Režija: Evgenij Griškovec; Igra: Evgenij Griškovec
.jpg)
U okviru Belefa, u Beogradu je gostovao dramski pisac, reditelj i glumac Evgenij Griškovec, čiji monoteatar predstavlja jednu od najzanimljivijih pojava u savremenom ruskom pozorištu. Autorski projekti Evgenija Griškoveca, koji su u poslednjih nekoliko godina dobili značajnu potvrdu u Rusiji i inostranstvu – nacionalna nagrada Zlatna maska za najbolju savremenu dramu, gostovanja na prestižnim međunarodnim festivalima, interesovanje velikih evropskih pozorišta za njegove tekstove – bitno se razlikuju od glavnih tokova današnjeg ruskog pozorišta. Nasuprot preovlađujućem interesovanju ruskog pozorišta za ambiciozna istraživanja na planu forme, za mogućnosti scenske artikulacije velikih klasičnih romana (Dostojevski, Gogolj, Kafka…), Griškovec razvija jedan puritanski jednostavan, prečišćen i nepretenciozan pozorišni jezik, kojim publici prenosi najličnija životna iskustva.
Ovo pozorište pre bi moglo da se posmatra u jednom sasvim drugom kulturnom kontekstu: naime, monoteatar ruskog umetnika u izvesnoj meri podseća na vrlo popularne lične ispovesti u pozorišnoj formi anglosaksonskih umetnika, prevashodno umetnica. Međutim, ako je forma i slična, senzibilitet i teme ruskih i američkih pozorišnih ispovesti bitno su različite. Tako u predstavi Kako sam pojeo psa, kojom se predstavio publici Belefa, Griškovec teatarskim sredstvima pripoveda o specifičnom, mučnom iskustvu služenja vojnog roka na Tihom okeanu u ruskoj mornarici, koje traje pune tri godine.
Ovo, ipak posebno životno iskustvo Griškovec kombinuje s uspomenama na detinjstvo, koje svojom univerzalnom emotivnom podlogom (grčevita žudnja deteta za rođendanskim poklonom i neopisivo razočaranje kada se ispostavi da su poklon knjiga i džemper, na primer) ostvaruju efekat snažne identifikacije svakog gledaoca. Paradoks ovog pozorišta jeste u tome što se uživljavanje ne postiže formalnim pozorišnim sredstvima koja stvaraju iluziju stvarnosti kao u naturalističkom teatru – naprotiv, Griškovec odmah na početku „predstave“ ruši iluziju, obznanjujući da je reč o verodostojnoj ličnoj ispovesti – već prevashodno zajedničkim životnim i emotivnim iskustvom umetnika i gledaoca.
Ipak, bilo bi pogrešno iz ovoga zaključiti da predstava Kako sam pojeo psa predstavlja dokumentarnu ispovest u koju je u potpunosti zanemarena umetnička transpozicija. Griškovecova predstava jedan je neosporno brižljivo izgrađen artefakt u kome dokumentarna, lična, ispovedna građa doživljava umetničku obradu i na taj način ostvaruje gledaočevu identifikaciju. Prepoznatljivo životno iskustvo (uspomene na detinjstvo ili služenje vojnog roka) ne bi ostvarilo efekat uživljavanja da Griškovec ne vlada glumačkom tehnikom, kako govornom tako i telesnom, pomoću koje plastično dočarava neka najobičnija, svima nama poznata fizička stanja (recimo mučno buđenje u hladno zimsko jutro).
Takođe, u oblast umetničke obrade sigurno spada i vešto i tačno smenjivanje različitih tonaliteta: taman kad se učini da će se preterati sa sentimentalnošću, poetičnošću ili čak patriotskim zanosom, Griškovec plasira opor, oštar, ironičan, kritički ton koji, u prvom redu, izražava sav groteskni besmisao sovjetske, pa i svake druge vojne mašinerije (recimo scena ribanja palube). Tako se na kraju zaokružuje jedan sveobuhvatan, donekle prepoznatljiv senzibilitet u kome se prožimaju sentimentalnost i ironija, poezija i banalnost, razumevanje i osuda, aktuelnost i univerzalnost.
Poslednje, ali ne i najmanje bitno – predstava Kako sam pojeo psa ne bi sigurno ostvarila željeni rezultat kod beogradske publike da nije bilo odličnog, čak donekle i teatarski oblikovanog prevoda Novice Antića, koji je bio, kao što je to uvek slučaj sa prevodiocima na Griškovecovim gostovanjima u inostranstvu, gotovo učesnik predstave, jer je autor s njim, kao i sa publikom uostalom, ulazio u spontanu, improvizovanu komunikaciju.
Bez ijedne autorske pesme dvadesetogodišnji student iz Vinkovaca Jakov Jozinović trenutno je pop-kulturni fenomen broj jedan na prostoru celog regiona. Spoj starih Balaševićevih, Oliverovih i Čolinih pesama i njegove mladosti, energije i spontanosti izaziva histeriju kod devojčica koja može da se meri sa onom iz vremena „Bitlsa"
Prema podacima APR-a, Jasmina Ninkov v.d. upravnica Narodne biblioteke Srbije je takođe i direktorka Biblioteke grada Beograda. I tako još od jula
Deca, žiri na festivalu „Ringišpil“ ocenila su da je najbolja predstava „Pačija škola“ i nisu im smetali žuti prsluci, a u matičnom Lutkarskom pozorištu u Nišu je ne stavljaju na repertoar zato što kažu da nije za osnovce
Čim su se Fenečki biseri ogradili od Ćacilenda odakle se puštala njihova muzika, uprava Šabačkog pozorišta im je otkazala koncert za koji su otkupili salu i sami ga organizuju
Bićemo upamćeni kao fantomska umetnička direkcija koja je sprečila da naš najznačajniji festival bude podoban za one koji su nekompetentni
Aleksandar Vučić sprovodi neobjavljeni državni udar. Džaba kreči. Nema on odbranu od zahteva za pravdom. Jer kako da pogleda u oči majci koja štrajkuje glađu, umiri narod na ulicama i utiša đačiće koji na ekskurziji viču – „Pumpaj!“
Aleksandar Vučić misli da u utorak putuje za Brisel u svojstvu predsednika Republike Srbije, ali zapravo odlazi kao predsednik Ćacilenda. Na to je sam sebe sveo, samo što toga još uvek nije svestan
U Novom Sadu je održana ogromna komemoracija za žrtve nadstrešnice, dirljiva i neophodna. Fiksacija na tačan broj ljudi tu je potpuno promašena jer ovo više nije ta igra
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
