Bajagin novi album posle petogodišnje pauze izazvao je, između ostalog, i puno busanja u srednju struju, tzv. mainstream. Kao, eto, imamo i mi to. Jeste, vala – malo koje godine ta glavna struja objavi ponešto.
Eto, šta bi npr. od Čole, kojim su se takođe busali; vele pop, normalno i mejnstrim. Jedina velika nenarodnjačka turneja još od one alterpolitičke, predizborne na crti; pa svako malo skandali, sa stadiona na trg, mulja se s ulaznicama sve u šesnaest.
E, tu je Baja bolje sreće bio: posle dužeg samonavođenog poslovanja, opet ima pravog menadžera i agenciju – Zorana Vulovića Vuleta i Stars Music, čoveka koji je bio klavijaturista grupe U škripcu na njenom vrhuncu pre dvadesetak godina. (Siđi do reke i tako to), te agenciju koja je protekle sezone zablistala organizacijom stranih, da – stranih gostovanja (Darko Rundek, Psihomodo Pop, Neno Belan…). Dakle, za očekivati je da će Bajagu ponovo odlikovati – kao u najboljim danima, dok je s njim radio Saša Dragić – profesionalno vođenje karijere, nasuprot ovdašnjoj besomučnoj estradnoj eksploataciji i onoga što ne vredi ni dva ponavljanja.
YUGO 45: Kao večiti ne-baš-opredeljeni dobri momak iz komšiluka, Momčilo Bajagić je mnogima postao i dosadan, nekako previše običan usred ovih naših sluđenih života. Srećom, to izgleda najmanje opterećuje njega samog, jer više nije predvodnička snaga domaćeg rokenrola, niti bi to trebalo da bude.
Za nepunih 45 minuta, Zmaj od Noćaja ne donosi nista bitno novo, ali Bajaga to radi solidno, na sasvim prijatan, slušljiv način. U podlozi cvrkuće digitalna domaća radinost, gotovo neprimetnim dodirom producirao je takoreći kućni A.S. Habić, sve u ugaženom trouglu grupinog tonskog ateljea, starog privatnog studija O te arhivske, ogromne Petice državne RTV. Na takvom stožeru ustaljeni instruktorski kvintet s minimumom gostiju (novi aranžmanski saradnik Habića i ponekad A.S. Loknera Ljubiša Buba Opačić) glatko održava tempo i raspoloženje, uz pojačano višeglasje.
Ako već od Maslina je oliva pomislite da opet natežu Montenegro (kad mu nikako vreme nije), odahnućete pošto shvatite da početna Lepa Janja – komotno naslonjena na tradicional Ribara starog kći – starogradski šmek prebacuje na more, a usput prošvercuje i jedno jebote. Gospod brine i Tehno blues ne popuštaju ritam, štaviše Bajagi uspeva da bude ubedljivo tužan ali brz, pod bluz-naslovom. Zamor materijala proviruje kroz ponavljanje stihova/strofa, što mu ranije nije bilo praksa, otkrivajući da nova zbirka pesama ima više skica tj. manje narativno razvijenih/dovršenih numera, a iskrsne i poneki glasovni problem. Nadajmo se da sve to neće zapasti u manirizam.
PUNK OSTARIO?: Najveće iznenađenje po svoj prilici je obrada borbeno-rokerske Should I Stay Or Should I Go grupe The Clash, dvadesetak godina stare i čisto ljubavne nedoumice mislećih pankera. I ovo može da vam deluje skaredno, posebno ako naslućujete da nam Joe Strummer i njegovi Mescaleros nisu tako daleki; štaviše, možda je ovo prava smrt panka, kad ga prerađuje dobroćudni posthipik iz Beograda? Ipak, čuveni, često parafrazirani rif (Bregović pođonio brzinom Zasto me ne podnosi Tvoj tata, ako se iko seća) ovde još ima dovoljno žestine, a Bajaga nije naivčina koja neće promeniti dimenziju originala. U Da li da odem ili ne radi se, naime, o dilemi (promene, napuštanja) svojih zemlje & identiteta, što ujedno podseća da su neke od ovih stvari nastale još za Slobinog vakta, ali nažalost nesmanjenom težinom važe i danas. Dodajte tome rege-trombonski solo i biser-zvrčku Da li Iron ili Maiden.
Nekad naravno mora stići i Bajagin specijalitet, balade. Naslovnom gorči usamljenost i zablista stihovima Svetlo kroz roletne/Tanke žute notne linije/Ja po njima pišem pesmu. Nešto kasnije, lepa Perla je kompozicija Žike Milenkovića s Bajagićevim tekstom, da bi album sličnim osećajem završila njihova koautorska Plavo. Krijem oci klikere.
U međuvremenu, Ala je vešto jezičko poigravanje, ironična ženska strana Zmaja…; Najslađa devojka (opet: Žika-Baja) dostojna je Divljanovog pitkog popa (a ne bi mu ni škodila u novijem repertoaru), dok Model 1960 – Es.Ef.Er.Jot kao i kod Zabranjenog pušenja (onog boljeg, Zapadnog – Yugo 45) koristi autić-nacionale za metaforu, Model iz države neodržive. I nije uzalud: 10 godina mi pojeli termiti/2–3 godine sam pojeo ja sam; realno.
ATOMSKI, SLEVA!: Jedini ceo promašaj na albumu je Extasy, pazi!!!, nategnut, a trebalo je valjda da bude poučan fazon koji bi Žika verovatno bolje udomio s Babama. Šteta da njegov dosad najveći autorski udeo na nekom Bajaginom ostvarenju kvari ovakva tačka, ali i to će se preživeti.
I sve to – lepo i zanimljivo spakovano (dizajn: Goran Edi Tadic/Edison), bez sindikalne kutije – objavio je, ponovo, PGP RTS kome dugo ne pamtim ovako zvezdani trenutak; pa još prvenče sopstvene CD štamparije. Kratak spisak zahvalnosti: najpre Bora Đorđević i republičko Ministarstvo kulture; tako bliski, podložni svakom zlobnom komentaru, no pustimo ih sad.
Nije lako biti Baja(gom). A ovo je ipak mnogo bliže ćilibaru nego bižuteriji.