Petrograd
Posle 27. maja 2003. Sankt Peterburg bi trebalo iznova da promeni ime – novi naziv bivšeg Lenjingrada biće Putingrad. Bar tako se šale stanovnici ovog grada odnedavno zasuti „federalnim novcem“. Do tog datuma iz budžeta Ruske Federacije trebalo bi da se slije oko 55 milijardi rubalja (približno četiri milijarde nemačkih maraka) da bi grad u što lepšem izdanju dočekao 300. godišnjicu osnivanja. U pešačkoj zoni „Mali vrt“ stoji veliki časovnik koji odbrojava trenutke do velikog trenutka. Ruski predsednik Vladimir Putin potekao je i politički iz Peterburga i barem što se tiče podrške obnovi i doterivanju grada, pokazuje se kao zahvalni sin nekadašnje carske prestonice.
OBNOVA I IZGRADNJA: Ne samo da u mesnom brodogradilištu nastaje nova predsednička jahta kojom bi Putin trebalo da krstari Nevom kada za dve godine budu započele svečanosti, već je i čitav centar grada pretvoren u gradilište. Među najvažnijim poduhvatima je izgradnja autoputa obilaznice oko istočnog dela grada koji treba da poveže pravac iz Moskve sa putem za Finsku. Trenutno je grad danonoćno zagušen teškim saobraćajem. Metro se produžuje, pešačke zone šire, muzeji obnavljaju…
Mnogobrojni poduhvati u gradu izgleda da se odražavaju i na raspoloženje stanovništva. Novine pišu da je prvi put od raspada Sovjetskog Saveza u gradu ponovo zabeležen porast prirodnog priraštaja. Skroman, ali ipak: pre dve godine na svakih hiljadu stanovnika grada rađale su se prosečno 6,2 bebe – prošle godine bilo ih je 6,7. Gradski ministar zdravlja Juri Ševčenko izjavio je da „siromašni ljudi ne žele da imaju decu jer ne žele da proizvode još više siromaštva“. Sudeći, međutim, po izjavi dvadesetosmogodišnje drugorotkinje Margarite Štitkove istoj novini, i na siromaštvo čovek može da se navikne: „Ljudi prežive prvu ekonomsku krizu, onda drugu, pa se umore od toga da se plaše budućnosti. Shvate da imaju jedan život koji ide svojim tokom uprkos svim krizama.“
Ljudi u Rusiji kao da potvrđuju predstavu koju svet gaji o njima – da mogu mnogo toga da pretrpe i da prihvate, čak i neku vrstu trajnog ratnog stanja u manjem obimu. Na koloseku Moskovskog vokzala upravo se punio voz vojnicima specijalne brigade Tajfun na putu za Čečeniju – to im je deseta tromesečna runda ratovanja sa „črnožopima“ od 1994, prošli put se dvojica nisu vratila, posmrtno su odlikovana. Krupni, ošišani momci sa cigaretama u ustima od kojih se opraštaju uplakane žene s decom, devojke, majke. Na suprotnom koloseku upravo je pristigao voz iz Moskve iz koga su pohrlile grupe japanskih i korejskih turista, odmah su proradili „rafali“ iz fotografskih kamera.
Turisti su poslednjih dana juna navalili, kao i uvek, da dožive „bele noći“ u Petrogradu. Mraka, zaista, nema u sedmicama oko ravnodnevice. Vrhunac provoda turista, ali i domaćih, nastupa svake noći koji minut pre dva ujutro kada se dižu mostovi na Nevi kako bi brodovi mogli da otplove u Finsko more. Hiljade turista zacrne obale, mnogi sa „šampanskojem“ u ruci odbrojavaju trenutke dok se nevski mostovi bešumno ne razjape. Uzbuđenje je maltene kao pred Novu godinu. Stotine čamaca i glisera takmiči se da se zatekne ispod mosta baš u trenutku kada mu se vinu kraci. Ko se od pešaka zagubi na pogrešnoj strani mora da sačeka do pet ujutro kada se prelazi ponovo sklapaju. Ukoliko je pri novcu, svratiće možda još u restoran Idiot (po romanu Dostojevskog), ili, ukoliko nije vegetarijanac, do gruzijskog Salčina ili jevrejskog Sjem sorok.
MOSTOVI I ZIDOVI: Do 2003. godine treba da se završi novi most za osam traka autoputa – obilaznice, dugačak 730 metara, na visini od 135 metara preko reke na jugu grada. Biće to novo znamenje grada i jedini most preko Neve koji noću neće biti podizan. Tako će biti olakšan prevoz robe i ljudi prema severozapadu, prema Finskoj, jedinoj državi Evropske unije s kojom se sada Rusija graniči. Petrograd ima koristi od blizine Evropi – ukoliko se Evropska unija i sve što je politički, ekonomski, pa i civilizacijski vezano za zapadnoevropsku integraciju, shvata kao oličenje Kontinenta. Međutim, približavanje Evrope tom delu Rusije ne donosi samo obostrano korisne stvari poput zapadnog turizma, malogranične trgovine i ulaganja.
Baltičke države – do pre deset godina naizgled nedeljiv deo Sovjetskog Saveza još od dogovora Hitlera i Staljina – želele bi da, ako je moguće još „juče“, postanu članice ne samo Evropske unije već možda još više Severnoatlantskog pakta. Zapadnim Evropljanima se opet očito baš ne žuri da upišu i Estoniju, Litvaniju i Letoniju među saveznike za koje su po statutu NATO-a obavezni i život da polože, zlu ne trebalo. Ferman iz Vašingtona je, međutim, sasvim jasan: baltičke države su predviđene za članstvo, možda baš zato što su Rusi toliko nervozni zbog mogućnosti da tu sasvim na dohvat od Ermitaža nastane neki novi „Bondstil“.
Protivnici širenja NATO-a na istok prepoznaju nastajanje novih geopolitičkih i vojnih razdelnih linija u Evropi koje, kako to doživljavaju, bude drevna sukobljavanja među zapadnim i istočnim hrišćanima. Ta nova linija proteže se, u razmišljanjima geopolitičara, tu od Petrograda na Baltiku pa sve dovde, do Kotora na Balkanu. Preseca još i Ukrajinu i Belorusiju šireći jaz i raskol među tamošnjim pristalicama savezništva ili sa Zapadom ili Rusijom.
Taj novi „rimski limes“, čak i ako do širenje NATO-a na Baltiku i Balkanu i ne dođe tako brzo, poprimiće, kako pišu ruski analitičari, sasvim opipljive oblike i u slučaju daljeg prodiranja Evropske unije na istok: ako Poljska i baltičke države, kao izgledni kandidati za članstvo u EU, pristupe možda još i ranije „Šengeniji“ (zapadnoevropskom prostoru nazvanom po Šengenskom sporazumu o jedinstvenom režimu ulaznih dozvola za ljude iz trećih država), nastaće krupne prepreke za putovanja iz istočnih, nešengenskih država. Posebno će se taj problem zaoštriti za žitelje Kalinjingrada, ruske enklave, koji će pasti ne samo u vojnu i geopolitičku izolaciju već i neminovno osiromašiti u ekonomskim i ljudskim kontaktima sa svojim zaleđem. Problemi su isti kao oni koji predstoje, recimo, Srbiji i Crnoj Gori kada Mađarska bude zatvorila granicu zbog preuzimanja režima viza EU-a.
U nekadašnjem Kenigsbergu, sadašnjem Kalinjingradu, rođen je Imanuel Kant i nije se ni mrdnuo odatle. To mu nije smetalo da promišlja „večni mir“ u Evropi, projekat koji sada Evropska unija nosi na svom štitu. Međutim, umesto „izvoza stabilnosti i demokratije“, kao deklarisanih ciljeva širenja EU-a i NATO-a na istok, kao da nastaju neslućeni, teški problemi za one koji ostaju privremeno ili dugoročno van tih novih granica, možda čak i novi izvori kriza. Velikom broju „etničkih Rusa“ biće prekinuta neposredna veza sa „maticom“ kao državljanima baltičkih država.
Da li će onda Moskva možda početi da oponaša aktuelni mađarski „statusni zakon“ o Mađarima u Rumuniji, Srbiji i Slovačkoj, dajući privilegije „svojima“ u „bliskom susedstvu“? Već sada iz Moskve redovno stižu teške optužbe na račun nekih od Balta za diskriminaciju ruske manjine, pa i rasizam, neonacizam… U takve konflikte, koji više nisu hipotetični, već samo još nezapaženi u širokoj javnosti zapadne Evrope, nesumnjivo će biti uvučene obe centrale u Briselu. U Moskvi više ne vlada, međutim, pijani car Boris, već čekista Putin. I kada diže Petrograd iz prašine, to ne radi samo radi budućih dolarskih prihoda od turizma, već zbog slave i moći Rusije, ma koliko one još bile daleko, možda isto toliko koliko i uspon u doba Petra Velikog.