Sva je prilika da će se Madrid i London dogovoriti oko modela "podeljenog suvereniteta" nad spornom stenom, uprkos protivljenju stanovnika i lokalnih političara koji misle da su ih "Englezi izdali"
„Ne brinite, Gibraltar će jednog dana, kao zrela voćka, sam pasti, naravno u naše ruke“, rekao je pre više od 40 godina generalisimus Fransisko Franko tražeći od Španaca samo strpljenje. Sve ostalo bilo je, po njemu, samo pitanje vremena. Ta izjava obila mu se o glavu mnogo puta još za života, a analitičari trovekovnog spora između Španije i Velike Britanije oko „najčuvenije svetske stene“ i danas ironično podsećaju da je Gibraltar neka „čudna voćka koja ne dozreva“.
Čini se, ipak, da je konačno došlo vreme malog pomaka u odnosima Madrida i Londona o pitanju koje odavno opterećuje međusobne odnose. Prošlog ponedeljka u Londonu su se sreli ministri inostranih poslova Đozep Pike i Džek Strou da bi nastavili konsultacije započete 20. novembra prošle godine.
I ŠPANSKI I ENGLESKI: Istovremeno, propagandne mašine u obe zemlje stupile su u akciju, pripremajući teren za kompromis kojim, čini se, obe strane mogu biti zadovoljne, ali ne i treća, najdirektnije zainteresovana, odnosno tridesetak hiljada stanovnika Gibraltara. Njihov vođa, Piter Kerjuan, sa pomalo neobičnom titulom glavnog ministra, istovremeno je krenuo put Strazbura gde mu je britanski europoslanik Lord Betel, pristalica o(p)stanka Gibraltara pod okriljem Velike Britanije, omogućio sastanak sa novim predsednikom Evropskog parlamenta Patom Koksom i više lidera parlamentarnih grupa. Misija Kerjuana sastoji se u nastojanju da podseti svet kako su se Englezi 1969, u Ustavu Gibraltara, obavezali da „nikada neće ući u sporazume po kojima bi narod Gibraltara prešao pod suverenitet druge države ako to sami stanovnici ne žele i tu želju izraze demokratskim putem“. Na samoj steni, takođe u ponedeljak, održane su mirne demonstracije koje je povodom sastanka u Londonu sazvala lokalna opozicija pod vođstvom socijaliste Džoea Bosana.
Gibraltar danas i nema neke velike veze sa Madridom, ali ima sa Španijom, tačnije Andaluzijom, još preciznije sa gradom La Linea koji se nalazi bukvalno „preko puta“ . Razdvajaju ih dva kilometra veštački stvorenog puta kojim je, najčešće, mnogo brže preći pešice nego autom zbog zagušenja saobraćaja „na granici“. Oko 5000 španskih građana svakog dana prelaze taj „most“ da bi otišli na posao „na stenu“ za platu koja je, u najgorem slučaju, dvostruko veća od one koja se za isti posao dobija u Španiji. Engleski i španski jezik se gotovo jednako čuju i upotrebljavaju mada je zvanični samo engleski, a kažu da se već odomaćio neki posebni spanglish (kao u Portoriku) sa andaluzijskim akcentom (u izgovoru se ne čuje slovo „s“ ). Jedini dnevni list „Nju pipl“ kupuje se samo za lokalnu valutu sa slikom britanske kraljice Elizabete II, euro još nije stekao pravo građanstva.
Ta stena, koja je u geografiji poznata po najkraćem morskom putu do Afrike zbog čega na špansku stranu svakodnevno stižu brojni ilegalni čamci s gomilom nesrećnih Marokanaca koji u dolasku na špansko tle vide neku nadu za bolji život, bila je špansko vlasništvo do 1706, ali je u nekom od vojnopolitičkih obračuna završila u rukama Engleza. Nekim sporazumom iz Utrehta iz 1713. ostavljena je mogućnost da se Gibraltar „jednog dana“ vrati pod okrilje Španije i Španci ne gube nadu, mada ne žure. Kao da ih je Frankova teza o „zreloj kruški“ ubedila da će to pitanje jednog dana ipak biti skinuto s dnevnog reda. Do tada ili do novog sporazuma čiji se obrisi ovih dana ocrtavaju (mada su obe strane vrlo oprezne), Gibraltar praktično ostaje jedna od poslednjih kolonija na svetu i jedan od poslednjih nerešenih teritorijalnih sporova u Evropi.
Iako su Ujedinjene nacije svojevremeno iznele plan da kolonijalizam nestane do kraja XX veka, Gibraltar i London su još u vezi koja u suštini ima kolonijalnu osnovu mada uveliko prilagođenu modernim uslovima. Gibraltar je u vojnom smislu za Engleze uvek bio vojna baza u kojoj su pre dve godine skoro 12 meseci držali jednu pokvarenu podmornicu na nuklearni pogon što je izazivalo zabrinutost i žestoke proteste Madrida. Međutim, vremenom se izgubio strateški značaj, Španija i Velika Britanija čvrsti su zaveznici u okviru NATO-a, samim tim Gibraltar i njegova luka nisu ono što su nekada bili. Umesto vojnoobaveštajne baze, Gibraltar se poslednjih godina pretvorio u jedan od „poreskih rajeva“ koji privlači mnoge strane firme. Kažu da je na steni registrovano 50.000 firmi, mnogi poslovni ljudi otvaraju račune u tamošnjim bankama i tamo završavaju velike poslove zaobilazeći tako visoke poreske stope u svojim zemljama.
JEDAN DOBROVOLJAC: Sami stanovnici Gibraltara, u velikoj većini, mnogo više naginju Velikoj Britaniji. Kada je Margaret Tačer 1982. zaratila sa Argentinom zbog Malvina, sa Gibraltara je, simbolično, u britansku vojsku otišao jedan dobrovoljac. Za uzvrat, svaki stanovnik Gibraltara ima besplatno školovanje na bilo kom engleskom univerzitetu. Najveća razlika u odnosu na Engleze je to što je velika većina Gibraltaraca katoličke vere, ali to nije nepremostiva razlika. U pogledu gastronomije, sasvim razumljivo, bliži je španski način ishrane. U pabovima se pije crno ginis pivo i gledaju mečevi engleske Premijer Lige, ali isto tako i utakmice španske Primera division. Uvek se navija za Španiju (osim kada igra protiv Britanije), nema ni govora o antiespanjolizmu, ali ima jasnog otpora ideji da Španija povrati suverenitet nad stenom. Kada je već reč o fudbalu, Španska fudbalska federacija je u nekoliko navrata poslednjih godina uspevala da stopira prijem Gibraltara u UEFA-u i FIFA-u, ponajviše zahvaljujući spretnosti i autoritetu Hosea Marie Viljara, predsednika Federacije i potpredsednika UEFA-e, ali je pitanje do kada će uspeti da koči otvaranje te teme.
Španija je spremna da Gibraltaru ponudu „najveću moguću autonomiju“, čak veću od one koju ima „Bavarska vlada u odnosu na Bon, veću od one koju unutar sadašnje Španije imaju Katalonija, Baskija i Galicija“ (izjava Abela Matutesa, tadašnjeg ministra inostranih poslova, u junu 1997). Fernando Moran, prvi ministar inostranih poslova u prvoj vladi Felipea Gonsalesa (1982), lansirao je ideju o „podeljenom suverenitetu“ koja je danas ponovo aktuelna. Vladajuća Narodna partija Hosea Marie Asnara nije bitno menjala odnos prema Gibraltaru i čini se da na španskoj političkoj sceni postoji konsenzus o rešavanju tog gorućeg pitanja. Asnar je spreman da prizna pasoš, zastavu i himnu Gibraltara u zamenu za povratak suvereniteta, pa makar podeljenog i makar kroz 100 godina. Kao da je primer povratka Hongkonga pod okrilje Kine bio inspiracija za slučaj Gibraltar. Naravno, ne misle baš svi u Španiji isto što i vlada i vodeće političke partije. Nacionalističke partije iz Katalonije i Baskije redovno su prisutne na proslavi 11. septembra, nacionalnog praznika Gibraltara, ali prigodni govori o „istorijskom pravu Gibraltara na nezavisnost“ mnogo su više namenjeni javnosti kod kuće nego lokalnim slušaocima.
Funkciju glavnog ministra, što po rangu odgovara ulozi premijera, od 1996. obavlja Piter Kerjuan (44), lider lokalne socijaldemokratske partije koja je na tadašnjim izborima pobedila socijaliste Džoea Bosana. U kabinetu „šefa“ Gibraltara stoji britanska zastava dok je na zidu slika britanske kraljice Elizabete II. Nimalo nije oduševljen idejom Londona i Madrida o „podeljenom suverenitetu“ nad ostrvom i stalno insistira na pravu stanovnika Gibraltara da sami odluče o svojoj budućnosti. Negira bilo kakav značaj sporazuma iz Utrehta iz 1713. godine jer, kaže, pre 300 godina nije bilo ni demokratije, ni ljudskih prava, ni Povelje Ujedinjenih nacija, ali ističe da u suštini taj sporazum nije narušen jer Gibraltar ne traži nezavisnost i ostaje pod britanskim suverenitetom.
„Suverenitet se ne može iznajmiti na 100 godina niti na bilo koje vreme. Narod je taj koji treba da odluči kakve će biti naše veze sa Španijom. Narod koji živi ovde je različit, ima svoju kulturu i identitet. Svi koji su makar jednom bili ovde mogli su se u to uveriti, to znaju čak i Španci koji ovde rade ili nas posećuju. Ovo nije stav jednog nacionaliste, već čoveka koji brani svoje pravo u demokratskom društvu“, govorio je Kerjuan 1997, a u onome što priča ovih dana nema nikakve razlike: „Mi nikada nećemo ući u pregovore o kosuverenitetu čak i ako tako nešto prihvati London“, tvrdi Kerjuan i dodaje: „Gibraltar ima veoma razvijenu ekonomiju, društvo na kome nam može zavideti čitava Evropa i veoma visok životni standard. Naš cilj je da tako i ostane a probleme , kao čitav civilizovani svet, treba rešavati demokratskim putem.
Površina 6,5 m²
Stanovništvo: 30.689
Osnovne škole:12
Srednje škole: 2
Telefoni: 20.574
Automobili: 18.404
Motori:6343
Poseta: oko 6 miliona godišnje
Hoteli: 2000 kreveta
Banke: 28
Vojska: 450 marinaca
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
