitnije osobine kiča kao takvog, našli biste se sasvim blizu poente. Ukoliko svemu ovome oduzmete negativan predznak i kič doživite prosto kao jedan od stilskih okvira ili mogućih vrsta ukusa, što on upravo i jeste, pružate sebi legitimnu šansu da se iznenadite. A koliko je ovaj cilj uzvišen i, shodno tome, teško dostižan, znate odlično ako ste idealutopista. To jest, redovan bioskopski posetilac.
