Sud naroda ili sud elite

U istoriji svakog naroda dođe vreme kada svi osećaju snažnu potrebu da sude i presuđuju. Obično se to dešava posle velikih društvenih, ekonomskih i političkih kriza, pa i katastrofa. Smena jednog sistema vlasti zahteva hitre reakcije u tom pogledu. Jedan od razloga krajnje je pragmatične prirode: što pre razvlastiti prethodnu vlast i sprečiti njen eventualni povratak. Drugi, mnogo širi i dublji razlog leži u sferi osećanje lične osujećenosti, frustracije i nepravde stotina hiljada, pa i miliona ljudi koji su pod prethodnim režimom doživeli razne vrste ponižavanja i nasilja. Treći razlog je takođe veoma prisutan, mada se o njemu nerado javno govori, a tiče se ličnih ambicija i sasvim subjektivnog osećanja pripadnika tzv. društvene elite da je došao trenutak da upravo oni preuzmu odgovornost i poslove od posebnog značaja za budućnost države. Postoji, najzad, još jedan razlog da se krene u sudovanje, a to je potreba da se napravi jasna distanca između Njih i Nas, između onih koji su glavni krivci propasti i onih koji su bili najveće žrtve. Odmah da napomenem: utvrđivanje najvećih žrtava predstavlja mnogo veći izazov od utvrđivanje najvećih krivaca.

Gde je Srbija u ovom trenutku kad je reč o sudovanju?

Kao prvo, mora se utvrditi ko je sudija.

Kako sada stvari stoje malo je ko zadovoljan stanjem pravosuđa. Nezadovoljstvo se iskazuje horski. U tome su jedinstveni i tzv. opozicija i razjedinjena vlast. Motivi su, naravno, različiti.

Pođimo, međutim, redom. Posle 5. oktobra prva obraćanja nove vlasti išla su u pravcu umirivanja građana i javnosti da nisu u pitanju nikakve revolucionarne, nasilne promene političkog sistema već postepeni, legalni proces demokratskih reformi i modernizacije zemlje. U tom su smislu ostali netaknuti i pravosuđe, i policija, i vojska, o ludnicama da i ne govorimo. Netaknuta je ostala i privatna imovina najpoznatijih novobogataša koji su svoje bogatstvo stekli poslednjih desetak teških godina. Vojislav Koštunica, novoizabrani predsednik SR Jugoslavije, rekao je da je protiv revolucionarne pravde. Kad se spomene revolucionarna pravda ovde se odmah pomisli na posleratne „narodne sudove“ i svima bude hladno oko srca. „Narodni sudovi“ su, da malo podsetimo, nastali tokom rata kao način da se „narodna vlast“ obračuna sa kolaboracionistima i saradnicima okupatora. Kolaboracionista i saradnika okupatora bilo je tokom Drugog svetskog rata po celoj Evropi. Narodni sudovi su sudovali i presuđivali ne samo u Istočnoj Evropi nego i u na Zapadu. Narodni sud je u Italiji obesio ne samo Musolinija nego i Klaru Petači. Kad se rat završio u nekim evropskim zemljama, prevashodno u Istočnoj Evropi, narodni sudovi postojali su još izvesno vreme – toliko koliko je novim komunističkim vlastima bilo potrebno da uspostave svoje sudstvo.

Kako su radili ovi novi sudovi ima mnogo podataka. Ipak, i takvi nesamostalni i neprofesionalni sudovi, umeli su da donose presude koje nisu zadovoljavale nove, revolucionarne vlasti. Očigledno je postojala izvesna disproporcija između revolucionarne pravde i novog pravosuđa. Tada je neumrli Maršal otvoreno kritikovao sudove da se „drže zakona ko pijani plota“. Pa su sudovi posle toga doneli nekoliko presuda (smrtnih!) koje su pokazale kako se mora suditi.

Sve ovo se mora znati kad se pokrene pitanje legalizma, ne samo u našim uslovima nego i u posebnim revolucionarnim vremenima. Zbog toga je centralno pitanje, koje još nigde nije pokrenuto – šta se to stvarno desilo 5. oktobra 2001. godine? Da li je to bila revolucija, nasilni prevrat ili mirna, demokratska predaja vlasti? Ko je u ovom prevratu, revoluciji ili demokratskoj promeni učestvovao i ko ju je izveo? Da li je to uradio Vrhovni sud, milionska masa građana, Legija, Nebojša Pavković? Dok to ne raščistimo teško je da možemo ozbiljno da razgovaramo o oblicima i prirodi promena u Srbiji.

Ako je stvarno bila u pitanju legitimna i normalna demokratska smena vlasti ,onda me veoma zanima zašto je bilo potrebno tako mnogo vremena (od 24. septembra) i tako mnogo ljudi i masovnih spontano-organizovanih akcija da bi se ta pobeda i ostvarila. Da li su ljudi okupljeni oko Skupštine Grada i oko nje naoružani kalašnjikovima i desetine hiljada građana koji su dežurali u Pionirskom parku bili tu samo da sačekaju proslavu pobede, ili zbog nečega drugog? Da li su pozivi preko medija da se ljudi ne razilaze zbog opasnosti da bi neke jedinice vojske mogle da intervenišu bile običan blef? Da li je, možda, neko dao garancije nekome da će sve biti po zakonu, i da će glavne poluge i instrumenti sile i represije prethodnog režima biti pošteđene svake vrste odgovornosti?

U istoriji se komprimisi i dogovori između sukobljenih strana često dešavaju. To nije znak nikakve demokratske zrelosti ili revolucionarne promišljenosti već jednostavno – stvar pragmatične procene: kolika će biti cena promene. Većina autoritarnih, despotskih režima, posebno u Južnoj Americi, smenjeno je zahvaljujući takvoj vrsti kompromisa. Kao poslednji akt svoje volje ovi režimi bi obično proglašavali opštu amnestiju za neka dela, davali imunitet pojedinim istaknutim vođama ili im dozvoljavali da bezbedno napuste zemlju. I u Južnoj Africi, koja je odnekud postala popularan primer demokratske tranzicije, odigrao se sličan kompromis dan uoči prvih opštih, demokratskih izbora. Generali su tražili garancije da neće biti izvedeni na sud. Umesto opšte amnestije dogovorena je uslovna amnestija za one koji u roku od dve i po godine prihvate da svedoče o zločinima koje su počinili. To je bilo, i ostalo, polje rada čuvene južnoafričke Komisije za istinu i pomirenje.

Znači, posle nečega što je imalo sve kvalifikative klasičnog državnog udara, da ne kažem revolucije, Vojislav Koštunica je odlučio da sve mora da ide po zakonima, naravno onim zakonima koji je uterivali pravdu prethodnih pedesetak godina. Ista je stvar i sa sudijama. Oni su, uostalom, prema zakonu o pravosuđu iz 1990. godine, takoreći nesmenjivi. Još komplikovanija situacija bila je u policiji. Kad znamo da nije reč o jednoj već o nekoliko policija koje su godinama funkcionisale isključivo kao specijalne partijske vojske, onda zadatak pridržavanja strogih pravila legalizma deluje prilično iluzorno. Ako tome dodamo činjenicu da je jedan od glavnih ličnosti ove policije – Radomir Marković – ostao na svome mestu nekoliko meseci, sasvim dovoljno da uništi tajnu dokumentaciju i eventualne dokaze o mnogobrojnim ubistvima, otmicama i teškim kriminalnim delima, onda priča o legalizmu počinjeda dobija sasvim drugo značenje.

Nije li se tu, sve vreme, radilo samo o jednoj stvari: o osvajanju i zadržavanju određenih pozicija moći. Mene sudbina Radomira Markovića podseća na sudbine mnogih nacističkih glavešina koji su godinama vodili razne tajne službe, obaveštajne i kontraobaveštajne, kojih su se 1945. s podjednakom grabežljivošću dočepali i Rusi i Amerikanci. Oni su bili neophodni da bi se pravile nove tajne službe, da bi se koristila stara agentura i da bi se sutra mogli ucenjivati novi političari. Ko nam garantuje da neko iz Predsednikovog okruženja nije imao i tu nameru?

A sa druge strane Legija. Zoran Đinđić nije krio da je on bio važna karika u lomljenju stare vlasti. Moja prirodna, sasvim spontana reakcija, kad sam iz novina i knjige 5. oktobar saznao za ovu vezu, bila je: baš dobro, cilj opravdava sredstva. Sasvim makijavelistički, ali mi to ni najmanje ne smeta. Ubeđen sam da to nije smetalo nikome od onih milion građana koji su se 5. oktobra okupili u Beogradu da sprovedu i odbrane izbornu volju građana. Ali ja iz toga nisam izvlačio zaključak da je Legija time postao zaštićena zver. Nisam, takođe, spreman da prihvatim da je Zoran Đinđić u vlasti izvesnih duvanskih mafijaša time što je svojevremeno od njih dobijao finansijsku podršku za političko delovanje. I Vojislav Koštunica se dva puta sastajao sa Miloševićem. Nisam imao prilike da pročitam stenogram njihovog razgovora, ali verujem da Koštunica nije napravio nikakav kompromis na račun građana Srbije.

Kada je, međutim, posle jalovog pokušaja Vojislava Koštunice da se na saveznom nivou donese zakon o saradnji sa Haškim tribunalom Slobodan Milošević isporučen zahvaljujući odlučnosti i političkoj volji srpske vlade, i reakcija od strane SPS-a, JUL-a, radikala, Stranke sprskog jedinstva i DSS-a nakon toga, stvari su počele da se razbistravaju. Tu više nije reč ni o kakvoj koncepcijskoj ili strategijskoj razlici unutar DOS-a. Reč je o borbi za moć i poziciju moći. U toj borbi priča o legalizmu i opasnostima od revolucionarne pravde predstavljaju čistu opsenu.

U međuvremenu se otkriva da je Srbija prepuna masovnih grobnica. Taj podatak kao da sve više biva potisnut raspravama o korupciji i nesposobnosti nove vlasti.

Sve se izmešalo. DSS, kao stranka desne orijentacije, glasnogovornik liberalnog ekonomskog i političkog koncepta, sve više se predstavlja kao zaštitnik socijalne pravde i društvenog vlasništva. Liga socijaldemokrata Vojvodine nema u svojem političkom delovanju ni „s“ od socijalizma ili socijaldemokratije. Demokratska stranka koja zastupa potrebu privatizacije i tržišne privrede sve više se predstavlja kao stranka socijaldemokratske političke orijentacije. Za ostale stranke, a još više za sindikate, mešavina svega i svačega postala je zaštitni znak.

Pa ipak, grobnice… Da li ste za legalizam? Čiji su to leševi? Ko ih je takvim napravio? Ko ih je prevozio i sakrivao? Nije valjda da ni Radomir Marković, ni Legija, ni Vlajko, ni Šainović, ni generali Pavković i Lazarević, o tome ništa ne znaju. Pa šta su im radile tolike službe? Za šta su plaćali tolike doušnike? Beosmučno su špijunirali jedni druge ne bi li se što boljim pokazali pred Gazdom, a sada glavni svedoci ispadaju građani iz okoline Kladova i nesrećnici koji su pretovarivali leševe.

Kakva vrsta pravde je potrebna za ovakve stvari? Titova, Koštuničina ili Batićeva?

Komisija za istinu i pomirenje nije još počela da radi jer tek treba da počne diskusija o nacrtu programa. Kad se jednom utvrdi program, sve će krenuti samo od sebe. Ozbiljno razmišljam o tome da li članovi ove komisije imaju predstavu o tome koliki i kakav rad stoji pred njima? Koliko dugo? Da li su spremni, kao njihove kolege u Južnoj Africi, da obiđu svaki grad i varošicu, a da ne izbegavaju ni sela, i da tamo otvoreno razgovaraju o svemu, da se suoče sa strašnim zločinima, žrtvama i krivcima. Ne, ne moraju da idu u drugu državu, na primer u Bosnu, u Srebrenicu. Neka odu u sela oko Priboja, neka se suoče sa rodbinama otetih u Štrpcima. Neka, najzad, razgovaraju s porodicama ubijenih i nestalih po velikim srpskim gradovima. Nije valjda da su neki, zbog toga jer su označeni kao kriminalci, zaslužili da ih ubijaju eskadroni smrti pred očima njihovih najbližih.

Da li iko od legalista, revolucionara ili elitista u ovoj zemlji razmišlja o razmerama trauma koje su ratovi i stradanja izazvali? Ne vidim da je u Komisiji za istinu i pomirenje ijedan stručnjak za traume. I to, da se razumemo, i za traume žrtava i za traume počinilaca ili saučesnika. Koji će sud voditi računa o njihovoj nesreći? Kako će se ovo društvo suočiti sa činjenicom da je izvestan broj njenih članova počinio mnogo svirepih ubistava, da je mučio i sakatio? Da li neko shvata da su ti ljudi istinski oštećeni, i takođe na neki način žrtve sistema, i da, takođe, predstavljaju stalnu potencijalnu opasnost za svoju najbližu okolinu?

Ako revolucionarana pravda znači radikalni prekid sa svim onim što se dešavalo u ovoj zemlji, ne samo pre desetak godina nego mnogo ranije – i pre onog rata – onda sam pristalica takve pravde. (Razumem da se neko, možda, 5. oktobra uplašio da će Čačani otimati stanove i kuće po Beogradu, ali pokazalo se da revolucija može da ima i neka druga pravila igre. A ako se neko potresao zbog zapaljene Skupštine i uništenog i raznetog inventara, valjda se u međuvremenu smirio: u zgradi Skupštine Vojislav Šešelj može da se ponaša isto kao i pre nekoliko godina.) Umesto revolucionarne pravde, mi danas imamo situaciju da se s jedne strane – pogotovo preko oslobođenih medije – zastupa teza o nekim novim narodnim sudovima a sa druge o sudovima elite, sudovima koji će se ponašati kao da se ništa nije desilo i kao da nastavljamo tamo gde smo stali – valjda od 27. marta 1941.

Nama, najzad, nisu potrebni političari koji će svoju usku struku predstavljati kao vrhunsku političku i ljudsku vrednost, već oni koji će umeti da koriste stručnost, iskustvo i poštenje svojih saradnika. Meni je dosta pravnika i ekonomista političara koji od svoje profesije ne vide ni ljude, ni okolnosti, ni život koji se oko njih okreće. Potrebni su nam političari koji će videti ukupnost onoga što se dešava. Političari koji će podjednako voditi računa o tome od čega će ljudi živeti i da li će taj život imati čime da se ispuni. Političari koji će pripitomiti svoju sujetu i mesijanske ambicije i pretvoriti se u obične službenike svoga naroda.

Stalno sebe pitam: da je predsednik Jugoslavije seizmolog, da li bi se svakih nekoliko dana obraćao naciji s upozorenjem da se opet nešto kuva kod Valjeva i da svi moramo biti na oprezu.